Zona sumraka – Selektivna privatnost

Kada se onomad Dragan Đilas, kao gradonačelnik Beograda, drznuo da kaže da je, po njegovom mišljenju, „seksualno opredeljenje privatna stvar i treba da ostane u okviru četiri zida“, čitava liberalna javnost je skočila kao oparena upozoravajući da je tanka linija između zatvaranja ljudi između četiri zida i stavljanja istih pred zid. Naši borci za (selektivnu) slobodu nemaju, međutim, isti principijelni stav i kada je vera u pitanju

Tvorac moderne srpske države knez Miloš Obrenović, za čijeg je vakta usvojen i Sretenjski ustav, važio je za veoma pobožnog čoveka. U svom delu „Misionarska pisma“ vladika Nikolaj Velimirović prenosi priču o tome kako se ovaj državnik odnosio prema celivanju ruke svešteniku. „Kad je mladi sveštenik svršio službu, on iznese pred kneza krst i naforu. Knez celiva krst, pa pojmi da celiva i ruku svešteniku. No mladić trgne ruku nazad, kao u stidu da mu stari gospodar zemlje celiva ruku. Knez Miloš ga pogleda i reče: daj ruku da poljubim! Ne ljubim ja tvoju ruku nego tvoj čin, koji je stariji od tebe i od mene“, navodi vladika Nikolaj u 159. pismu.

[restrict]

Danas, 182 godine nakon donošenja jednog od prvih demokratskih ustava u Evropi i 157 godina od smrti čoveka za čije je vlasti donet, jednom drugom vladaru, predsedniku Aleksandru Vučiću zamera se ne što ljubi ruku „običnom“ svešteniku nego poglavaru Srpske pravoslavne crkve, patrijarhu Irineju. Ako jednoj od najvećih ličnosti srpske istorije, čoveku koji je imao svu vlast u ondašnjoj državi, nije bilo ponižavajuće da ljubi ruku „mladom popu“, zašto bi to trebalo da bude ponižavanje za čoveka o čijem životu i vladavini istorija tek treba da donese sud? Da je to ponižavajuće i za Vučića, i za kompletnu državu, te da je neko trebalo da ga „upozori“ da to ne radi, smatra izvesni „slobodni novinar“ Milan Lazarević. Nije ovde bitno to što se iza potpisa „slobodni novinar“ najverovatnije ne krije implicitna optužba da je većina novinara „neslobodna“ nego ukazuje na to da Lazarević nema stalno zaposlenje (što nikako nije greh). Bitno je da Lazarević kroz nešto što bi trebalo da je samo „lični stav“, kako se i zove rubrika u kojoj je objavljeno njegovo smatranje, želi da nametne normu čitavom društvu i proskribuje šta treba, a šta ne treba raditi.

Lazarevića „u celoj ovoj stvari najviše brine to što niko dosad nije javno upozorio (ili nije smeo to da učini?) Vučića da ne ljubi ruku patrijarhu i tako ponižava državu, ruši njen građanski i sekularni karakter i daje ružan primer drugima koji u ovome idu njegovim stopama“. Avaj! Poštovanje tradicije koja postoji već skoro 2000 godina je ponižavanje države!? Tradicije koja je starija i od srpske i od svih danas postojećih država na svetu i tradicije bez koje ne bi bilo ni srpske niti brojnih drugih svetskih država zasnovanih upravo na hrišćanstvu!

Postoji tu, međutim, jedna začkoljica. Lazarević s pravom ukazuje da se radi o predsedniku sekularne države. Istina je da je u Srbiji crkva odvojena od države, što je u svetu zapadnog hrišćanstva pojava stara tek nešto više od 200 godina, dok se u pravoslavlju nikada i nije postavljalo kao problem, jer patrijarsi, za razliku od papa, nikada i nisu pretendovali na profanu vlast. Čak se ni u duhovnom životu nisu postavljali kao „nepogrešivi“ autoriteti koje treba bespogovorno slušati, nego tek kao vodiči i učitelji. Lazarevićeva je greška pak što smatra da sekularnost ne predstavlja samo odvojenost crkve i države nego i zabranu crkve u državi. To se vidi po tome što on očekuje od Vučića da svoju pobožnost (bez obzira na to da li je ona iskrena ili se radi o „patetici“ i „teatralnosti“ za šta ga Lazarević optužuje kao da može da mu prozre u dušu) sakrije i prenese isključivo u privatnost, baš kao što je, na opšte zgražavanje građanista, Đilas predlagao homoseksualcima. Da li kao što od Vučića očekuje da skriva svoje hrišćanstvo, Lazarević očekuje i od Ane Brnabić da skriva svoju homoseksualnost?

Jasno je, međutim, da se ne radi ni o „privatnosti“. Lazarević, koji je u ovom slučaju samo paradigma svih onih kojima su Srpska pravoslavna crkva i hrišćanstvo trn u oku, neoprezno se izlanuo i pokazao da za njega vera nije „privatna stvar“ nego nedopustiv prekršaj. „Vučiću treba savetovati da se bar malo ugleda po ponašanju i odmerenosti na bivšeg predsednika Hrvatske Iva Josipovića, koji se nije odrekao svog agnosticizma da bi postao šef države u kojoj su 90 građana vernici-katolici i to sigurno isključiviji nego naši pravoslavci. A čak se hladnokrvno i građanski otmeno, onako kako i treba, bez ljubljenja ruku, pozdravio kao predsednik Hrvatske s papom Franjom“, smatra on. Ček! U sekularnom društvu nije normalno da se jedan državnik ne odrekne svog hrišćanstva, ali je poželjno da jedan agnostik ističe svoju „veru“? Nije, znači, nepoželjno u javnosti demonstrirati svoja verska uverenja nego je nepoželjno demonstrirati određena uverenja. To nije sekularnost, to nije građanština, to je antiteizam i totalitarizam. Da ne govorimo o tome kakvo je to dostojanstvo i ima li ga uopšte kada čovek „ostaje uspravan“ pred svojom istorijom, tradicijom i precima. Dostojanstveno je upravo pred njima pasti na kolena.       

[/restrict]