Trivijalizacija umetnosti i ugleda Mostre

74. Venecijanski filmski festival

Sedamdeset četvrta po redu filmska smotra u Veneciji neće biti zapamćena po osvajačima nagrada. Filmovi i autori koji su odabrani da ih osvoje više deluju kao dobitnici lutrije, a ne zaslužni pobednici u trci kvaliteta i stvaralačkog značaja. To znači i da će sve prikazano u Veneciji brzo biti zaboravljeno, ako već i nije

Nedavno okončani Venecijanski filmski festival, koji je zašao u vrlo ozbiljne godine i u svetskoj konkurenciji poštovanja vrednu zrelost, u svom 74. izdanju svetu je doneo prilično neozbiljnog pobednika. Ovogodišnji „Zlatni lav“ za najbolji film, naime, dodeljen je navodno jednom od ključnih favorita, novom delu poznatog meksičkog sineaste Giljerma del Tora, poznatom najpre po neutoljivoj sklonosti da snima infantilne i scenografski superiorno bogate filmove za odraslu decu. Takav je i ovaj njegov pobednički naslov „Oblik vode“ u kome se Del Toro posvetio fantaziji o dobrodušnom čudovištu iz laboratorije što postaje predmet ljubavi i objekt brige zaštitnički nastrojene gluvoneme žene s kojom uspostavlja vrlo suptilan emotivan odnos. Neka vrsta Giljermove varijacije na mnoge teme, počev od „Lepotice i zveri“ do „I-Ti-ja“. Ništa originalno, dakle, a još manje na bilo koji način značajno za bilo čiju kinematografiju. Osvajanje jedne od najvažnijih evropskih festivalskih nagrada ovom filmu naravno nikako ne dodaje na kredibilitetu, a ovakva bizarna odluka žirija na čelu sa vremešnom holivudskom glumicom Anet Bening nije ništa drugo nego trivijalizacija i filmske umetnosti i ovog festivala. Kada se, doduše, pogleda aktuelni svetski filmski repertoar koji diktira holivudska produkcija, postojanje ovakvog filma u trijumfalnom izdanju, na velikom festivalu, uopšte ne čudi. Bioskopi su krcati ostvarenjima s bezumnim revijama specijalnih efekata, stereotipnih sadržaja i potpuno neoriginalnih priča. „Oblik vode“ je sasvim na ovoj diktiranoj holivudskoj liniji, što je manje-više, uostalom, već poduže dominantni sastojak Del Torovog američkog opusa. Dakle, ništa novo, ništa dobro i ništa iole značajno. Ali u Veneciji veoma cenjeno i otuda nagrađeno.

[restrict]

Američka angažovana banalnost  U drugoj ravni koja bi se mogla nazvati američka angažovana banalnost nalaze se dva filma u kojima je glavna zvezda holivudski superstar Met Dejmon. Prvi, koji je otvorio festival, „Smanjivanje“, režirao je Aleksandar Pejn koji je ovim, da ga previše slobodno nazovemo, promašeno ozbiljnim pokušajem socijalne i političke satire nastavio svoj niz slično orijentisanih filmova kakvi su, recimo, „Sve o Šmitu“, „Izbor“ ili „Potomci“. Pejn je , naime, i u „Smanjivanju“, kao i skoro svaki put ranije, na čudesan način uspeo da stvori neoriginalno delo s naizgled originalnom pričom, da za svoj film okupi velike zvezde i da bude prihvaćen, eto, kao ozbiljni festivalski autor iako za sve to nema adekvatnu podlogu. Drugi Dejmonov glumački film na ovom festivalu delo je još značajnijih autora. „Suburbikon“ (imaginarno predgrađe u idiličnoj Americi s kraja pedesetih godina prošlog veka) kao autori potpisuju braća Koen, a kao režiser Džordž Kluni. U ovom porodičnom crnohumornom trileru prepoznatljivog koenovskog senzibiliteta publika, međutim, nije baš dobila porciju vrhunske zabave, a po rečima kritike ovaj je film „traćenje talenta“.

Snishodljiva politička korektnost Možda je nekakvu originalnu angažovanost bilo moguće prepoznati u izraelskom filmu „Fokstrot“, koji je osvojio „Srebrnog lava“, odnosno gran-pri. Njegov autor Samjuel Maoz je ponudio priču sastavljenu od tri segmenta (čina) u formi parafraze na grčku tragediju pokušavši da kroz tešku i bizarnu sudbinu oca i sina u ratnim okolnostima ponudi svu tragediju modernog bitisanja u drevno i nepromenljivo tragičnim okolnostima njegove zemlje. Za razliku od gorespomenutih ostvarenja ovo je ipak imalo daleko kvalitetniju podlogu i bolje je komuniciralo s publikom, pa i kritikom. Mada, valjda zarad uobičajenog pokrivanja što više naslova, za najboljeg režisera nisu proglašeni ni pomenuti Izraelac, ni Del Toro. To je priznanje pripalo belgijskom autoru početniku Gzavijeu Legrandu za film „Do zatvora“ kojim je on nastojao da tretira problem, najšire gledano, porodičnog nasilja u modernom belgijskom društvu. Izgleda da se ovaj njegov pokušaj prilično dopao merodavnima u Veneciji pošto je Gzavije počašćen i nagradom za najbolji debitantski film.

Uobičajena snishodljiva politička korektnost koja je kao po diktatu obavezno prisutna u srcima članova žirija svih evropskih festivala nije izostala ni ove godine u Veneciji, pa je zahvaljujući njoj priznanje dobio i aboridžinski stvaralac Vorvik Tornton za svoju dramu „Slatka zemlja“ u kojoj je, pogađate, tema rasizam prema Aboridžinima. Čudo je da nije doskočio i do „Zlatnog lava“ već samim izborom teme. Najbolji glumci su legendarna Šarlota Rempling (za lik odigran u drami „Hana“) i potpuni glumački anonimus, Palestinac Kamel el Baša („Uvreda“).

Možda je od svega pomenutog ipak najprivlačnija dvostruka pojava u Veneciji ozbiljno vremešnih holivudskih legendi Roberta Redforda i Džejn Fonde, koji su kao skoro vršnjaci upravo zašli u devetu deceniju života. Publici su se predstavili kao glumci u romantičnoj drami „Naše duše noću“, gerijatrijskoj ljubavnoj avanturi dvoje komšija, udovca i udovice, ali i kao laureati ovogodišnjih venecijanskih nagrada za životno delo. Deluje čudno da ih nisu već do sada dobili.

Sedamdeset četvrta Mostra po redu neće, dakle, biti zapamćena po osvajačima nagrada. Filmovi i autori koji su odabrani da ih osvoje više deluju kao dobitnici lutrije, a ne zaslužni pobednici u trci kvaliteta i stvaralačkog značaja. To znači i da će sve prikazano u Veneciji brzo biti zaboravljeno, ako već i nije. I da za taj zaborav neće biti kriv niko drugi do stvaraoci dela koja se lako, pa i nužno, zaboravljaju. U Veneciji, dakle, ni ovoga puta nije bilo ničeg novog.  

[/restrict]