Тривијализација уметности и угледа Мостре

74. Венецијански филмски фестивал

Седамдесет четврта по реду филмска смотра у Венецији неће бити запамћена по освајачима награда. Филмови и аутори који су одабрани да их освоје више делују као добитници лутрије, а не заслужни победници у трци квалитета и стваралачког значаја. То значи и да ће све приказано у Венецији брзо бити заборављено, ако већ и није

Недавно окончани Венецијански филмски фестивал, који је зашао у врло озбиљне године и у светској конкуренцији поштовања вредну зрелост, у свом 74. издању свету је донео прилично неозбиљног победника. Овогодишњи „Златни лав“ за најбољи филм, наиме, додељен је наводно једном од кључних фаворита, новом делу познатог мексичког синеасте Гиљерма дел Тора, познатом најпре по неутољивој склоности да снима инфантилне и сценографски супериорно богате филмове за одраслу децу. Такав је и овај његов победнички наслов „Облик воде“ у коме се Дел Торо посветио фантазији о добродушном чудовишту из лабораторије што постаје предмет љубави и објект бриге заштитнички настројене глувонеме жене с којом успоставља врло суптилан емотиван однос. Нека врста Гиљермове варијације на многе теме, почев од „Лепотице и звери“ до „И-Ти-ја“. Ништа оригинално, дакле, а још мање на било који начин значајно за било чију кинематографију. Освајање једне од најважнијих европских фестивалских награда овом филму наравно никако не додаје на кредибилитету, а оваква бизарна одлука жирија на челу са времешном холивудском глумицом Анет Бенинг није ништа друго него тривијализација и филмске уметности и овог фестивала. Када се, додуше, погледа актуелни светски филмски репертоар који диктира холивудска продукција, постојање оваквог филма у тријумфалном издању, на великом фестивалу, уопште не чуди. Биоскопи су крцати остварењима с безумним ревијама специјалних ефеката, стереотипних садржаја и потпуно неоригиналних прича. „Облик воде“ је сасвим на овој диктираној холивудској линији, што је мање-више, уосталом, већ подуже доминантни састојак Дел Торовог америчког опуса. Дакле, ништа ново, ништа добро и ништа иоле значајно. Али у Венецији веома цењено и отуда награђено.

[restrict]

Америчка ангажована баналност  У другој равни која би се могла назвати америчка ангажована баналност налазе се два филма у којима је главна звезда холивудски суперстар Мет Дејмон. Први, који је отворио фестивал, „Смањивање“, режирао је Александар Пејн који је овим, да га превише слободно назовемо, промашено озбиљним покушајем социјалне и политичке сатире наставио свој низ слично оријентисаних филмова какви су, рецимо, „Све о Шмиту“, „Избор“ или „Потомци“. Пејн је , наиме, и у „Смањивању“, као и скоро сваки пут раније, на чудесан начин успео да створи неоригинално дело с наизглед оригиналном причом, да за свој филм окупи велике звезде и да буде прихваћен, ето, као озбиљни фестивалски аутор иако за све то нема адекватну подлогу. Други Дејмонов глумачки филм на овом фестивалу дело је још значајнијих аутора. „Субурбикон“ (имагинарно предграђе у идиличној Америци с краја педесетих година прошлог века) као аутори потписују браћа Коен, а као режисер Џорџ Клуни. У овом породичном црнохуморном трилеру препознатљивог коеновског сензибилитета публика, међутим, није баш добила порцију врхунске забаве, а по речима критике овај је филм „траћење талента“.

Снисходљива политичка коректност Можда је некакву оригиналну ангажованост било могуће препознати у израелском филму „Фокстрот“, који је освојио „Сребрног лава“, односно гран-при. Његов аутор Самјуел Маоз је понудио причу састављену од три сегмента (чина) у форми парафразе на грчку трагедију покушавши да кроз тешку и бизарну судбину оца и сина у ратним околностима понуди сву трагедију модерног битисања у древно и непроменљиво трагичним околностима његове земље. За разлику од гореспоменутих остварења ово је ипак имало далеко квалитетнију подлогу и боље је комуницирало с публиком, па и критиком. Мада, ваљда зарад уобичајеног покривања што више наслова, за најбољег режисера нису проглашени ни поменути Израелац, ни Дел Торо. То је признање припало белгијском аутору почетнику Гзавијеу Легранду за филм „До затвора“ којим је он настојао да третира проблем, најшире гледано, породичног насиља у модерном белгијском друштву. Изгледа да се овај његов покушај прилично допао меродавнима у Венецији пошто је Гзавије почашћен и наградом за најбољи дебитантски филм.

Уобичајена снисходљива политичка коректност која је као по диктату обавезно присутна у срцима чланова жирија свих европских фестивала није изостала ни ове године у Венецији, па је захваљујући њој признање добио и абориџински стваралац Ворвик Торнтон за своју драму „Слатка земља“ у којој је, погађате, тема расизам према Абориџинима. Чудо је да није доскочио и до „Златног лава“ већ самим избором теме. Најбољи глумци су легендарна Шарлота Ремплинг (за лик одигран у драми „Хана“) и потпуни глумачки анонимус, Палестинац Камел ел Баша („Увреда“).

Можда је од свега поменутог ипак најпривлачнија двострука појава у Венецији озбиљно времешних холивудских легенди Роберта Редфорда и Џејн Фонде, који су као скоро вршњаци управо зашли у девету деценију живота. Публици су се представили као глумци у романтичној драми „Наше душе ноћу“, геријатријској љубавној авантури двоје комшија, удовца и удовице, али и као лауреати овогодишњих венецијанских награда за животно дело. Делује чудно да их нису већ до сада добили.

Седамдесет четврта Мостра по реду неће, дакле, бити запамћена по освајачима награда. Филмови и аутори који су одабрани да их освоје више делују као добитници лутрије, а не заслужни победници у трци квалитета и стваралачког значаја. То значи и да ће све приказано у Венецији брзо бити заборављено, ако већ и није. И да за тај заборав неће бити крив нико други до ствараоци дела која се лако, па и нужно, заборављају. У Венецији, дакле, ни овога пута није било ничег новог.  

[/restrict]