Тривијализација уметности и угледа Мостре

74. Венецијански филмски фестивал

Седамдесет четврта по реду филмска смотра у Венецији неће бити запамћена по освајачима награда. Филмови и аутори који су одабрани да их освоје више делују као добитници лутрије, а не заслужни победници у трци квалитета и стваралачког значаја. То значи и да ће све приказано у Венецији брзо бити заборављено, ако већ и није

Недавно окончани Венецијански филмски фестивал, који је зашао у врло озбиљне године и у светској конкуренцији поштовања вредну зрелост, у свом 74. издању свету је донео прилично неозбиљног победника. Овогодишњи „Златни лав“ за најбољи филм, наиме, додељен је наводно једном од кључних фаворита, новом делу познатог мексичког синеасте Гиљерма дел Тора, познатом најпре по неутољивој склоности да снима инфантилне и сценографски супериорно богате филмове за одраслу децу. Такав је и овај његов победнички наслов „Облик воде“ у коме се Дел Торо посветио фантазији о добродушном чудовишту из лабораторије што постаје предмет љубави и објект бриге заштитнички настројене глувонеме жене с којом успоставља врло суптилан емотиван однос. Нека врста Гиљермове варијације на многе теме, почев од „Лепотице и звери“ до „И-Ти-ја“. Ништа оригинално, дакле, а још мање на било који начин значајно за било чију кинематографију. Освајање једне од најважнијих европских фестивалских награда овом филму наравно никако не додаје на кредибилитету, а оваква бизарна одлука жирија на челу са времешном холивудском глумицом Анет Бенинг није ништа друго него тривијализација и филмске уметности и овог фестивала. Када се, додуше, погледа актуелни светски филмски репертоар који диктира холивудска продукција, постојање оваквог филма у тријумфалном издању, на великом фестивалу, уопште не чуди. Биоскопи су крцати остварењима с безумним ревијама специјалних ефеката, стереотипних садржаја и потпуно неоригиналних прича. „Облик воде“ је сасвим на овој диктираној холивудској линији, што је мање-више, уосталом, већ подуже доминантни састојак Дел Торовог америчког опуса. Дакле, ништа ново, ништа добро и ништа иоле значајно. Али у Венецији веома цењено и отуда награђено.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *