SRBI ŠAMPIONI

Neoliberalizam i katastrofa srpskog sporta

Nisu se Dragić i Dončić onako lavovski borili protiv reprezentacije Srbije nego protiv stanja u srpskoj košarci koje ih je gurnulo pod slovenačku zastavu. Posle ovakvog moralnog debakla, bivši predsednik Košarkaškog saveza Srbije Dragan Đilas i bivši košarkaški selektor Dušan Ivković i dalje bi hteli da jašu na neoliberalnoj ideji

Dve reprezentacije Srba učestvovale su na Evropskom prvenstvu u košarci 2017. i obe su se našle na pobedničkom postolju.

Jedna ekipa Srba, ona pod zastavom Srbije, osvojila je srebrnu medalju, a druga, pod zastavom Slovenije, osvojila je zlatnu. Šokirana Srbija, gledajući u živom prenosu taj „uspeh“ Srba, slušala je slovenačku himnu uz dizanje slovenačke zastave.

Mala-velika Srbija ostvarila je tako „uspeh“ nezabeležen u svetskom sportu. I to uz slovenačku himnu. Bolje rečeno, to je „uspeh“ neoliberalne dogme zbog koje je, inače, Srbija tu gde je.

Prethodno se Igor Kokoškov, trener zlatne ekipe Srba rođen u Banatskom Brestovcu, sportski na parketu suprotstavio treneru srebrne ekipe Srba Aleksandru Đorđeviću rođenom u Beogradu.

Goran Dragić, najbolji igrač zlatne ekipe Srba pod slovenačkom zastavom, onima koji imaju dilemu ko je on slao je poruku proslavljajući koševe sa podignuta tri prsta a na dodelu medalja je došao sa pravoslavnim krstom oko vrata. Nema vesti da ga je iko ikada pozvao pod srpsku zastavu.

Bogdan Bogdanović, lider srebrne ekipe Srba, bombarder (bolje rečeno „košbarder“) reprezentacije pod srpskom zastavom, postao je to na beogradskom asfaltu.

Slične su biografije i ostalih. Srbi. Zlatni i srebrni šampioni koji, na pobedničkom postolju, zajedno sa šokiranom Srbijom, slušaju slovenačku himnu i gledaju slovenačku zastavu. Srbi pobednici i poražena Srbija.

[restrict]

„Tuđi“ šampioni U ekipi zlatnih, uz Dragića, najboljeg, bio je i Luka Dončić. Da se nije povredio, bio bi bolji od Dragića. Otac mu je iz sela u blizini Kline. Kosmet. U septembru 2012. godine je potpisao petogodišnji ugovor sa „Realom“ iz Madrida. Sa juniorima „Reala“ osvojio je juniorski turnir Evrolige 2015. i bio proglašen za najboljeg igrača. Iste godine zaigrao je za prvi tim „Reala“ kao najmlađi debitant u istoriji kraljevskog kluba. Imao je tada samo šesnaest godina i dva meseca. Zlato na parketu.

Sve se događalo kada je predsednik košarkaškog saveza bio Dragan Đilas, a selektor reprezentacije Dušan Ivković. Dončić je u vreme kada je Ivković bio selektor već odigrao punu sezonu u košarkaškom timu „Reala“ iz Madrida i upisao se u istoriju kao najmlađi pobednik finala španskog košarkaškog prvenstva (imao je samo 17 godina). Kako je moguće da nema informacija da je iko s njim razgovarao da zaigra pod srpskom zastavom? Ali u Srbiji je sve moguće. Nije u Srbiji u prvom planu interes srpskog sporta. Neoliberalizam zna samo za lični interes. Nisu ga zvali valjda da ne bi pokvario privatne menadžerske „kombinacije“ sa nekim drugim igračima. I niko da Đilasa i Ivkovića priupita kako je to moguće!?

Umesto da položi račun, Đilas bi još i da se kandiduje na predstojećim beogradskim izborima. A Ivković bi da svojim autoritetom, nespornim u svetu sporta, još nešto poradi u korist moralnih nakaza koje i dalje svoje šanse za „uspešnu političku karijeru“ traže u naslanjanju na neoliberalnu ideologiju. Sloboda…

Đilas će se kandidovati („još se premišlja“) na beogradskim izborima, a Ivković je svoje lice i slavu stavio na raspolaganje neoliberalnoj ideologiji porukom da će „uvek glasati za Sašu Jankovića“. Onog Sašu Jankovića, lidera „građanističke“ političke strukture, koji je godinama bio „zaštitnik građana“ a nikada nije ni reč rekao o ženi, samohranoj majci, koja nije izdržala to što joj je njegova ideologija pretila da će je ostaviti bez posla, pa je sebi prerezala vrat oštricom kose. Nikada ni reč nije rekao o nesrećnicima iz „Goše“ kojima gazde, pošto su došle na talasu ideologije kojoj on služi, godinama nisu isplaćivale teškom mukom zarađene plate. Ali su Jankoviću sve vreme bila puna usta „zlostavljanja LGBT osoba“. Valjda zato što su ove osobe, kao slika slobode za koju se zalaže neoliberalizam – „građani“, a oni nesrećni radnici to nisu. Za to će Ivković „uvek glasati“. Sad je jasnije zašto nema informacija da je Ivković zvao Dragića i Dončića pod srpsku zastavu, ali je jasno i to zašto su se Dragić i Dončić onako lavovski borili na parketu. Nisu se oni borili protiv reprezentacije Srbije nego protiv stanja u srpskom sportu koje ih je gurnulo pod slovenačku zastavu.

Dončić je u prvi tim velikog „Reala“ ušao sa nepunih sedamnaest godina – sa onoliko koliko je u tom trenutku Đilas u politici bio sluga jedne ideologije kojoj je Srbija trinaesta rupa na svirali.

Tajkun i njegovi rezultati Uz sve druge propasti koje je ta Đilasova i Ivkovićeva neoliberalna ideologija donela ovom narodu, svuda pa i u sportu, slobodno može da se ubroji (uz već pomenutu zlatnu reprezentaciju pod slovenačkom zastavom i srebrnu pod srpskom, pri čemu Srbija prilikom podele medalja sluša slovenačku himnu) postojanje još jedne „reprezentacije“ Srbije, koja u ovom času ne igra ni za koga. To je reprezentacija neospornih košarkaških srpskih zvezda bez medalje na evropskom prvenstvu u košarci 2017. godine; reprezentacija onih košarkaša koje je Srbija pozvala, ali su oni odbili da igraju pod njenom zastavom – situacija koja je bila nezamisliva pre nego što je bombama, paljenjem skupštine i pretnjom da će beogradski gangovi biti kapisla krvavog građanskog rata u Srbiji, nasilno uvezena neoliberalna ideologija i pogled na život kojima služe Đilas i Ivković.

Ta treća reprezentacija Srba je odbila da se svrsta pod bilo koju zastavu, a to je rezultat upravo neoliberalne ideologije (koja funkcioniše po principu „svako misli za sebe, a samo Bog misli za sve“) koju Đilas širi i čiji je jedini rezultat što su se njih nekolicina, i Đilas među njima, obogatili dok je Srbija propadala. Taj Đilas je najpre postao prebogati lordmer Beograda, pa onda i predsednik Košarkaškog saveza Srbije – on je, makar i nehotice, stvorio i tu anonimnu reprezentaciju onih koji su ispred nacionalnog interesa stavili dolar i koji mogu da stanu samo ispod svoje lične zastave, ili eventualno zastave banke u kojoj drže svoje dolarske račune (što se neretko i događa, kada za ogroman novac reklamiraju „jeftine kredite“ i slične „usluge“ – proizvode neoliberalnog poretka).

Najgore je što bi, da je bilo moguće da ta reprezentacija zaigra (a kako se stvari kreću, možda će čak i to biti moguće jednog dana), ona pobedila obe ove reprezentacije Srba. I zlatnu i srebrnu. Samo bi sada Srbi u sportskoj hali ili uz TV aparate slušali himnu banke pod čijom zastavom bi ove zvezde igrale. Ovo valjda već dovoljno rečito govori o tome koliko su teško neoliberalizam, i njegovi korifeji Đilas i Ivković porazili Srbiju.

I sad, posle svega, Đilas razmišlja da se kandiduje da bude domaćin balkona na koji izlaze šampioni, a Ivković bi da to podrži podržavajući Sašu Jankovića. Pitanje je samo sa kojom idejom? Valjda opet iz koristi za sebe i na štetu Srbije, sa idejom da ipak dočekaju onu reprezentaciju koja će možda zaigrati pod zastavom i uz himnu neke banke. Na njihovu korist i na „radost“ Srbije.           

[/restrict]