Sa senima predaka nadomak Karlovih Vari

U češkim Jindrihovicama poklonili smo se senima srpskih zatočenika iz Prvog svetskog rata, sahranjenim na groblju mnogo većem od onog u Grčkoj, na ostrvu Vidu

Češko selo Jindrihovice. Penjemo se blagim uzvišenjem, tradicionalni seoski letnji ambijent, vremešna crkva, pored nje stara skulptura Svetog Vaclava odoleva vremenu. Naš put do kapele koja je u blizini srpskog groblja se izvija, prolazi selom, penje se prema uzvišici, gde se seoce završava. Naziremo plavi krov mauzoleja.

„Dobro došli na teritoriju države Srbije“, dočekao nas je mladi čovek, čuvar kapele i srpskog groblja u Jindrihovicama Dejan Ranđelović, rodom iz Kraljeva.

Tu su članovi Udruženja „Kajmakčalan“ koji iz godine u godinu organizuju akcije dostojne poštovanja, najčešće svojim novcem. Tako su očistili i uredili brojna zapuštena vojnička groblja, gde počivaju naši preci iz Prvog svetskog rata, počev od Kajmakčalana, do Grčke, Srbije… I danas su došli da se poklone senima predaka. Žele nešto korisno da učine i ovde, u Jindrihovicama.

U mermeru je ugraviran natpis da je kapela izgrađena u vreme kralja Aleksandra. Ulazimo u unutrašnjost mauzoleja. Od prizora čovek zanemi. S desne strane je mnogo ikona, ogromna Isusa Hrista, Bogorodice, Svetog Save, naša državna zastava, grb, brojna obeležja, lente…

[restrict]

HODNICIMA KOSTURNICE Silazimo oštrim stepenicama u polumrak… Teško je, teskobno. Naziremo prve sanduke, ima ih mnogo. U njima su kosti Srba. Kaže nam Dejan da su tu pohranjena deca, starci, vojnici, sveštenici… njih je u Jindrihovicama 7.500… Mnogo veće groblje nego u Grčkoj, na ostrvu Vidu, gde leže kosti 1.232 znana i više od 1.500 neznanih vojnika. Veliki tamni hodnik učinio nam se u početku kao lavirint, ali kada smo osvetlili, videli smo da je izgrađen u skoro savršenom redu. Hodnici kosturnice. Na stotine je uredno na sprat postavljenih sanduka sa ispisanim brojevima. Ko sve ovde počiva?

Dejan Ranđelović je u Karlovim Varima sa porodicom, suprugom Ruskinjom i dvoje dece. Kazuje nam kako je jednog dana, 1995. u Jindrihovicama, gde je tada živeo, sasvim slučajno, šetajući šumom, pronašao zaraslo u travu i trnje – srpsko groblje. Počeo je da razgrće i čisti natpise na spomenicima, shvativši da je usred srpskog groblja. Bio je zaprepašćen. Niko mu o tome nije govorio, nije znao, a godinama je pored groblja prolazio.

 „Danas se za očuvanje mauzoleja obraćam ambasadi Srbije u Pragu, a oni moje zahteve šalju u Beograd nadležnim institucijama“, govori Dejan. „Nekoliko puta je mauzolej bio odbijen. Država je pomogla 2016. da se poprave vrata i još ponešto… Ruska ambasada u Pragu dala je 2012. sredstva da se prostor ispred spomenika poploča, uradili su drenažu, tako da sada voda ne ulazi u kosturnicu kada se topi sneg sa proleća. Godine 2014. dobio sam 2.500 evra od Češke za proslavu Vidovdana i taj novac sam potrošio za renoviranje kosturnice. Ove godine imamo obećanje od srpske firme JAMP iz Karlovih Vari da nam kompletno restauriraju mauzolej. Treba napraviti izolaciju, prelakirati drvene sanduke, kojima će uskoro biti 100 godina. Ne smemo da ih zaboravimo. „Što se tiče groblja u šumi, tamo je ostalo 1.300 italijanskih vojnika, 56 ruskih i oko 20 srpskih grobova. Srpski vojnici su skoro svi ekshumirani i preneseni u mauzolej. Prilikom posete Jindrihovicama načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Ljubiše Dikovića obećano je da će učiniti nešto da se groblje u šumi koje je bilo pored samog logora obnovi i obeleži. Ubrzo posle njegove posete u administraciju Karlovarskog regiona (Karlovarský Kraj) stigla je delegacija Ministarstva odbrane Češke Republike i naložila mesnim vlastima da o svom trošku počnu sa uređenjem i obeležavanjem groblja u šumi. Sredinom sledeće godine Česi sve treba da urade. Mi smo im veoma zahvalni!“

Od čuvara srpskog mauzoleja saznajemo i podatke o istoriji logora, gde su bili zatočeni srpski vojnici i civili tokom Prvog svetskog rata.

GLADNI I IZNEMOGLI „Logorom je prošlo više od 40.000 zatvorenika. Austrijanci su prvo doveli ruske zarobljenike sa istočnog fronta, njih 300, koji su logor i izgradili, kasnije su zatočeni srpski zarobljenici, a pred kraj Prvog svetskog rata i italijanski vojnici. Srba je bilo najviše u logoru i jedino su među Srbima bili civili. Najstariji civil koji je umro u logoru bio je pravoslavni sveštenik, imao je 92 godine, a najmlađi je bio njegov unuk od svega osam leta. Među logorašima ovde je bio i Živko Topalović, predratni srpski socijalista koji je svojim rukama sahranio Dimitrija Tucovića kada je poginuo kod Loznice. Logor u Jindrihovicama je bio najveći ne samo na teritoriji Češke nego na prostoru cele Austrougarske.“

Saznajemo da su zatočenici austrougarskog logora u Jindrihovicama umirali od gladi, bolesti, iznemoglosti – masovno.

„Najviše su umirali od iscrpljenosti zbog teškog rada, gladi, bolesti, zimi od hladnoće. U periodu Prvog svetskog rata 1914–1918. ovde su bile nezapamćene, prave sibirske zime, do tada nedoživljene. Nisu imali drva za ogrev, tako da su im se smrzavali delovi tela i često su im amputirali ruke, noge. U početku su srpski logoraši dobijali mala sledovanja u hrani, ali kasnije, kako je Austrougarska gubila rat, nije imala hranu ni za svoje vojnike na frontovima, a na ishranu zarobljenika je zaboravila. Umirali su nesrećni Srbi, daleko od zavičaja – od tifusa i tuberkuloze. Moglo je to da se spreči da je bilo dobre volje, da su im pružili uslove za osnovnu higijenu, sapun, vodu… Radili su u kamenolomu, gradili fabrike, puteve, regulisali potoke, gladni i iscrpljeni. Na nekim fotografijama iz tog vremena izgleda da uslovi u logoru ’nisu bili loši’. Međutim, slike su izrađene prilikom posete komisije švedskog Crvenog krsta, kada je sve bilo kamuflirano. A komisija je ’zaključila’ da je život u logoru ’human’, što je daleko od istine. Austrijski vojnici su ubijali zarobljene Srbe neretko iz zadovoljstva… Svakog dana je sahranjivano najmanje 40 nesrećnika.“

IZMEĐU DVA RATA Interesujemo se kako su u to vreme reagovali meštani sela, a kako danas?

„Odnosi Srba i Čeha između dva rata su bili prijateljski i iskreni. Kralj Jugoslavije Aleksandar Karađorđević i predsednik Čehoslovačke Tomaš Garik Masarik su bili bliski prijatelji. Masarik je odlučio da se kosturnica i plac oko nje poklone tada Kraljevini SHS kako bi se tu smestila ekshumirana tela srpskih vojnika i civila sa groblja u Jindrihovicama. Od tada je to bilo u vlasništvu Kraljevine Jugoslavije, posle SFRJ, pa SR Jugoslavije. Sada je u toku katastarski prepis na Republiku Srbiju. Zapravo, prvobitno zdanje izgradili su srpski zarobljenici i trebalo je da služi kao rezervoar za vodu u Jindrihovicama. Međutim, nikada nije upotrebljen u tu svrhu. Po završetku Prvog svetskog rata, kada je osnovana Čehoslovačka, u isto vreme kao i Kraljevina Jugoslavija, vlada Čehoslovačke je odlučila da se to parče zemlje sa kosturnicom preda u vlasništvo Kraljevine Jugoslavije. U Karlovim Varima 1926. na lečenju je bila kraljica Marija Karađorđević. Ona je posetila Jindrihovice i organizovala ekshumaciju tela srpskih vojnika, tek tada su preneseni u kosturnicu.

„Meštani u to vreme nisu bili blagonakloni prema Srbima, a ni prema Česima. Naime, do Drugog svetskog rata u Jindrihovicama je živelo nemačko stanovništvo, kao i na teritoriji Zapadne, Severne i Južne Češke, takozvani sudetski Nemci. U ovom kraju su obitavali od Karlovih Vari, pa sve do nemačke granice na zapadu. Česi i Srbi su se plašili da može doći do skrnavljenja groblja, što je i bio slučaj posle Prvog svetskog rata, jer nemačko stanovništvo je teško primilo činjenicu da se raspala austrougarska i nemačka carevina. Nisu voleli novoosnovanu Republiku Čehoslovačku, jer za raspad Austrougarske Nemci su najviše krivili Srbe i Ruse.

„Kada je počeo Drugi svetski rat, češki državljani nemačke nacionalnosti iz ovih krajeva su izdali Republiku Čehoslovačku, bez borbe i otpora pustili nacističku Hitlerovu vojsku da uđe u Čehoslovačku (1938) i odmah počeli sa otimanjem imovine i surovim proterivanjem Čeha iz ovih krajeva. Tek posle završetka rata vratili su se proterani Česi. Predsednik Čehoslovačke Eduard Beneš doneo je poznate ’Benešove dekrete’ na osnovu kojih su svi Nemci proterani u Nemačku, trajno im je konfiskovana imovina i oduzeto državljanstvo. Tako da su ovi krajevi bogati rudnicima uglja posle Drugog svetskog rata ostali pusti. Naseljavano je stanovništvo iz svih krajeva Češke, moravske oblasti, Slovačke i potkarpatske Rusije. U Jindrihovicama se naselilo stanovništvo rusinske narodnosti iz Rumunije kojih je Čaušesku želeo da se otarasi, a u to vreme su protiv svoje volje morali da napuste svoje domove i nasele se ovde. Njihovi potomci su srećni što danas žive u Češkoj, a ne u Rumuniji. Danas dolaze i potomci Nemaca i oni koji su nekada ovde živeli, nostalgično se sećaju tih vremena. Imao sam mnogo susreta sa njima.

„U Jindrihovicama je i zamak dinastije Nostic u kome je živela i ćerka austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda. Posle smrti oca i atentata u Sarajevu ovde se udala za jednog od Nostica i tu živela do Drugog sv. rata, kada je zajedno sa ostalim Nemcima proterana. Njen unuk živi u Austriji i dolazi ovde često, u nameri da ospori Benešove dekrete i da zamak vrati porodici.“

LITURGIJA NA VIDOVDAN Inače, ovdašnje stanovništvo se s poštovanjem odnosi prema mauzoleju i Dejanu pomaže u svemu.

„Srpsko stratište je zaboravljeno odmah posle Drugog svetskog rata. Nove komunističke vlasti u Jugoslaviji se nisu interesovale za srpska groblja. Trudile su se da se srpsko groblje i mauzolej u Jindrihovicama zaborave. Da ih uništi vreme. Poslednja liturgija i parastos su služeni pre Drugog sv. rata, a ja sam obnovio tradiciju 1995, odmah čim sam saznao za mauzolej. U to vreme sam bio predsednik Pravoslavne omladine Češke i na sastanku je prihvaćen predlog da počnemo tradiciju okupljanja, služenja liturgije i parastosa u kosturnici u Jindrihovicama na Vidovdan. Prva liturgija i parastos su služeni 1995. i od tada neprekidno do danas svake godine 28. juna. Retko kada međutim dođe crkvena ekskurzija sa sveštenstvom iz Srbije, poslednji put pre pet godina. To je tužno i mnogo govori o nama, o našem nemaru i zaboravu. Parastos nekoliko puta u toku godine služe ruski sveštenici. Rusi i ambasada Rusije u Češkoj su nam u svemu velika pomoć i podrška.

„U čuvenim Karlovim Varima većinom dolaze na lečenje sveštenici, monasi, episkopi iz Rusije. Čim čuju za srpsko i rusko groblje u Jindrihovicama, dođu da se poklone, i odsluže parastos. U početku kada smo obeležavali Vidovdan u Jindrihovicama, Srba gotovo da nije ni bilo! Dolazio je samo jedan vernik iz Praga, a prisutni su bili brojni vernici ruske, ukrajinske, češke i slovačke narodnosti. Tek posle 2001. Srbi češće posećuju mauzolej, svake godine na Vidovdan prisutan je i ambasador Srbije iz Praga, konzul i drugo diplomatsko osoblje naše ambasade. U novembru 2016. kosturnicu je posetio i tadašnji predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić.“

Umesto pozdrava, naš sagovornik poziva Srbe „iz celog sveta“ da dođu u Jindrihovice.           

[/restrict]

VODA IZ OSAM REKA

Mauzolej je uoči otvaranja osveštan vodom iz osam srpskih reka, a doneta je i zemlja iz svih krajeva Srbije. Na osveštenju su bili prisutni i delegati parlamenata Jugoslavije, Čehoslovačke, Italije, ministri odbrane i spoljnih poslova tih država. Bili su prisutni i predstavnici Vojske Kraljevine Jugoslavije, i Čehoslovačke, čak i mornarica Kraljevine Jugoslavije, ruski kozaci, predstavnici ruske emigracije u Čehoslovačkoj i njihovi delegati sa prostora Evrope…