RUSIJA KAO GLOBALNI ZAŠTITNIK HRIŠĆANSTVA

VERA I GEOPOLITIKA U ODNOSIMA MOSKVE I VATIKANA

Posle istorijskog susreta patrijarha Kirila i pape Franciska februara prošle godine na Kubi delovalo je kao da je Vatikan postao svestan neophodnosti saradnje sa ruskom crkvom u cilju sopstvenog opstanka. Ne bez razloga, Vatikan danas upravo u Moskvi, a ne u nekim zapadnim prestonicama, vidi zaštitnika hrišćanstva i to ne samo pravoslavnog. Da li su katolici, međutim, spremni da se zarad te zaštite odreknu svog ekspanzionizma?

Državni sekretar Vatikana kardinal Pjetro Parolin završio je dvodnevnu posetu Rusiji (22–24. avgusta 2017) demonstrirajući pomak u razvoju odnosa Moskve i Vatikana, ocenjuju vatikanski mediji. S ruske strane, predsednik Vladimir Putin je rekao da se radilo „o poverljivom i konstruktivnom dijalogu sa Vatikanom“ i da se postepeno realizuju dogovori postignuti sa papom Franciskom. Predsednik Rusije sa državnim sekretarom Vatikana razgovarao je, između ostalog, o položaju hrišćana na Bliskom istoku (Sirija i Jemen) i u Severnoj Africi, zatim o situaciji u Ukrajini.

Portal Ministarstva spoljnih poslova Rusije izvestio je i o razgovoru ministra Sergeja Lavrova sa vatikanskim državnim sekretarom. U okviru dijaloga potpisan je sporazum o ukidanju viza za vlasnike diplomatskih pasoša. Lavrov je naglasio da je Moskva „zadovoljna dinamikom razvoja dijaloga sa Vatikanom“, i da imaju „bliske pozicije u vezi sa mnogim savremenim problemima, uključujući stav da je krize potrebno rešavati pregovorima, a ne ratom“, te o pitanjima borbe protiv terorizma i ekstremizma, razvoja međuverskog i međucivilizacijskog dijaloga, snaženja socijalne pravde, kao i uloge porodice u društvu.

Vatikanski mediji posvetili su veliku pažnju poseti Parolina Rusiji, gde se (u Sočiju) sastao sa Putinom kako bi mu predstavio mogućnosti dijaloga Vatikana i Moskve, ali i da bi tako počeo proces shvatanja prirode geopolitičkih pozicija Ruske Federacije i Vatikana. Religija i politika se naslanjaju jedna na drugu i teško je reći gde završava jedna a počinje druga, kao i obratno. Ako se posmatraju odnosi Rusije i Vatikana, onda je diplomatska i dijalektička polazna tačka dve strane ono što se zbivalo i zbiva u Ukrajini i Venecueli, te je potrebno ocenjivati stanje u dve države uz uvažavanje „jačanja dijaloga između Ruske pravoslavne i Rimokatoličke crkve koji je uspostavljen posle susreta pape Franciska i patrijarha Kirila na Kubi, 12. februara 2016. godine“. Ovaj događaj je prema ocenama italijanskog lista Gli Occhi Della Guerra, „ne samo okončao raskol koji je načelno počeo 1448. godine kada je moskovski patrijarh prestao da zavisi od Rima već je i najavio neke elemente prvorazrednog značaja u dvostranim odnosima između ruskog sveta i Vatikana“.

[restrict]

VASKRS PRAVOSLAVLJA Vatikan uspostavljeni „konstruktivni dijalog sa pravoslavnom crkvom“ ne razdvaja od diplomatskog razumevanja sa vladom Vladimira Putina. Vatikan je priznao da politički i kulturni supstrat u ruskom društvu daje pravoslavna vera – posle kraha SSSR-a ponovo je zauzela istorijsku ulogu koju je imala pre revolucije. „Na svaki novi soliter gradi se nekoliko crkava i Rusija je jedinstven slučaj u hrišćanskom svetu gde je broj molbi za stupanje mladih oba pola u pravoslavne bogoslovije veći od mogućnosti za njihovo školovanje“, izvestio je Vatikan avgusta 2015. iz Moskve Pjetrandželo Butafuoko, koji je, uz to, primetio i osobenosti novog kursa Ruske Federacije – stvaranje jedinstva politike i kulture. Vatikan je, potom, zaključio da postoje „duboke veze aktuelne vlade u Moskvi sa visokim crkvenim krugovima Ruske pravoslavne crkve“.

Na drugoj strani papa Francisko i njegov državni sekretar su dovršili inkorporaciju Rimokatoličke crkve u višepolarni svet, proširivši ekumenske poglede Svete stolice koje je uspostavio poslednjih godina svog pontifikovanja papa Jovan Pavle II. Ovome se pristupilo posle ocene, takođe već bivšeg pape Benedikta XVI, „da je Vladimir Putin realista koji shvata da Rusija strada zbog nemorala, te da želi da Rusiji povrati status supersile, pri čemu shvata da slabljenje hrišćanstva znači i slabljenje države. Jednostavno Putin shvata da je čoveku potreban Bog“.

Lorenco Vita iz istog italijanskog lista naglašava da Rusija ima nemerljivu ulogu u zaštiti hrišćana na Bliskom istoku, čime svetu pokazuje svoju novu strategiju i doktrinu. Tu je posebno važan doprinos Rusije u povratku istorijskih gradova poput Alepa pod vlast vlade Sirije, gradova u kojima je obezbeđen visok standard za život u hrišćanskoj zajednici, a koji su doskora bili pod udarom boraca tzv. „umerenih ustanika“ podržanih od Zapada.

Može se, dakle, konstatovati da rad nad geopolitičkim pitanjima Vatikana i Moskve teče dvosmerno. Prijateljstvo između Rusije i Vatikana predstavlja važan element svetske geopolitike, pokazujući razuzdanom, konformističkom i rusofobskom Zapadu važnost i značaj otvorenog i poštenog dijaloga sa Moskvom.

Stavovi dve strane se poklapaju o pitanju Bliskog istoka, jer hrišćani (bez obzira na konfesiju) ne bi u tom regionu opstali da nije bilo Rusije. Drugim rečima, pravoslavna Rusija je spasla rimokatolike u Siriji, za šta je Vatikan zahvalan Rusiji, dok brojne zapadne vlade pak kritikuju Vatikan zbog saradnje sa Rusijom na Bliskom istoku, kao i „korektnog odnosa prema Asadu“. Dve strane su dogovorile stvaranje zajedničke radne grupe (RPC i Vatikana) za pomoć hrišćanima u Siriji i na Bliskom istoku u celini. Ovde se ne radi samo o povratku njihovih osnovnih prava i materijalnoj podršci već o omogućavanju bezbednog pristupa regionima u kojima žive. Ova saradnja je važna, jer je Bliski istok kolevka savremene civilizacije i nedopustivo je da u ovom regionu hrišćanstvo iščezne.

UKRAJINSKO PITANJE Dve strane su „zadovoljne“ stavovima i praksom crkava u konfliktu u Ukrajini. Obe su „sprečile uvlačenje crkvi u sukob čime su sačuvale mirotvorački potencijal, što je važan element pacifikovanja ljudi“. Naravno, konstatovano je da Ukrajina i dalje „ostaje najvažnije mesto sukoba interesa Ruske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve“. Najznačajniji problem je aktivnost Vatikana na daljem promovisanju „unijatskog projekta“ i prekomerna politizacija Ukrajinske grkokatoličke crkve sa 4,2 miliona vernika. Grkokatolici se ne obaziru na havanske dogovore pape i patrijarha (o odbacivanju prozelitizma) i upadaju na istok Ukrajine da vrbuju pravoslavce, pri čemu šire mržnju prema pravoslavnima i RPC. Vatikan se „brani“ tvrdnjama da grkokatolici u Ukrajini nemaju podršku pape već prefekta kongregacije za Istočne crkve, direktora poznatog Istočnog instituta u Rimu, kardinala Leonarda Sandrija. Upravo je Sandri mesec dana ranije bio u Ukrajini, položio venac na Majdanu, posetio Zonu antiterorističke operacije i javno blagoslovio izgradnju sabornog hrama unijata u Harkovu, kao i organizaciju unijatske biskupije.

U Moskvi se ovo razilaženje „sa duhom Havane“ različito tumači, ali najčešće tumačenje je da se u papinom okruženju navodno „odvija borba o pitanju daljeg odnosa sa Moskvom“. Kao argument navodi se i to da papa ne dozvoljava da se Ukrajinska grkokatolička crkva uzdigne u pomesni patrijarhat (sa samostalno biranim patrijarhom, tj. da ga papa više ne postavlja), čime bi mogli da vode agresivniju politiku prema pravoslavnima, što bi uključivalo i spajanje sa dve raskolničke „pravoslavne crkve“ u jedinstvenu Ukrajinsku crkvu. U Vatikanu smatraju da je ideja loša po interese rimokatolika, jer bi se nestali u novoj strukturi.

Takođe Vatikan još nije načisto o pitanju unije. Naime, izjave pape Franciska u Havani o ovom pitanju zvučale su kao senzacija, koja je trebalo da zbriše sve prepreke na putu uspostavljanja normalnih odnosa između rimokatolika i pravoslavnih. Vreme je ipak pokazalo da u politici ništa nije jednostavno, posebno vatikanskoj. Pravoslavni su očekivali da se unijati (bivši pravoslavci koji su priznali vlast pape) vrate veri otaca, ali u Vatikanu su to odbacili. Naime, javno su priznali da je u njuhovom shvatanju „unija“ imala ulogu čistilišta, tj. da to nije bio samostalni cilj „već samo međustanica u prevođenju šizmatika u rimokatolicizam“. S vatikanske tačke bivanje u „čistilištu“ se oteglo, tako da je sada nastalo vreme ili da se vrate u Rusku pravoslavnu crkvu ili da prihvate potpuni rimokatolicizam. Drugi deo ove rečenice u Moskvi nisu očekivali, jer havanska izjava pape Franciska tako nešto nije sadržala. Drugim rečima, Vatikan se preko reči pape Franciska odrekao prozelitizma (prevođenja pravoslavnih u rimokatolicizam) u unijatskoj formi, ali se nije odrekao direktnog širenja rimokatolicizma na kanonsku teritoriju pravoslavlja. Tako je potpuno neočekivano za rusku stranu Vatikan demonstrirao očigledno povratak na tradicionalnu „istočnu politiku“.

U medijima koje Vatikan kontroliše nedavno završena poseta kardinala Parolina komentarisana je (i)kao poseta nekakvoj Ruskoj katoličkoj crkvi koja je postojeća realnost i koja ima više od 30.000 vernika. Takođe, pisali su o tome da je kardinal sa Putinom razgovarao o pravima vernika ove crkve na svoju organizaciju, crkve i objekte, postavljanje sveštenika direktno iz Rima itd. Dakle, radi se o primeni formule „zavadi pa vladaj“, a pisanje italijanske štampe upravo to pokušava („Sada rimokatolička zajednica u Rusiji polaže nade na vatikansku ostpolitik i na šanse koje će dati istorijska poseta pape Franciska“). Sveta stolica je demantovala da se uopšte razgovaralo o poseti pape Rusiji. Takođe, iz saopštenja o boravku državnog sekretara Vatikana u ruskoj zemlji ne vidi se da li je ovo pitanje razmatrano ili ne. Osim toga, u Rimu ne kriju da će papa ukoliko poseti Rusiju iz nje direktno odleteti za Ukrajinu, a već tamo domaćini „nepoznatih verskih ubeđenja i pripadnosti“ postaraće se da od posete izvuku maksimalnu korist: poklonjenje Majdanu, poseta Zoni antiterorističkih dejstava itd. To znači da Moskva pod takvim okolnostima neće prihvatiti posetu pape, jer bi papina poseta Ukrajini izbrisala pozitivne dogovore u Moskvi, a sve to da bi se zadovoljili propagandni apetiti kijevske hunte.

Treba naglasiti i da Rusija priznaje i daje sva prava rimokatolicima koji su u jedinstvu sa Vatikanom, ali ne i onih koji su članovi organizacija koje kontroliše Vatikan (misli se na Rusku rimokatoličku crkvu), jer ne postoji ni Italijanska pravoslavna crkva iako je pravoslavaca u Italiji prilično.

Poseta državnog sekretara Svete stolice ipak se može oceniti, navodi redakcija Fonda strateške kulture, kao uspešna u datim okolnostima. Naivno je očekivati da se protivrečnosti koje su nastajale oko hiljadu godina reše u minuti. Takođe, interes svih hrišćana, tačnije interes opstanka hrišćanstva zahteva od političara i crkvenih ljudi da odlože izjašnjavanja o tome „ko ispravnije veruje“ i „ko je miliji Bogu“, već da prepoznaju zajedničke interese, koji očigledno postoje. O dogmatskom zbližavanju pravoslavnih i rimokatolika, razume se, ne može se govoriti.      

[/restrict]