Miro Vuksanović, akademik: Književni život je mrtav, a još nije sahranjen

Pisanje je postalo kolumniranje i strančarenje, a čitanje brza brzina bez cilja…. Dosta je srpskih pisaca pristalo na to da pišu oglodanim jezikom da bi se lakše prevodilo i pakovalo, preferiraju (to je njihova reč) latinicu kao svoju lozinku. Izdavači ih podržavaju zbog regionskog tržišta, ali otud nisam zapazio navalu ćiriličnih izdanja na naše tržište. Prilagodljivi postaju in i kul

Za akademika Mira Vuksanovića, književnika, upravnika Biblioteke SANU, pokretača i glavnog urednika Antologijske edicije „Deset vekova srpske književnosti“, ova godina protiče veoma radno, ali i u znaku jubileja, novih izdanja njegovih dela i priznanja.

Nizu književnih priznanja kojim je ovenčan za svoj rad, Vuksanović je upravo pridružio još jedno – „Pečat Hercega Šćepana“ Trga od ćirilice u Herceg Novom, koje mu je 25. avgusta uručio mitropolit Amfilohije, počasni predsednik žirija.

„Srpski jezik se brani sobom. Dok god je jedan jezik živ, dok god postoji, dok god se taj jezik bogati, dok god postoje pisci, dobri pisci, jer pisci su čuvari jezika, onda taj jezik ima budućnost“, kaže akademik Vuksanović, ističući činjenicu da „mi nemamo celovit korpus našeg jezika, nemamo završen Rečnik SANU“, te da su „srpski lingvisti uspešno uspostavili dijalog sa svetom, ali nisu uradili bazične poslove za srpsku kulturu“ i da ih u tome „ometa politika i da oni sebe ometaju“.

Koliko Vam je značajna nagrada koju ste upravo doneli iz Crne Gore?

U imenu nagrade je reč pečat. Zbog toga sam u trenutku zadovoljstva pomislio kako na nekadašnjem prestolu Hercega po kome je imenovana Hercegovina, na dvoru u gradu Soko, nad mestom gde od Pive i Tare nastaje Drina, overavam svoju odanost tamošnjem manastiru Zagrađe, sa svoltanim kamenim krovom koji je nepomičan pola milenijuma i zahvaljujem u Hercegovom gradu koji u „Gorskom vijencu“ puni 170 godina otkako „valove broji niz pučinu“. To se dogodilo na zaštićenom ostrvu od ćirilice, u latiničnom moru na koje nije nikad kao sad izlazila Crna Gora.

Činjenica je da se danas u tom „latiničnom moru“ Crna Gora i ogleda i tone, istodobno. Kolika je moć crnogorske latinice i kakva je sudbina ćirilice, kako rekoste pastorčeta na ovim prostorima?

Rođen sam u kraju koji je nekad pripadao Vojvodstvu Hercega od Svetog Save. Takvo zvanje je Stefan Vukčić Kosača dobio u Mileševi. Pre njega je tamošnji knez bio Nemanjin brat Miroslav, koji je naručio „Jevanđelje“, srpski temeljni ćirilični spomenik. U mesto rođenja, pod Sinjavinu, u semoljski kiseonik, odlazim svakog leta i tamo pišem, sada i s neopisivim ponosom što imam svoju kućicu u NATO-u. U planinskim naseljima je više grobova nego stanovnika. Letos sam prvi put video da su tamo, u durmitorskom predelu, gde je Dučić postavljao vrh šestara za srpski krug, na spomenicima upisana imena latinicom. Čini mi se da sam dobro čuo kako se pokojnici otimaju da izađu i uklone neprirodno uklesana svoja imena. Ali tamo se živi pitaju zato što ih niko živ ništa ne pita.

Služba jeziku srpskom je, kako kažete, vaša osnovna potreba za pisanjem. Kako se ta služba odvija?

Srpskom piscu kao što je ovaj govornik mora da bude prva briga negovanje svog jezika i pisma ćiriličnog, čak i danas dok mu sa svih strana govore da će bolje poći u napredak ako baš te stvari malko potisne iz svoje pažnje. Dosta je srpskih pisaca na to pristalo. Pišu oglodanim jezikom da bi se lakše prevodilo i pakovalo, preferiraju (to je njihova reč) latinicu kao svoju lozinku. Izdavači ih podržavaju zbog regionskog tržišta, ali otud nisam zapazio navalu ćiriličnih izdanja na naše tržište. Prilagodljivi postaju in i kul. Ovaj pisac nije svojeglav toliko da ne razume svoje vreme, ali se za takve titule ne otima. Uporno piše na srpskom i sa što više izraza koje je upamtio, a sve više Srba koji nedovoljno znaju svoj jezik govori da ga ne razumeju. Navikavaju se na površno čitanje, ne znaju da je čitanje važan i težak posao.

[restrict]

Kažete: „Jezik je predak i potomak, istovremeno. Jezik pretka je jezik potomka. Ništa nije toliko prirodno u nasleđivanju. Ko ide mimo tog pravila ostaje bez ičega. Ne zna ko je ni odakle je…“ Sve više je toga što mnoge od nas udaljava od jezika predaka…

Nije samo suština književnosti u jeziku. U tome je suština naroda. Pročitao sam da je nedavno u Beogradu otvoreno učilište za bebe. Tamo ih nose pravo iz porodilišta da ne bi čule kućno radovanje. Ostavljaju ih gde se ne čuje ni jedna jedina srpska reč. To se radi da bebe odmah počnu da uče engleski, da su što pre spremne za sastanke u EU, onamo odakle upravo izlaze oni čiji maternji jezik postaje maternji jezik naše tek rođene dece. U nauci i drugim delatnostima bez stranih jezika ne možemo se održati u svetu, a bez svog jezika neće nas biti na svetu.

Ove godine obeležavate književni jubilej. Pre četiri decenije objavljena vam je prva knjiga – roman „Kletva Peka Perkova“.

Moja prva knjiga izašla je u dugovekoj Ediciji „Prva knjiga“ Matice srpske. Taj lepi slučaj nije slučajan. U najstarijoj kući srpske književnosti, kulture i nauke (koja je, ipak, primila i neuke i nerazborite zbog tradicije koja nije baš obavezna), samo jednoj takvoj, objavio sam knjigu u kojoj Peko Perkov govori starim srpskim govorom koji je njegov ime i prezime. Umesto svog pisca i u ime svih u njegovih dvadeset knjiga posvedočio je da svaka srpska reč, bila semoljska ili staroplaninska, bila pirotska, sremska, krajiška, nikšićka, bilećka ili kragujevačka mora da se uliva u svoju Maticu, u njene knjige i rečnike koje od 1824. godine bez prekidanja objavljuje. To je veliki rečni sliv u kojem je reč „rečni“ nastala od reči reč.

Vaše najpoznatije knjige, tri romana u 2.706 priča o rečima, „Semolj gora“, „Semolj zemlja“ i „Semolj ljudi“, objavljene su nedavno u novom ruhu. Pojasnite nam suštinu vaše trilogije…

Kao što postoje reke i njihove pritoke, tako kod svakog pisca postoje središne i sporedne knjige. Moja semoljska trilogija je u središtu, tako su joj drugi mesto odredili bez mojeg otpora, a ostalih sedamnaest knjiga, koliko ih imam, istovremeno izlaze iz Semolja i ulaze u Semolj, koji je zavičajni predeo pretvoren u opštu literarnu riznicu, u metaforu. Poznati srpski leksikograf Milija Stanić bio je počeo, u kasnim svojim godinama, da sastavlja semoljski rečnik iz mojih knjiga. Tvrdio je da imaju više od sto hiljada reči. Za njega su to bile odrednice, a ja ih gledam drukčije. Vidim kako su naselile srpske krajeve kao stanovnici kontinente, da umeju da samuju i saboruju, da se puštaju iz košnica i lete u rojevima, da se viju kao orlovi, da nas brane i napadaju, da činimo samo ono što smo u njima videli, u njihovom značenju, zvuku, slici i odjeku. Srbin je srpska reč. Kao što je Nemac nemačka reč i Rus ruska reč (da uravnotežim radi tumarajuće politike). A politika nacionalnog pisca jeste da ponavlja: mi smo mi ako smo sačuvali svoje i pri tome nismo ugrozili ono što nije naše. Dok pišemo svojim rečima i o njima, pišemo o sebi. Zato su rekli da je glavni junak mojih knjiga jezik i reč u tom jeziku. Tu je glavnina semoljske trilogije koja prostire srpski govor na hiljadu i po stranica.

Kako ste postali pisac i šta je uticalo na taj izbor?

Ne znam kako sam postao pisac, ali mi se čini da znam kad je to bilo. Mislio sam, dugo, da je to meni nepostižno. Ranije su knjige bile retka pojava. Imale su težak put do objavljivanja. Napisao sam 1975. godine za konkurs „Politike“ kratku priču „Sin“ i dobio nagradu. Prvo pa muško, reklo bi se. Tada su mi prijatelji kazali da nastavim i ja sam ih poslušao. Nisam se kajao, dosad, a sad se kajem, jer vidim da književnost koju volim nema budućnost. Pisanje je postalo kolumniranje i strančarenje, a čitanje brza brzina bez cilja. Književni život je mrtav, a još nije sahranjen.

Premda nam zameraju i sude zbog spoticanja o mit, vi u mitu, reklo bi se, neprestano tražite i pronalazite stamene stubove vašeg stvaralaštva. Kako vidite čitav proces, taj svoj povratak u arhajsko?

Svako od nas je mitska pojava koja nije nastala po svojoj volji i koja ne može da traje bez svog rodoslova. Svaki rodoslov je mit iako su imena u njemu tačna. I moji Vuksanovići, i svi Moračani od kojih su, i dosta tamošnjih porodica o kojima nešto znam, izvode svoje poreklo od nemanjićke loze, ne direktno, no po ženskoj liniji. Neznalice se s tim ćosaju. Ne znaju u čemu je suština. Put ka Nemanjićima, u tradiciji i predanju, jeste stalni povratak u Gračanicu i Dečane, u Pećaršiju, na Kosovo iz narodne pesme i Njegoša, u nacionalnu otmenost. Moj rodoslov, po legendi, razume se, ide do sina Mlade Gojkovice koja je uzidana u Skadar. Svi imamo svoj Skadar na Bojani i mesto gde je poteklo materino mleko. Kuća mi je na mestu odakle je naš brigadni barjaktar među prvima podigao zastavu (koju i danas čuvamo) na brdu Taraboš, koje je mnogim smrtima obraslo dok nije oslobođen Skadar. I to je krug. U Morači, u manastiru iz 1252, u zadužbini sinovca Svetog Save, desno od oltara je darovni knjižarnik za jevanđelja i druge svete knjige, koje su đaci po komunističkoj naredbi nosili na lomaču. Knjižarnik je darovala žena s mojim prezimenom, davno, a unuka mi se zove kao ona, a nisam joj ja birao ime. I to je mitski krug. Bez takvih krugova mene nema.

Da li je danas moguće odrediti srpski književni korpus?

Nije lako odrediti šta čini srpski književni korpus. Mi smo u Antologijskoj ediciji „Deset vekova srpske književnosti“ to učinili na način za koji mislimo da je logičan i pravedan. U srpsku književnost, od Svetog Save i narodnog pesnika do našeg doba, gde je dvanaesti vek početni, a naš vek deseti, uzeli smo pisce i dela koja su u tom milenijumu nastajala na srpskom jeziku (u najširem tumačenju tog imena), na svim njegovim kroz vreme oblicima i narečjima, s tim da sve bude objavljeno na savremenom jeziku. I uzeli smo knjige koje su Srbi napisali onako kao što se maternjim govorom služe, bez obzira u kojoj su državi živeli ili kojoj veri su pripadali. Pa smo, tim putem, pomognuti naučnim nalazima poznatih Dubrovčana koji su izučavali jezik svog grada-države, u ediciju uvrstili pisce stare dubrovačke i bokokotorske književnosti, ne sporeći nikome pravo da slobodno osmišljava svoj književni korpus, što može da znači da književnost, ponekad, iz istorijskih i prvenstveno jezičkih razloga, može da ima i dvojnu pripadnost. U svim hrvatskim naučnim, književnim, kulturnim, verskim i političkim glasilima, doduše sa zanimljivim zakašnjenjem, obnarodovani su žestoki napadi. Svi uglas, od Ministarstva kulture (ukorivši crnogorsku vlast zašto ćuti, pa je i ona nešto „kmeknula“, kažu), HAZU, Matice hrvatske, pa redom, do „Glasa koncila“. Mogla bi se obilata knjiga od takvog hora dobiti. A to je bilo 2010, godinu posle naše javno iznete koncepcije, pred ponovno i oslobađajuće suđenje hrvatskim generalima u pravednom Hagu. Tako se, dakle, „dokazivala“ neprekidna „ugroženost“ od Srba. Naš književni posao nazvan je memorandumski (jer je urednik član SANU postao dosta godina posle poznatog spisa) i bombardovanski (jer je urednik poodavno otišao između onih za koje se govori da su napadali Dubrovnik). Nije ovde važan urednik. Važno je da se vidi na koji način se vodi hrvatska politika prema Srbima, dugo i jednako dosledno.

Dokle ste stigli? Ima li još prigovara? Ko vam pomaže?

Objavili smo osamdeset i dve knjige, pripremili smo još desetak, sve u osam godina, na početku bez podrške Ministarstva kulture, uz napad iz njegove komisije, potom kako kad, redovno iz pokrajinskog budžeta, ali o ovom poduhvatu u Srbiji uglavnom vlada ubedljiva tišina. Iako knjige priređuju srpski akademici, profesori univerziteta, kritičari, ljudi od struke. Bilo je najviše prigovora što nismo u prvu seriju uvrstili sve pisce dvadesetog veka koji to bespogovorno zaslužuju, iako u svakom tomu, na kraju, piše da ćemo imati drugu seriju i da će i ona biti antologijska, pa piše da je edicija otvorena i za odlične knjige koje izlaze i dok edicija izlazi. Da smo u prvu seriju uneli sve najbolje pisce dvadesetog veka, druga serija edicije ne bi bila antologijska.

Vi ste i glavni urednik tog velikog poduhvata, ali i priređivač nekoliko knjiga. Koje pisce ste odabrali za taj posao?

Priredio sam Njegoševu knjigu u prvom kolu. Svi u Uredništvu smo, tada, uzeli po jednog pisca i potpisali da onaj ko ne uradi posao u zadatom vremenu više ne bude urednik. Tako smo celu stvar uozbiljili, ali i izgubili dvojicu. Sa zadovoljstvom sam iz oba izdanja Vukovog „Srpskog rječnika“, iz temeljne knjige novije srpske književnosti, iz najbolje knjige koju imamo, uzeo sve književne primere, osamio ih, bez leksikografskih objašnjenja, latinskog jezika i gotice, i tako dobio naročit azbučni roman. Priredio sam knjige Đilasa i Bulatovića. Đilas je izvanredan pisac, na andrićevskom tragu, u svetu poznat i priznat autor, i zašto bismo ga gurali iz srpske književnosti kad je to njegov izbor. Zamolio sam Matiju Bećkovića da napiše predgovor o Miodragu Bulatoviću, da uradi Buletov portret, jer je on jedinstvena pojava u našem književnom životu, a izborom njegovih pripovedaka i romana dat je dokaz da je reč o piscu jedinstvenog dara.

Kako iz ugla akademika ocenjujete mesto i ulogu SANU danas?

Dosta sveta ne zna da je SANU delatna ustanova, nacionalna, sa 176 godina tradicije i iskustva. U poslednje dve godine, osim letnjeg doba, svakog drugog dana, prosečno tako, u Akademiji je ili naučni skup ili tribina o novim izdanjima ili sednica naučnih odbora ili otvaranje izložbe ili predavanje inostranog gosta ili drugi program iz različitih oblasti. Deluju ustanove u njenom sastavu i instituti čiji je osnivač. Na pomenuta događanja ulaz je slobodan i poželjan. SANU je, dakle, otvorena kuća koja afirmiše dostignuća svojih ranijih i sadašnjih članova. To se ne prati u medijima i drugde koliko zaslužuje. Ako predsednik ili neko od akademika javno kaže svoje stanovište o nekom aktuelnom političkom pitanju, sa svih strana se digne povika. Tu se sakrio nesporazum. SANU nije zbir jednomišljenika i nadajmo se da neće ni biti. Nije ni skup mudraca koji mogu odjednom da razmrse čvorove koje su neuki i njima podobni godinama i vezali i stezali. Niko ne može istovremeno da zadovolji i vlast i opoziciju, pa to ne može ni SANU. Ali SANU dosledno podržava nesporne državne i nacionalne interese i ciljeve.

Prošle godine ste u prepunoj Svečanoj sali SANU kazivali svoju besedu „Balada o najdražoj reči“, a posle toga priredili ste knjigu pristupnih akademskih beseda, dali njihov istorijat…

Priredio sam knjigu pristupnih beseda akademika izabranih 2015. godine. Prvi put zajedno, po novom modelu. Moja balada o najdražoj reči sažeta je svedodžba, nacionalna i porodična, nekadašnja i savremena, mitska i stvarna, s likovima roditelja i bližnjih kao opštim primerima. Podesilo se da sam, po odnekudnoj želji svoje majke, svoju besedu kazivao na Dan Vasilija Ostroškog. Tako svečano kazivanje je sastavljanje kruga na vrhu. U knjizi sam napisao i kako su pristupne besede obeležavale rad Akademije i njenih članova, najpre po zakonskoj odredbi iz 1886, sve do kraja Drugog svetskog rata kada su besede skinute iz zakona, pa opet vraćene 1971. godine. Zato i nije mogućno spremiti zbornike takvih svečanih govora, po oblastima, a da budu celina. Šteta što je tako. Nisu morali braniti, ali „strah čoveku kalja život često“.

Kažete u svojoj najnovijoj knjizi „Silazak u reč“ da ste „čuvar najboljeg imanja onih koji su otišli iz zavičaja i ostavili zatvorene kantove i nekošene livade“, da ste pazitelj njihovih „riječi, priča, snitvi“.

Iz svojih intervjua, u rasponu od četrdesetak godina, iz raspričanosti i odgovora na ponavljana pitanja, uzeo sam i sistematizovao, pod naslovima svaki, mišljenja o samo dvema temama: o svojoj poetici i o svojem jeziku. Ništa u iskazima nisam menjao. Dao sam im novi raspored. Tu je deo i iz „Pečata“. Hteo sam i tako, u zapisima koji nastaju odjednom, spontano i bez velike pripreme, da pokažem da i tada, bez prekida i ustezanja, i kao pisac i kao čitalac, uporno silazim u maternju reč, na kružno mesto od kojeg nema lepšeg i sigurnijeg.

Kosovo je, reče pesnik, „najskuplja srpska reč“ i zato su namerni u otimanju Kosova i Metohije od Srbije toliko uporni da je – konačno i otmu. Šta mislite o tome, budući da je Kosmet duboko utkan u usud vaše porodice?

Moji roditelji su posle venčanja, pred rat, 1937. godine, naseljeni u Metohiji, kod Junika, s nekoliko srodničkih i drugih porodica. Ostali su do 1941. Dok je majka, sama, jer je otac na početku rata mobilisan, u koloni koju su zapravo zaštitili Nemci, preko Čakora nosila dvoje male dece, zaklela se Svetom Vasiliju da se nikad više neće seliti. Verovala je da je Čudotvorac i nju i dva sinčića sačuvao od ondašnjih Šiptara a današnjih Albanaca, koji su joj kućerak pod slamom zapalili i pre toga sve što se moglo uzeti odneli. Niko od metohijskih pogorelaca (među kojima je bio i tek rođeni Momir Vojvodić, svedok u potresnim stihovima što nam ih je ostavio) nije posle rata pominjao oteta imanja. Nisu smeli, nisu im dali. Zato je njima Kosmet postao još veće mesto zlog udesa, pojačana tuga za posečenim Knezom i iščekivanje Miloša. Slavili su Savu Bataru (ubili su ga partizani kad je imao više od devedeset godina i branio se puškom s prozora). On je posle Balkanskog rata bio metohijski komandant i probao je koliko odmetnika, dok su jedan iza drugoga, može odjednom da pogodi ispaljeno zrno. Tada je Metohija pripojena Kraljevini Crnoj Gori. To je, dakle, ista Metohija koju je sadašnja podgorička vlast priznala kao deo samoproglašene države. Kao što su nekad oduzeli osvojeni Skadar, tako su sada rekli šta je čije i šta je mladoj crnogorskoj zemlji zadatak. Video sam, ranije i nedavno, kako se montenegrinski tope od miline dok pričaju o Tirani i Zagrebu i kako se crnogorski mršte dok pričaju o Beogradu. I gledao sam čudo neviđeno (ne ono Živka Nikolića): u svojim medijima, u neprebrojivim reprizama, stalno pokazuju da se više Crnogoraca iselilo u istarski Peroj i kladovsko Petrovo Selo nego u Beograd i „cijelu Srbiju“. Nije bilo davno, u istoriji je sve od juče, kad je Crna Gora zbog Rusije objavila rat Japanu i zbog Srbije rat Austrougarskoj, a sad sankcijama uništava Rusiju i uvodi samostalnost delu Srbije. Zato sada nije lako biti Srbin iz Crne Gore u Srbiji. Od toga je jedino teže biti Srbin u današnjoj Crnoj Gori.

Kako vidite Kosovo i Metohiju u godinama koje slede?

Šest vekova oplakujemo Kosovo. To je srpsko „grdno sudilište“. Njegoš ga je svojim načinom uzdigao do zaveta. Treba čitati kako je to Andrić razumeo i primio. Oba su dok pišu gledali u stih narodnog pesnika. Suđeno je da Kosovo žalimo i u vekovima koji dolaze. Lakše nam je što imamo dva velika pisca na svojoj strani i onih nekoliko zemalja u EU koje nisu priznale Kosovo. Ali Njegoš i Andrić sve više postaju „krstaši“, a pomenute evropske zemlje po svoj prilici više brinu o svojoj celovitosti. A moramo da budemo zajedno. Oni su sve uslove ispunili i sad ih zadaju drugima, a mi tek moramo na tesna vrata.

Andrić i njegovo delo neumoljivo svedoče istinu o srpskom jeziku. Budući da predsedavate Andrićevom zadužbinom i pripremate obeležavanje 125 godina od rođenja našeg Nobelovca, recite nam nešto bliže o tome.

Podesilo se da imam više obaveza od drugih u obeležavanju 125 godina od rođenja Ive Andrića. U SANU imamo i Počasni odbor koji vodi predsednik akademik Kostić. Pripremamo za decembar veliki nacionalni naučni skup. Prijavilo se četrdesetak učesnika. Zadužbina objavljuje prvo kolo kritičkog izdanja Andrićevih pripovedaka u pet knjiga. To je podvig pet mladih naučnika. U datum kad je Andrić poslednji put javno čitao svoje tekstove, 13. oktobra, u SANU će akademici govoriti o Andriću i slušaćemo kako je Andrić pisao o srpskim akademicima Vuku, Njegošu, Ljubi Nenadoviću, Zmaju, Matavulju, Skerliću, Vladimiru Ćoroviću, Sretenu Stojanoviću, Jovanu Bijeliću, Ivi Vojnoviću i Jovanu Dučiću. Kao što se vidi, izbor je pravi, a najviše je pisao o Vuku kao velikom pobedniku i o Njegošu kao suštini srpske pesničke svetlosti. Biće u Zadužbini uručena Andrićeva nagrada, a knjižara SANU dobija Andrićevo ime. Ima i drugih aktivnosti.

Kao odgovor na nepravdu načinjenu Njegošu, pre nekoliko godina kada je jubilej ovog velikana prošao gotovo nezapaženo, Skup o Njegošu organizujete u Matici. Urednik ste i Njegoševog zbornika. Kako se neguje uspomena na Njegoša?

Već deset godina Matica ima Njegošev odbor, kao što i sleduje njenom nekadašnjem članu. Ovogodišnji skup je posvećen knjigama o Njegošu. Odabrali smo šesnaest najboljih. Nadam se da će skupa biti kao što ga pre četiri godine nije bilo, pa smo zbornik štampali bez prethodnog okupljanja. Tada je dovitljivi ministar kulture dao da se Njegoševa slika obesi na zidu, iznad stepenica kako se hoće kabinetu. To je bio ceo trošak te kuće za dva veka Njegoša. Odbijanjem da iz budžeta pomogne obeležavanje Njegoševe dvestogodišnjice rođenja, posredno je vrhovni srpski pesnik „priznat“ kao samo crnogorski pisac. Da mu je samo „čuti i viđeti“!          

 

Vuk je „uhvaćen u krivolovu“

Na nemalom spisku zaboravljenih jubileja i zasluga velikana naše kulture je i Vuk Karadžić. Zaboravljena je i 1847. godina, zaboravljen je Vuk sa svojim najbližim saradnicima?

Ako je „pravilo“, novo i političko, da se jezici nazivaju po imenima država, bilo bi logično da u BiH to bude bosanskohercegovački. Ali nije tako. Treba što bolje ustreliti Vuka. On je uzeo istočnohercegovački govor kao osnovu srpskog književnog jezika. Sad osnove nema. Ostala je politička potka. Gde govore i pišu Vukovim načinom, po njegovim pravilima, no kako, u svim regionalnim državama, uključiv i Srbiju, Vuk je „uhvaćen u krivolovu“. Pogađaju ga i ćorcima i bojevom municijom. Kriv je i što je bio hrom, odnosno sakat, kako sve češće pišu. Niko se nije setio, nije ni Vukova zadužbina (to je tek zanimljivo), da obeleži 170 godina 1847, izuzetno značajnu za srpsku duhovnost, prosvećenost, kulturu, književnost, nauku o jeziku. Tada je Vuk štampao prevod „Novog zavjeta“ na srpski, Branko svoje „Pesme“, Njegoš „Gorski vijenac“, Daničić „Rat za srpski jezik i pravopis“. Nema mira za srpski jezik i pravopis dok je Srba! Ali Vuk je svoje uradio tako da mu ništa ne može nauditi. Dva veka ga napadaju i on dva veka pobeđuje. Biće još takvih vekova.

***

Pre četrdeset godina objavljen je njegov prvi roman „Kletva Peka Perkova“, a tri najpoznatije knjige iz pera našeg sagovornika, tri romana u 2.706 priča o rečima, „Semolj gora“, „Semolj zemlja“ i „Semolj ljudi“, koje su dobile desetak nagrada (Ninovu, „Meša Selimović“, „Miroslavljevo jevanđelje“, „Laza Kostić“, Vukovu, Prosvetinu itd.), tu tzv. Semoljsku trilogiju, posle više izdanja, objavili su letos „Obodsko slovo“ (Podgorica), „Štampar Makarije“ (Beograd) i „Hercegovina izdavaštvo“ (Trebinje)

 

[/restrict]