Миро Вуксановић, академик: Књижевни живот је мртав, а још није сахрањен

Писање је постало колумнирање и странчарење, а читање брза брзина без циља…. Доста је српских писаца пристало на то да пишу оглоданим језиком да би се лакше преводило и паковало, преферирају (то је њихова реч) латиницу као своју лозинку. Издавачи их подржавају због регионског тржишта, али отуд нисам запазио навалу ћириличних издања на наше тржиште. Прилагодљиви постају ин и кул

За академика Мира Вуксановића, књижевника, управника Библиотеке САНУ, покретача и главног уредника Антологијске едиције „Десет векова српске књижевности“, ова година протиче веома радно, али и у знаку јубилеја, нових издања његових дела и признања.

Низу књижевних признања којим је овенчан за свој рад, Вуксановић је управо придружио још једно – „Печат Херцега Шћепана“ Трга од ћирилице у Херцег Новом, које му је 25. августа уручио митрополит Амфилохије, почасни председник жирија.

„Српски језик се брани собом. Док год је један језик жив, док год постоји, док год се тај језик богати, док год постоје писци, добри писци, јер писци су чувари језика, онда тај језик има будућност“, каже академик Вуксановић, истичући чињеницу да „ми немамо целовит корпус нашег језика, немамо завршен Речник САНУ“, те да су „српски лингвисти успешно успоставили дијалог са светом, али нису урадили базичне послове за српску културу“ и да их у томе „омета политика и да они себе ометају“.

Колико Вам је значајна награда коју сте управо донели из Црне Горе?

У имену награде је реч печат. Због тога сам у тренутку задовољства помислио како на некадашњем престолу Херцега по коме је именована Херцеговина, на двору у граду Соко, над местом где од Пиве и Таре настаје Дрина, оверавам своју оданост тамошњем манастиру Заграђе, са сволтаним каменим кровом који је непомичан пола миленијума и захваљујем у Херцеговом граду који у „Горском вијенцу“ пуни 170 година откако „валове броји низ пучину“. То се догодило на заштићеном острву од ћирилице, у латиничном мору на које није никад као сад излазила Црна Гора.

Чињеница је да се данас у том „латиничном мору“ Црна Гора и огледа и тоне, истодобно. Колика је моћ црногорске латинице и каква је судбина ћирилице, како рекосте пасторчета на овим просторима?

Рођен сам у крају који је некад припадао Војводству Херцега од Светог Саве. Такво звање је Стефан Вукчић Косача добио у Милешеви. Пре њега је тамошњи кнез био Немањин брат Мирослав, који је наручио „Јеванђеље“, српски темељни ћирилични споменик. У место рођења, под Сињавину, у семољски кисеоник, одлазим сваког лета и тамо пишем, сада и с неописивим поносом што имам своју кућицу у НАТО-у. У планинским насељима је више гробова него становника. Летос сам први пут видео да су тамо, у дурмиторском пределу, где је Дучић постављао врх шестара за српски круг, на споменицима уписана имена латиницом. Чини ми се да сам добро чуо како се покојници отимају да изађу и уклоне неприродно уклесана своја имена. Али тамо се живи питају зато што их нико жив ништа не пита.

Служба језику српском је, како кажете, ваша основна потреба за писањем. Како се та служба одвија?

Српском писцу као што је овај говорник мора да буде прва брига неговање свог језика и писма ћириличног, чак и данас док му са свих страна говоре да ће боље поћи у напредак ако баш те ствари малко потисне из своје пажње. Доста је српских писаца на то пристало. Пишу оглоданим језиком да би се лакше преводило и паковало, преферирају (то је њихова реч) латиницу као своју лозинку. Издавачи их подржавају због регионског тржишта, али отуд нисам запазио навалу ћириличних издања на наше тржиште. Прилагодљиви постају ин и кул. Овај писац није својеглав толико да не разуме своје време, али се за такве титуле не отима. Упорно пише на српском и са што више израза које је упамтио, а све више Срба који недовољно знају свој језик говори да га не разумеју. Навикавају се на површно читање, не знају да је читање важан и тежак посао.

[restrict]

Кажете: „Језик је предак и потомак, истовремено. Језик претка је језик потомка. Ништа није толико природно у наслеђивању. Ко иде мимо тог правила остаје без ичега. Не зна ко је ни одакле је…“ Све више је тога што многе од нас удаљава од језика предака…

Није само суштина књижевности у језику. У томе је суштина народа. Прочитао сам да је недавно у Београду отворено училиште за бебе. Тамо их носе право из породилишта да не би чуле кућно радовање. Остављају их где се не чује ни једна једина српска реч. То се ради да бебе одмах почну да уче енглески, да су што пре спремне за састанке у ЕУ, онамо одакле управо излазе они чији матерњи језик постаје матерњи језик наше тек рођене деце. У науци и другим делатностима без страних језика не можемо се одржати у свету, а без свог језика неће нас бити на свету.

Ове године обележавате књижевни јубилеј. Пре четири деценије објављена вам је прва књига – роман „Клетва Пека Перкова“.

Моја прва књига изашла је у дуговекој Едицији „Прва књига“ Матице српске. Тај лепи случај није случајан. У најстаријој кући српске књижевности, културе и науке (која је, ипак, примила и неуке и неразборите због традиције која није баш обавезна), само једној таквој, објавио сам књигу у којој Пеко Перков говори старим српским говором који је његов име и презиме. Уместо свог писца и у име свих у његових двадесет књига посведочио је да свака српска реч, била семољска или старопланинска, била пиротска, сремска, крајишка, никшићка, билећка или крагујевачка мора да се улива у своју Матицу, у њене књиге и речнике које од 1824. године без прекидања објављује. То је велики речни слив у којем је реч „речни“ настала од речи реч.

Ваше најпознатије књиге, три романа у 2.706 прича о речима, „Семољ гора“, „Семољ земља“ и „Семољ људи“, објављене су недавно у новом руху. Појасните нам суштину ваше трилогије…

Као што постоје реке и њихове притоке, тако код сваког писца постоје средишне и споредне књиге. Моја семољска трилогија је у средишту, тако су јој други место одредили без мојег отпора, а осталих седамнаест књига, колико их имам, истовремено излазе из Семоља и улазе у Семољ, који је завичајни предео претворен у општу литерарну ризницу, у метафору. Познати српски лексикограф Милија Станић био је почео, у касним својим годинама, да саставља семољски речник из мојих књига. Тврдио је да имају више од сто хиљада речи. За њега су то биле одреднице, а ја их гледам друкчије. Видим како су населиле српске крајеве као становници континенте, да умеју да самују и саборују, да се пуштају из кошница и лете у ројевима, да се вију као орлови, да нас бране и нападају, да чинимо само оно што смо у њима видели, у њиховом значењу, звуку, слици и одјеку. Србин је српска реч. Као што је Немац немачка реч и Рус руска реч (да уравнотежим ради тумарајуће политике). А политика националног писца јесте да понавља: ми смо ми ако смо сачували своје и при томе нисмо угрозили оно што није наше. Док пишемо својим речима и о њима, пишемо о себи. Зато су рекли да је главни јунак мојих књига језик и реч у том језику. Ту је главнина семољске трилогије која простире српски говор на хиљаду и по страница.

Како сте постали писац и шта је утицало на тај избор?

Не знам како сам постао писац, али ми се чини да знам кад је то било. Мислио сам, дуго, да је то мени непостижно. Раније су књиге биле ретка појава. Имале су тежак пут до објављивања. Написао сам 1975. године за конкурс „Политике“ кратку причу „Син“ и добио награду. Прво па мушко, рекло би се. Тада су ми пријатељи казали да наставим и ја сам их послушао. Нисам се кајао, досад, а сад се кајем, јер видим да књижевност коју волим нема будућност. Писање је постало колумнирање и странчарење, а читање брза брзина без циља. Књижевни живот је мртав, а још није сахрањен.

Премда нам замерају и суде због спотицања о мит, ви у миту, рекло би се, непрестано тражите и проналазите стамене стубове вашег стваралаштва. Како видите читав процес, тај свој повратак у архајско?

Свако од нас је митска појава која није настала по својој вољи и која не може да траје без свог родослова. Сваки родослов је мит иако су имена у њему тачна. И моји Вуксановићи, и сви Морачани од којих су, и доста тамошњих породица о којима нешто знам, изводе своје порекло од немањићке лозе, не директно, но по женској линији. Незналице се с тим ћосају. Не знају у чему је суштина. Пут ка Немањићима, у традицији и предању, јесте стални повратак у Грачаницу и Дечане, у Пећаршију, на Косово из народне песме и Његоша, у националну отменост. Мој родослов, по легенди, разуме се, иде до сина Младе Гојковице која је узидана у Скадар. Сви имамо свој Скадар на Бојани и место где је потекло материно млеко. Кућа ми је на месту одакле је наш бригадни барјактар међу првима подигао заставу (коју и данас чувамо) на брду Тарабош, које је многим смртима обрасло док није ослобођен Скадар. И то је круг. У Морачи, у манастиру из 1252, у задужбини синовца Светог Саве, десно од олтара је даровни књижарник за јеванђеља и друге свете књиге, које су ђаци по комунистичкој наредби носили на ломачу. Књижарник је даровала жена с мојим презименом, давно, а унука ми се зове као она, а нисам јој ја бирао име. И то је митски круг. Без таквих кругова мене нема.

Да ли је данас могуће одредити српски књижевни корпус?

Није лако одредити шта чини српски књижевни корпус. Ми смо у Антологијској едицији „Десет векова српске књижевности“ то учинили на начин за који мислимо да је логичан и праведан. У српску књижевност, од Светог Саве и народног песника до нашег доба, где је дванаести век почетни, а наш век десети, узели смо писце и дела која су у том миленијуму настајала на српском језику (у најширем тумачењу тог имена), на свим његовим кроз време облицима и наречјима, с тим да све буде објављено на савременом језику. И узели смо књиге које су Срби написали онако као што се матерњим говором служе, без обзира у којој су држави живели или којој вери су припадали. Па смо, тим путем, помогнути научним налазима познатих Дубровчана који су изучавали језик свог града-државе, у едицију уврстили писце старе дубровачке и бококоторске књижевности, не спорећи никоме право да слободно осмишљава свој књижевни корпус, што може да значи да књижевност, понекад, из историјских и првенствено језичких разлога, може да има и двојну припадност. У свим хрватским научним, књижевним, културним, верским и политичким гласилима, додуше са занимљивим закашњењем, обнародовани су жестоки напади. Сви углас, од Министарства културе (укоривши црногорску власт зашто ћути, па је и она нешто „кмекнула“, кажу), ХАЗУ, Матице хрватске, па редом, до „Гласа концила“. Могла би се обилата књига од таквог хора добити. А то је било 2010, годину после наше јавно изнете концепције, пред поновно и ослобађајуће суђење хрватским генералима у праведном Хагу. Тако се, дакле, „доказивала“ непрекидна „угроженост“ од Срба. Наш књижевни посао назван је меморандумски (јер је уредник члан САНУ постао доста година после познатог списа) и бомбардовански (јер је уредник поодавно отишао између оних за које се говори да су нападали Дубровник). Није овде важан уредник. Важно је да се види на који начин се води хрватска политика према Србима, дуго и једнако доследно.

Докле сте стигли? Има ли још приговара? Ко вам помаже?

Објавили смо осамдесет и две књиге, припремили смо још десетак, све у осам година, на почетку без подршке Министарства културе, уз напад из његове комисије, потом како кад, редовно из покрајинског буџета, али о овом подухвату у Србији углавном влада убедљива тишина. Иако књиге приређују српски академици, професори универзитета, критичари, људи од струке. Било је највише приговора што нисмо у прву серију уврстили све писце двадесетог века који то беспоговорно заслужују, иако у сваком тому, на крају, пише да ћемо имати другу серију и да ће и она бити антологијска, па пише да је едиција отворена и за одличне књиге које излазе и док едиција излази. Да смо у прву серију унели све најбоље писце двадесетог века, друга серија едиције не би била антологијска.

Ви сте и главни уредник тог великог подухвата, али и приређивач неколико књига. Које писце сте одабрали за тај посао?

Приредио сам Његошеву књигу у првом колу. Сви у Уредништву смо, тада, узели по једног писца и потписали да онај ко не уради посао у задатом времену више не буде уредник. Тако смо целу ствар уозбиљили, али и изгубили двојицу. Са задовољством сам из оба издања Вуковог „Српског рјечника“, из темељне књиге новије српске књижевности, из најбоље књиге коју имамо, узео све књижевне примере, осамио их, без лексикографских објашњења, латинског језика и готице, и тако добио нарочит азбучни роман. Приредио сам књиге Ђиласа и Булатовића. Ђилас је изванредан писац, на андрићевском трагу, у свету познат и признат аутор, и зашто бисмо га гурали из српске књижевности кад је то његов избор. Замолио сам Матију Бећковића да напише предговор о Миодрагу Булатовићу, да уради Булетов портрет, јер је он јединствена појава у нашем књижевном животу, а избором његових приповедака и романа дат је доказ да је реч о писцу јединственог дара.

Како из угла академика оцењујете место и улогу САНУ данас?

Доста света не зна да је САНУ делатна установа, национална, са 176 година традиције и искуства. У последње две године, осим летњег доба, сваког другог дана, просечно тако, у Академији је или научни скуп или трибина о новим издањима или седница научних одбора или отварање изложбе или предавање иностраног госта или други програм из различитих области. Делују установе у њеном саставу и институти чији је оснивач. На поменута догађања улаз је слободан и пожељан. САНУ је, дакле, отворена кућа која афирмише достигнућа својих ранијих и садашњих чланова. То се не прати у медијима и другде колико заслужује. Ако председник или неко од академика јавно каже своје становиште о неком актуелном политичком питању, са свих страна се дигне повика. Ту се сакрио неспоразум. САНУ није збир једномишљеника и надајмо се да неће ни бити. Није ни скуп мудраца који могу одједном да размрсе чворове које су неуки и њима подобни годинама и везали и стезали. Нико не може истовремено да задовољи и власт и опозицију, па то не може ни САНУ. Али САНУ доследно подржава неспорне државне и националне интересе и циљеве.

Прошле године сте у препуној Свечаној сали САНУ казивали своју беседу „Балада о најдражој речи“, а после тога приредили сте књигу приступних академских беседа, дали њихов историјат…

Приредио сам књигу приступних беседа академика изабраних 2015. године. Први пут заједно, по новом моделу. Моја балада о најдражој речи сажета је сведоџба, национална и породична, некадашња и савремена, митска и стварна, с ликовима родитеља и ближњих као општим примерима. Подесило се да сам, по однекудној жељи своје мајке, своју беседу казивао на Дан Василија Острошког. Тако свечано казивање је састављање круга на врху. У књизи сам написао и како су приступне беседе обележавале рад Академије и њених чланова, најпре по законској одредби из 1886, све до краја Другог светског рата када су беседе скинуте из закона, па опет враћене 1971. године. Зато и није могућно спремити зборнике таквих свечаних говора, по областима, а да буду целина. Штета што је тако. Нису морали бранити, али „страх човеку каља живот често“.

Кажете у својој најновијој књизи „Силазак у реч“ да сте „чувар најбољег имања оних који су отишли из завичаја и оставили затворене кантове и некошене ливаде“, да сте пазитељ њихових „ријечи, прича, снитви“.

Из својих интервјуа, у распону од четрдесетак година, из распричаности и одговора на понављана питања, узео сам и систематизовао, под насловима сваки, мишљења о само двема темама: о својој поетици и о својем језику. Ништа у исказима нисам мењао. Дао сам им нови распоред. Ту је део и из „Печата“. Хтео сам и тако, у записима који настају одједном, спонтано и без велике припреме, да покажем да и тада, без прекида и устезања, и као писац и као читалац, упорно силазим у матерњу реч, на кружно место од којег нема лепшег и сигурнијег.

Косово је, рече песник, „најскупља српска реч“ и зато су намерни у отимању Косова и Метохије од Србије толико упорни да је – коначно и отму. Шта мислите о томе, будући да је Космет дубоко уткан у усуд ваше породице?

Моји родитељи су после венчања, пред рат, 1937. године, насељени у Метохији, код Јуника, с неколико сродничких и других породица. Остали су до 1941. Док је мајка, сама, јер је отац на почетку рата мобилисан, у колони коју су заправо заштитили Немци, преко Чакора носила двоје мале деце, заклела се Светом Василију да се никад више неће селити. Веровала је да је Чудотворац и њу и два синчића сачувао од ондашњих Шиптара а данашњих Албанаца, који су јој кућерак под сламом запалили и пре тога све што се могло узети однели. Нико од метохијских погорелаца (међу којима је био и тек рођени Момир Војводић, сведок у потресним стиховима што нам их је оставио) није после рата помињао отета имања. Нису смели, нису им дали. Зато је њима Космет постао још веће место злог удеса, појачана туга за посеченим Кнезом и ишчекивање Милоша. Славили су Саву Батару (убили су га партизани кад је имао више од деведесет година и бранио се пушком с прозора). Он је после Балканског рата био метохијски командант и пробао је колико одметника, док су један иза другога, може одједном да погоди испаљено зрно. Тада је Метохија припојена Краљевини Црној Гори. То је, дакле, иста Метохија коју је садашња подгоричка власт признала као део самопроглашене државе. Као што су некад одузели освојени Скадар, тако су сада рекли шта је чије и шта је младој црногорској земљи задатак. Видео сам, раније и недавно, како се монтенегрински топе од милине док причају о Тирани и Загребу и како се црногорски мрште док причају о Београду. И гледао сам чудо невиђено (не оно Живка Николића): у својим медијима, у непребројивим репризама, стално показују да се више Црногораца иселило у истарски Перој и кладовско Петрово Село него у Београд и „цијелу Србију“. Није било давно, у историји је све од јуче, кад је Црна Гора због Русије објавила рат Јапану и због Србије рат Аустроугарској, а сад санкцијама уништава Русију и уводи самосталност делу Србије. Зато сада није лако бити Србин из Црне Горе у Србији. Од тога је једино теже бити Србин у данашњој Црној Гори.

Како видите Косово и Метохију у годинама које следе?

Шест векова оплакујемо Косово. То је српско „грдно судилиште“. Његош га је својим начином уздигао до завета. Треба читати како је то Андрић разумео и примио. Оба су док пишу гледали у стих народног песника. Суђено је да Косово жалимо и у вековима који долазе. Лакше нам је што имамо два велика писца на својој страни и оних неколико земаља у ЕУ које нису признале Косово. Али Његош и Андрић све више постају „крсташи“, а поменуте европске земље по свој прилици више брину о својој целовитости. А морамо да будемо заједно. Они су све услове испунили и сад их задају другима, а ми тек морамо на тесна врата.

Андрић и његово дело неумољиво сведоче истину о српском језику. Будући да председавате Андрићевом задужбином и припремате обележавање 125 година од рођења нашег Нобеловца, реците нам нешто ближе о томе.

Подесило се да имам више обавеза од других у обележавању 125 година од рођења Иве Андрића. У САНУ имамо и Почасни одбор који води председник академик Костић. Припремамо за децембар велики национални научни скуп. Пријавило се четрдесетак учесника. Задужбина објављује прво коло критичког издања Андрићевих приповедака у пет књига. То је подвиг пет младих научника. У датум кад је Андрић последњи пут јавно читао своје текстове, 13. октобра, у САНУ ће академици говорити о Андрићу и слушаћемо како је Андрић писао о српским академицима Вуку, Његошу, Љуби Ненадовићу, Змају, Матавуљу, Скерлићу, Владимиру Ћоровићу, Сретену Стојановићу, Јовану Бијелићу, Иви Војновићу и Јовану Дучићу. Као што се види, избор је прави, а највише је писао о Вуку као великом победнику и о Његошу као суштини српске песничке светлости. Биће у Задужбини уручена Андрићева награда, а књижара САНУ добија Андрићево име. Има и других активности.

Као одговор на неправду начињену Његошу, пре неколико година када је јубилеј овог великана прошао готово незапажено, Скуп о Његошу организујете у Матици. Уредник сте и Његошевог зборника. Како се негује успомена на Његоша?

Већ десет година Матица има Његошев одбор, као што и следује њеном некадашњем члану. Овогодишњи скуп је посвећен књигама о Његошу. Одабрали смо шеснаест најбољих. Надам се да ће скупа бити као што га пре четири године није било, па смо зборник штампали без претходног окупљања. Тада је довитљиви министар културе дао да се Његошева слика обеси на зиду, изнад степеница како се хоће кабинету. То је био цео трошак те куће за два века Његоша. Одбијањем да из буџета помогне обележавање Његошеве двестогодишњице рођења, посредно је врховни српски песник „признат“ као само црногорски писац. Да му је само „чути и виђети“!          

 

Вук је „ухваћен у криволову“

На немалом списку заборављених јубилеја и заслуга великана наше културе је и Вук Караџић. Заборављенa je и 1847. година, заборављен је Вук са својим најближим сарадницима?

Ако је „правило“, ново и политичко, да се језици називају по именима држава, било би логично да у БиХ то буде босанскохерцеговачки. Али није тако. Треба што боље устрелити Вука. Он је узео источнохерцеговачки говор као основу српског књижевног језика. Сад основе нема. Остала је политичка потка. Где говоре и пишу Вуковим начином, по његовим правилима, но како, у свим регионалним државама, укључив и Србију, Вук је „ухваћен у криволову“. Погађају га и ћорцима и бојевом муницијом. Крив је и што је био хром, односно сакат, како све чешће пишу. Нико се није сетио, није ни Вукова задужбина (то је тек занимљиво), да обележи 170 година 1847, изузетно значајну за српску духовност, просвећеност, културу, књижевност, науку о језику. Тада је Вук штампао превод „Новог завјета“ на српски, Бранко своје „Песме“, Његош „Горски вијенац“, Даничић „Рат за српски језик и правопис“. Нема мира за српски језик и правопис док је Срба! Али Вук је своје урадио тако да му ништа не може наудити. Два века га нападају и он два века побеђује. Биће још таквих векова.

***

Пре четрдесет година објављен је његов први роман „Клетва Пека Перкова“, а три најпознатије књиге из пера нашег саговорника, три романа у 2.706 прича о речима, „Семољ гора“, „Семољ земља“ и „Семољ људи“, које су добиле десетак награда (Нинову, „Меша Селимовић“, „Мирослављево јеванђеље“, „Лаза Костић“, Вукову, Просветину итд.), ту тзв. Семољску трилогију, после више издања, објавили су летос „Ободско слово“ (Подгорица), „Штампар Макарије“ (Београд) и „Херцеговина издаваштво“ (Требиње)

 

[/restrict]