Kako su Slovenci isterali Srbina iz košarkaša Dragića

Uz negativne stereotipe o Srbima i Srbiji koje već četvrt veka neguje većina slovenačkih mejnstrim medija, nije čudno što su se Dragić i ostali -ići iz slovenačke reprezentacije kojima se zamera srpska krv, po povratku iz Istanbula izjasnili kao – Slovenci. I što sad tvrde da im nikada na pamet nije palo da obuku srpski dres

Srbi su Srbima uzeli zlato. Zlatnu medalju našim rivalima doneo je niko drugi nego Srbi. Dragiću, Srbine! Eto, nas Srbe nekako uvek pobede naši.

Ovi naslovi osvanuli su u srpskim medijima posle pobede protivničkog tima u finalu Evrobasketa u Istanbulu. Sve se vrtelo oko „vena kroz koje teče srpska krv“ (za Dončića), „krvi koja nije voda“ (za Kokoškova) i „krsti se kao pravoslavac, otac mu je Srbin“ (za Dragića). Da je 2008. godine tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić, tog 11. januara tokom zvanične posete Ljubljani, držao jezik za zubima umesto što je domaćinima zahvaljivao „jer je veoma radostan što se srpski jezik već drugi semestar uči u slovenačkim školama kao izborni predmet“ – možda izveštači srpskih medija ne bi danas širili obmanu koja ne može biti veća, niti bi javnost u Srbiji sada bila tako bedno zavedena…

[restrict]

JEREMIĆEVA IZMIŠLJOTINA Naime, braća Dragić, Goran i Zoran, a i Luka Dončić, sve da su i hteli, nisu imali šansu da u školi uče srpski jezik, da upoznaju kulturu, istoriju, ni u prvom, ni u drugom, niti bilo kojem semestru. Zašto? Zato što se onomad ministar Jeremić, ničim izazvan, dodvorio domaćinima izmišljotinom da se „srpski jezik uči u slovenačkim školama“ iako Slovenija to nije omogućila školarcima ni te 2008. godine, ni pre, a ni posle! Dragić, Dončić i njihovi vršnjaci, ali i generacije pre i posle njih, mogli su jedino da nauče o Srbima i Srbiji u slovenačkom obrazovnom sistemu da su bili „agresori na nejaku Sloveniju 1991. godine“ i bezmalo krvoločne zveri, kako proizlazi iz austrougarskih plakata iz doba Velikog rata (reprintovanih u udžbenicima istorije), dok su iz udžbenika građanskog vaspitanja dobili sliku grozota srpskih zločina 90-ih.

Uz negativne stereotipe o Srbima i Srbiji koje već četvrt veka neguje većina slovenačkih mejnstrim medija, nije čudno što su se Dragić i ostali -ići iz slovenačke reprezentacije kojima se zamera srpska krv, po povratku iz Istanbula izjasnili kao – Slovenci. I što sad tvrde da im nikada na pamet nije palo da obuku srpski dres. Zašto bi to bilo neobično ako znamo da je država Srbija, oličena u svakom ministru spoljnih poslova, ostavila na cedilu brojnu srpsku zajednicu u Sloveniji koja je prema popisu stanovništva iz 2002. godine (kada su poslednji put prebrojani pripadnici drugih naroda, što je izbačeno iz potonjih popisa) činila 1,98 odsto ukupne populacije. Dakle najbrojniju, ali u Sloveniji i dan-danas nepriznatu i obespravljenu narodnu manjinu, za razliku od slovenačkim ustavom zaštićene manjine Mađara (0,32 odsto) i Italijana (0,11 odsto).

 

HRVATSKI DOM I SRPSKA KUĆA Pomenuti srpski ministar je, umesto da se u vreme procvata međudržavnih odnosa zauzeo da dijasporin podmladak ispod Alpa uči i nauči srpski jezik, to zapravo minirao. On je usred Ljubljane, ne trepnuvši, izrekao – laž. I to u periodu kada se ambasador Hrvatske u Sloveniji Mario Nobilo srčano zauzimao da vlast u Ljubljani prizna manjinska i druga prava ne samo pripadnicima hrvatske nego i srpske i ostalih nepriznatih manjina iz bivših jugoslovenskih republika koje žive u Sloveniji. Nobilo je tada zapretio slovenačkoj vladi da će, ako se ogluši o zahtev Saveza kulturnih društava naroda bivše SFRJ za priznavanje statusa punopravnih manjina, alarmirati evropske institucije. Savez je ujedinjavao 64 društva pripadnika eks-JU zajednice, a na spisku zahteva bio je pristup medijima, uključenje maternjeg jezika u obrazovanje i veće učešće u kulturi jer „građani poreklom iz nekadašnje SFRJ čine 11 odsto stanovništva a ’uživaju’ položaj ’nepriznate manjine’, što je slovenački izum za asimilaciju nepoželjnih i nepodobnih narodnih grupa“.

U vreme Nobilovog zahteva hrvatska manjina u Sloveniji je (takođe nepriznata) imala u centru Ljubljane „Hrvatski dom“, dok srpska društva nisu imala ni zajedničku „srpsku kuću“. Razlika se ubrzo odrazila i u obrazovnom sistemu, jer je Ministarstvo prosvete Slovenije omogućilo mališanima da uče u osnovnim školama, između ostalih, hrvatski i albanski jezik. U obrazovnu šemu izbornih predmeta (uz nemački, francuski, italijanski…) nije bio uključen srpski jezik uprkos obećanjima koja su slovenačke vlasti posle 2000. godine davale zvaničnicima iz Srbije, počevši od tadašnjeg premijera Janše predsedniku Borisu Tadiću tokom njegovog prvog boravka u Ljubljani. Ni drugi predstavnici srpske države nisu se proslavili o tom pitanju – u celini je izostalo razumevanje za potrebe sunarodnika u deželi.

A ako je suditi prema naraštaju oličenom u slovenačkoj košarkaškoj reprezentaciji, Slovenija nema više šta da brine, bar što se Srba tiče. Ne zbog matice (koja je ionako ravnodušna) već iz prostog razloga što je tokom proteklih 25 godina asimilacija učinila svoje.

MI, SLOVENCI! Naslove s početka teksta i slične, primetili su, jasno, i slovenački mediji. Izostala je poslovična velikodušnost pobednika, a uz to i trpeljivost za srpsko svojatanje slovenačkih junaka. Nacija se još uoči prizemljenja „slovenačkih heroja“ na Aerodromu Ljubljana ujedinila u stavu da je pobeda Slovenije nad Srbijom najvažnija posle osamostaljenja države, i nije teško naslutiti kakvo gnušanje su izazvale vesti koje su doprle iz Srbije – da su Sloveniji pobedu zapravo izvojevali Srbi u njenim redovima.

Emitovane su izjave Dragića i Kokoškova da je upravo kapiten slovenačke reprezentacije zaslužan za poraz Srba, podsećalo se da je baš Dragić pozvao zemljake da se sruče u Istanbul i bodre svoju reprezentaciju protiv Srbije. Da, masovno su se odazvali; zato se iz Istanbula i orilo „Mi, Slovenci!“. Navijati protiv Srbije – to je bio nacionalistički zov kome se nije oduprlo ni staro ni mlado. U Sloveniji, tvrde analitičari, nije zapamćena takva euforija patriotizma, kao da je posredi rat, a ne sport.

 

VEĆI PAPA OD PAPE Iako su se srpski mediji upinjali da pronađu srpske pretke slovenačkih igrača, ispalo je da su želje jedno, a realnost nešto sasvim drugo. Recimo, tata Gorana Dragića Marinko – davao je izjave tokom šampionata u Turskoj na slovenačkom jeziku, odeven u zeleni slovenački dres ili uvijen u slovenačku zastavu. I Saša, otac Luke Dončića, raspredao je na nazalnom slovenačkom po svim ljubljanskim TV i radio stanicama o uspesima svog malog. I, konačno, tu je selektor reprezentacije Igor Kokoškov; „rođeni Beograđanin“ u Sloveniji je proglašen – Amerikancem. A onda je u postpobedničkom periodu prebrojavanja krvnih zrnaca, po povratku iz Istanbula, Kokoškov sam sebe proglasio – Slovencem. Portal SiOL (u vlasništvu slovenačkog Telekoma, znači – države), u javljanju sa dočeka reprezentacije na ljubljanskom aerodromu, emitovao je izjavu Kokoškova da je „u finalu (protiv Srbije) bio najveći Slovenac“ jer „niko nije bio veći Slovenac od njega“. Posle toga mu je oprošteno što u svlačionici deli savete na srpskom, umesto da je naučio slovenački.

 

DRAGIĆEV INTERVJU Tako je počela mrtva trka u kojoj su se članovi slovenačke košarkaške reprezentacije utrkivali ko je veći Slovenac. Da ne ostane ni mrlja sumnje, postarala se ljubljanska POP TV koja je po povratku zlatnih košarkaša u Ljubljanu isterala na čistac i kapitena slovenačke reprezentacije Gorana Dragića, glavom i bradom. Specijalni intervju sa njim je reklamiran pod naslovom: Zašto Goran Dragić oseća pripadnost Sloveniji, a ne Srbiji.

Razgovor je emitovan u udarnom terminu, uz uvod u kome je voditelj podsetio da je ovo najveći uspeh od osamostaljenja Slovenije, još naročito zbog epskog finala u kome su pobedili Srbe. Novinar se zatim obraća Dragiću rečima: „Posle fantastične pobede nad Srbijom, Srbi su hteli da vas prisvoje i da sebi olakšaju bolan poraz, u stilu ’ionako ih je porazio Srbin’. Ali vi ste odgovorili: ’To je za moju državu, državu koja mi je dala sve, gde sam se rodio i gde sam odrastao. Zadovoljstvo mi je da sam bar nešto vratio slovenačkom narodu. Hvala slovenačkom narodu za sve!’ (dramska pauza) To je zapravo veoma državotvoran odgovor.“

Goran Dragić, za koga su srpski mediji koliko do juče tvrdili da je ponosan na srpsko poreklo, odgovara spremno: „Pa, da, to je sve suva istina, smatram se Slovencem, jesam pravoslavac po očevoj strani, ali sam Slovenac, odrastao sam u Sloveniji…“ Zatim, odlučno: „Definitivno sebe smatram Slovencem, i to je za celu državu.“

Sledi nastavak preispitivanja Gogijeve lojalnosti: „Gde je izvor vaše pripadnosti Sloveniji?“ Dragić odgovara: „Iz košarke, uvek sam hteo da igram za Sloveniju i da predstavljam svoj (slovenački) narod…“ Dok govori, na ekranu piše: „Pobednički mentalitet“. Ne Dragićev već slovenački. I kad se učinilo da je završeno medijsko isterivanje Srbina iz Gorana Dragića, sledi finiš: „Gospodine Dragiću, učinili ste za podizanje nacionalnog samopoštovanja više nego većina slovenačkih političara, narod je posle svih tih pobeda ponosan što smo Slovenci!“

„Istina je“, grca Dragić, „mi, Slovenci, dvomilionski narod, sposobni smo za velike stvari, samo ako se svi zajedno povežemo, ujedinimo za dobro našeg naroda.“ Kad se sve sabere, nije jasno zašto se u Srbiji podgrevalo da je Dragić – Srbin? Čemu je to koristilo, ako ne potpirivanju mantre da ipak „nismo izgubili već pobedili“, jer su i na drugoj strani – Srbi. Još jedna u nizu zabluda koja Srbe izvrgava ruglu van granica Srbije, na stranu patetika nepresušne potrebe da građane novih država nastalih na tlu nekadašnje zajedničke države uporno smatramo braćom. U Sloveniji toga nema. A što se tiče Dragića i Dončića, uz još hiljade onih koji su rođeni u Sloveniji u poslednjih četvrt veka u mešovitim ili „srpskim“ bračnim zajednicama, oni su zanavek izgubljeni za Srbiju koje se stide, i koja se ničim nije potrudila da im se usadi u srce.

ASIMILACIJA

Vuk Jeremić je 2008. godine dezinformisao slovenačku, srpsku i širu javnost, jer se srpski jezik nije učio ni u jednoj slovenačkoj školi. Slovenačko ministarstvo prosvete je čak tvrdilo da „nema interesovanja“. Ispostavilo se da je presudan bio manevar slovenačke strane kojim je srpski jezik „zaobiđen“ i izbačen iz sistema slovenačkog osnovnog školstva, u dva koraka; ponuda (za nastavu srpskog) navodno je osvanula „na sajtu ministarstva prosvete“, a onda se „zaboravilo“ na drugi korak, pa je izostalo obaveštenje direktorima škola da deci i roditeljima ponude učenje srpskog jezika kao jednog od tri obavezna izborna predmeta (o trošku slovenačkog budžeta) u sedmom, osmom i devetom razredu osnovnog obrazovanja. Veštački proizveden „izostanak interesovanja“ omogućio je slovenačkim prosvetarima da zaključe kako „za učenje srpskog nema zainteresovanih“. Krovna organizacija srpskih kulturnih društava je zbog sporne izjave srpskog šefa diplomatije protestovala kod tadašnjeg slovenačkog ministra prosvete. Tadašnji predsednik Srpske dijaspore u Sloveniji Milenko Vakanjac za „Pečat“ kaže da je Slovenija ignorisala zahtev za priznanje statusa manjine i školovanje na srpskom jeziku: „A bez priznanja statusa manjine, nijedna narodna grupacija ne može da zahteva druga prava, iako ona ulaze u korpus osnovnih ljudskih prava. Greše oni koji misle da je Slovenija otvoreno, multietničko društvo. Istina je daleko od toga, jer demokratičnost države se ogleda i u tome kakav status uživa manjinski narod, što zavisi prevashodno od volje i demokratskog osećaja većinskog naroda.“

[/restrict] sročnый zaйm na kartu zaяvka na zaйm onlaйnzaйm ot 18 let na kartuglavnый zaйm krasnoяrsk