Dan NATO zavisnosti

Ukrajina je rusku čizmu zamenila američkom uzdom i mamuzom, ali njeni građani sada mnogo lošije žive nego u vreme saradnje sa Moskvom, jer joj zapadna „podrška“ donosi neuporedivo više štete nego koristi

Vašington razmatra mogućnost snabdevanja Ukrajine smrtonosnim oružjem – glavna je poruka američkog ministra odbrane Džejmsa Matisa posle razgovora sa ukrajinskim predsednikom Petrom Porošenkom, 24. avgusta u Kijevu. Matis je, prisustvujući vojnoj paradi povodom Dana nezavisnosti Ukrajine, naglasio kako je reč o „odbrambenom“ naoružanju. Ipak, jasno je da svako oružje koje pomaže u defanzivi – istovremeno može biti korišćeno i za podstrekivanje napada. Ako je napadač sigurniji da njegov udar neće doživeti snažnu odmazdu, tada će biti mnogo hrabriji da napadne. Isti je slučaj i sa američkom protivraketnom odbranom (PRO), koja se poslednjih godina širi po Evropi i duž ruskih granica. Dok Amerikanci uveravaju da PRO služi „isključivo za odbranu od balističkih raketa“, eksperti upozoravaju da ovaj skupoceni sistem može biti najbolje upotrebljen za neutralisanje preostalog nuklearnog potencijala Rusije – nakon što on najpre bude desetkovan „prvim razoružavajućim udarom“. U tom smislu, PRO se ne može posmatrati kao „oružje mira“, već kao opasna infrastruktura koja rat čini verovatnijim. Prvenstveno zato što onome ko ga poseduje može uliti osećaj snage i sigurnosti, ali i nekažnjivosti za svoje postupke.

Tada više nije stvar u tome da li neko ko poseduje ovakvu batinu namerava da napadne, ili ne. Problem je u tome da taj „neko“ ima u rukama realan mehanizam da to učini, pa potencijalnoj žrtvi preostaje samo da se nada i Bogu moli da se to ne desi. Ili, što je mnogo verovatnije, da moli upravo potencijalnog agresora da to ne učini. U praksi međunarodnih odnosa to se od pamtiveka nazivalo ucena i teško da postoji primer u istoriji kada suprotstavljene strane nisu pribegle upotrebi sile u takvim situacijama – ako se protivnik nije unapred predao i pristao na nametnute uslove „mira“. Zato velike sile najpre brinu o tome kako da osujete protivničku stranu da stekne takvu premoć, a ako se to već desi, onda povećavaju svoje ofanzivne potencijale i tako čuvaju ravnotežu – i živu glavu. To su osnovni postulati klasične teorije međunarodnih odnosa i, uprkos svim pokušajima da se ova realnost izmeni, čovečanstvo i dalje funkcioniše po principu „jači tlači“.

[restrict]

PODSTICANJE SUKOBA I sada Matis i ostali vašingtonski „ukrofili“ pokušavaju da uvere svetsku javnost da su moćni prenosni protivtenkovski sistemi „Dževelin“ neophodni Kijevu „radi odbrane od ruske agresije“. Iako je očigledno da će ovo sofisticirano oružje, ako uskoro bude isporučeno, biti upotrebljeno u operaciji konačnog čišćenja Donbasa od proruskih snaga. Pokazalo se da ustanički tenkovi predstavljaju ozbiljnu silu koju kijevska armija ne može da probije bez ogromnih gubitaka. Zato i mnogi zapadni, a pogotovo evropski analitičari, otvoreno upozoravaju da bi isporuke „odbrambenog smrtonosnog oružja“ ukrajinskoj vojsci bilo ništa drugo do podsticanje novog sukoba sa nesagledivim posledicama, u situaciji kada Minski sporazum još uvek pruža krhko primirje i nadu da bi političko rešenje na kraju ipak moglo da bude pronađeno. Međutim, u situaciji kada se predsednik i parlament Ukrajine približavaju poslednjoj četvrtini svog mandata, a društvene i privredne okolnosti ravne su katastrofi, postmajdanski poredak može da se uruši sam od sebe ako se nešto radikalno ne preduzme. Suštinski, to je poruka koju je sekretar Matis, vršeći smotru ukrajinskih i NATO trupa na paradi u Kijevu povodom Dana nezavisnosti, uručio predsedniku Petru Porošenku.

Nedavno istraživanje kompanije GFK Ukrajina, koje je naručio Međunarodni republikanski institut (IRI) iz Vašingtona, a finansirala Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), nedvosmisleno pokazuje koliko se promenio nagore odnos Ukrajinaca prema čelnicima njihove države – za tri godine, nakon Majdana i poslednjih predsedničkih i parlamentarnih izbora. Ako je u septembru 2014. predsednika Porošenka podržavalo 55 odsto ​​birača, u junu ove godine njegovih pristalica je bilo svega 17 procenata. Porošenko predstavlja „najsvetliju tačku“ aktuelne vlasti: rejting ukrajinske vlade za isti period smanjen je sa 48 na 15 odsto, a parlamenta, Vrhovne rade, sa 17 na svega sedam. Najveći uzroci nezadovoljstva Ukrajinaca je porast cena hrane, rat i velika nezaposlenost. U prvoj polovini godine inflacija u Ukrajini iznosila je 11,5 posto, cene hrane narasle su između 10 i 15 procenata, dok je prevoz poskupeo skoro za četvrtinu. Budući da aktuelni kijevski režim klizi u političku propast, upotreba „ruske agresije“ u predizborne svrhe ostaje verovatno jedina moguća dobitna karta. A da bi se ona izvukla iz rukava – neophodan je rat. A za „dobar rat“ potrebno je smrtonosno oružje.

KORAČANJE U POTPUNU DESTABILIZACIJU General Matis je saopštio da je Ukrajini odobreno novih 175 miliona dolara za isporuku vojne tehnike, uključujući i specijalnu ratnu opremu. Istovremeno, naglasio je da Vašington očekuje od Ukrajine punu implementaciju NATO standarda, a vojna parada u Kijevu – na kojoj su marširali vojnici SAD, Velike Britanije, Kanade, Poljske, Rumunije, Litvanije, Letonije, Estonije, Moldavije i Gruzije – trebalo je da demonstrira pripadnost zapadnoj vojnoj alijansi. Bila je to neskrivena parada „NATO zavisnosti“. Tokom razgovora Matisa i Porošenka govorilo se i o raspoređivanju mirovne misije UN u Donbasu. Možda ima onih koji veruju da međunarodne snage mogu doneti mir ovoj zemlji u istočnoj Evropi, ali kao da se zaboravlja da na Balkanu „plavi šlemovi“ nisu uspeli da spreče ratna dejstva. Naprotiv, reklo bi se da je njihovo prisustvo služilo često kao pokriće za agresivna dejstva, gde je jedna strana bila favorizovana nauštrb druge. Istovremeno, svaka mirovna misija označava potpunu internacionalizaciju sukoba, gde se onda u rešavanje problema uključuju i vanregionalne sile sa svojim interesima – i opet se polazi od pretpostavke da će one delovati kao „pošteni brokeri“ što, naravno, u praksi nije slučaj.

Velike i ozbiljne države, poput Rusije ili SAD, nikad ne dopuštaju da se u rešavanje sukoba u blizini njihove teritorije i u zoni prioritetnih interesa, na institucionalan način mešaju spoljne snage i vanregionalni faktori. A pogotovo je to opasno kada je reč o Donbasu, koji se direktno graniči sa Rusijom. U tom slučaju, zapadne zemlje bi u svojim rukama držale džojstik kojim iz daljine mogu da utiču na bezbednosnu situaciju preko svojih oficira na terenu. Zato je Rusija u sličnim konfliktima na teritoriji bivšeg SSSR-a uvek insistirala da neposredno bude garant mirovnih procesa, u saradnji sa sukobljenim stranama, ne dopuštajući ostalim članicama Saveta bezbednosti UN da učestvuju u takvim misijama.

Osim toga, zalaganje Pentagona za isporuke „smrtonosnog oružja“ Kijevu i insistiranje na sprovođenju NATO standarda u kontradikciji je sa mirnim rešenjem ukrajinskog sukoba. Svako jačanje vojnih kapaciteta kijevske vlade podstiče ratnu opciju u ovoj zemlji i daje vetar u jedra onima koji pozivaju na borbu protiv „ruskih agresora“. A sve to vodi ka punoj destabilizaciji, gde Ukrajina ne može ništa da dobije, ali zato može mnogo da izgubi – zajedno sa Rusijom. Otuda je jasno da američka „pomoć u naoružanju“ donosi korist jedino Vašingtonu, kome odgovara da se Moskva što dublje zaglibi u ukrajinsko blato. Ako uz to bude moguće i evropsku javnost još više ubediti da je Rusija agresor u Ukrajini, onda je učinak potpun, jer se time na duži rok blokira razvoj obostrano korisne saradnje na kontinentu i sprečava jačanje najvećih geopolitičkih konkurenata. Za SAD ne postoji bolja opcija nego da se evroazijske sile tuku između sebe. U takvoj situaciji i prodor Kine u Evropu biva otežan i usporen.

CINIZAM VAŠINGTONA „Mi se i dalje obavezujemo u pružanju pomoći vašim naporima za zaštitu vaše zemlje, naroda Ukrajine. Mi podržavamo ukrajinske napore usmerene ka reformi sektora odbrane, sektora bezbednosti, u skladu sa međunarodnim standardima, tako da oružane snage Ukrajine postanu efikasnije. Saveznici SAD nastaviće da vrše pritisak na Rusiju kako bi je primorali na poštovanje sporazuma iz Minska, sve dok Rusija ne izabere neophodan put“, poručio je američki sekretar za odbranu u Kijevu.

Naravno, Vašingtonu je lako da sa distance „pruža pomoć ukrajinskim naporima“, jer to za njega ne predstavlja veliki napor. Nekoliko stotina miliona dolara godišnje, ili čak nekoliko milijardi, prava su sitnica u poređenju sa koristima od takve krize koja delimično parališe Rusiju i pogubno deluje na njene odnose sa najbližim susedima i Evropom. Zato se Matis i poziva na „saveznike SAD“ koji će, kako veruje, nastaviti kao i do sada da vrše pritisak na Rusiju – sebi na štetu. Međutim, Rusija nije preuzela nikakve obaveze sporazumom iz Minska, već se podrazumeva da bi ona trebalo da utiče na lidere Donbasa da poštuju mirovni ugovor. Problem je u tome što Minski sporazum ne može da bude sproveden do kraja pre nego što Kijev izvrši svoj deo obaveza, ali „američki saveznici“ ne čine ništa kako bi primorali ukrajinske vlasti da to učine. A i zašto bi, jer njima ova situacija savršeno odgovara – sprovodi se izolacija i slabljenje Rusije, a uz to se optužuje Moskva da je sama za to kriva. U sličnoj situaciji nalazila se i Srbija tokom devedesetih godina i to je na kraju rezultiralo otvorenom agresijom Zapada i kolapsom srpske države.

Poseban cinizam u poseti Matisa Kijevu jeste što se poklopila sa proslavom „Dana nezavisnosti“ ove zemlje, iako je više nego očigledno da je današnja Ukrajina u potpunosti zavisna ne samo od finansijskih davanja Zapada već i od direktne vojne pomoći, a u spoljnoj i unutrašnjoj politici u svemu sledi direktive SAD. Ukrajina je „rusku čizmu“ zamenila američkom uzdom i mamuzom, ali pri tome njeni građani sada neuporedivo lošije žive nego u „zlatnom periodu“ saradnje sa Moskvom. Svaka, makar i površna analiza, dokazala bi da Ukrajina ne može da napreduje – čak ni da opstane – bez oslonca na Rusiju, dok joj sadašnja američka „podrška“ donosi neuporedivo više štete nego koristi. Ali takve analize očigledno nisu na dnevnom redu vlasti u Kijevu koja je ustoličena obojenom revolucijom podržanom sa najmanje pet milijardi dolara iz Vašingtona. Zato će američko „smrtonosno oružje“, ako bude isporučeno, doneti propast najpre svega samoj Ukrajini, a njenim građanima dodatne patnje. Matisova poseta 24. avgusta, obeležena vojnom paradom u Kijevu i političkim raportiranjem predsednika Porošenka – za Ukrajinu je predstavljala proslavljanje još jednog „dana zavisnosti“ od Amerike i NATO. Zapravo, aktuelna kijevska vlast svoju NATO zavisnost obeležava i slavi – svaki dan.  

[/restrict]