Zona sumraka – JANJIĆAR

Malo pametniji od Jelene Milić, direktorke Centra za evroatlantske studije i vodeće NATO lobistkinje, pardon, javne NATO zagovaračice u Srbiji, glavni i odgovorni urednik agencije Beta Dragan Janjić preuzima štafetu. Iako pametniji, Janjić se prihvatio nemogućeg zadatka da brani neodbranjivo, što još jednom pokazuje da u „javnom zagovaranju NATO“ presudna nije pamet nego moral

Povodom smrti našeg proslavljenog pevača Cuneta Gojkovića, glavni urednik agencije Beta Dragan Janjić je na svoj tviter nalog okačio pesmu Kafu mi, draga, ispeci. S obzirom na njegov angažman u poslednje vreme, a i prezime, prirodnije bi bilo da je čovek koji je u novinarskim krugovima postao poznatiji kao „čistač“ Politike u vreme dok je bio zamenik glavnog i odgovornog urednika ovog lista Dragana Bujoševića, okačio tužnu i rečitu pesmu Janjičar. S druge strane, razumljivo je što nije. On se s tom pesmom ne identifikuje, jer se njen junak prilikom susreta s majkom, dok pali selo u kom je rođen, kaje. Janjić se ne kaje, nego misli da je dobro što je NATO tokom rata u BiH bombardovao i njegovu rodnu Majevicu (rođen je u selu Lopare na severoistočnim padinama ove planine), pa da zato i Srbija treba da pristupi ovoj alijansi.

[restrict]

Da je NATO pravi izbor za Srbiju (sa Srbima ili bez njih), Janjić nam podrobno objašnjava u tekstu za istraživačko-izdavački centar Demostat pod naslovom Srbija između NATO i Rusije – Realnost protiv emocija. U liberalnom sistemu vrednosti, koji slede Janjić i njemu slični, „realnost“ ima znatno veću težinu od „emocije“. Moderan čovek treba da bude proračunat, realan i pragmatičan, a ne da sledi tamo neke emocije koje samo što nisu proglašene za novi opijum za narod.

Kakva je, po njegovim rečima, ta realnost? „U stvarnosti, Srbija se približila NATO više nego ikada u istoriji. U proteklih pet godina održane su, recimo, čak 44 vežbe sa SAD, a sa Ruskom federacijom samo šest (…) Od 2014. godine iz zemalja članica NATO, Srbija je dobila ukupno 12 miliona evra pomoći, a poslednja donacija iz Rusije bila je 2014, i iznosila je 52.000 evra“, navodi Janjić. Što se prvog argumenta tiče, podsetili bismo ga i da smo se 25. marta 1941. bili približili nacističkoj Nemačkoj „više nego ikada u istoriji“, a da je onda usledio „emotivni“ 27. mart. Drugi argument u ovom citatu odnosi se na novac. Realno je da budeš uz onoga ko ti daje pare, a ne onog ko te, rekli bismo, voli. Ovakav pristup realnosti u konačnici dovodi do „prodaje majke“, za koju si vezan emotivno, a ne realno, što ni janjičar iz Cunetove pesme ne bi uradio. Da zanemarimo što je NATO nesebično potrošio i oko 40 milijardi dolara bombardujući nas za naše dobro i oslobodivši nas emotivne veze prema našim brojnim postrojenjima i infrastrukturi u vrednosti od više milijardi dolara. Rusi za to bombardovanje ni rublje nisu dali, Janjiću.

Janjić promućurno primećuje i da „u vojnom smislu pozicija zemlje okružene članicama nekog vojnog saveza koja se, posredno ili neposredno, prikloni nekom drugom vojnom bloku, je potencijalno veoma rizična i teško održiva, jer u slučaju eventualnog sukoba ta dva potencijalna protivnika ta zemlja bi bila prva meta i imala bi sve izglede da bude uništena“. „Istovremeno, okruženost članicama NATO i geografska udaljenost čine gotovo nemogućim stvaranje vojnog saveza sa Rusijom“, dodaje on. S obzirom na ovo, jasno je da bi Janjić doneo istu odluku kao i knez Pavle 1941. Realno je, zaista.

Naredni Janjićev argument je još rečitiji: „Srbija se deklarisala kao vojno neutralna, i u slučaju eventualnog šireg sukoba ne bi trebalo da bude napadnuta. Stvari tako stoje u teoriji, dočim u praksi često krenu sasvim drugim tokom.“ Ko bi to neutralnu Srbiju napao u slučaju sukoba NATO i Rusije? Putin? Pretnja nam je, dakle, ne Rusija nego NATO, i Janjić nas savetuje da se pridružimo (potencijalnom) neprijatelju. To nije čak ni janjičarski pristup već kvislinški, vazalni. Janjić čak ima obraza i da nas podseti na bombardovanje 1999. godine, ali ne osuđujući NATO zbog agresije nego prekorevajući Rusiju i Kinu zbog toga što su samo „glasno protestovale“, a nisu poslale i svoje „rakete i avijaciju“.

„Populisti će reći da je Srbija u dva navrata junački stala pred daleko jačeg protivnika, prvi put u Prvom, a drugi put u Drugom svetskom ratu“, priznaje nevoljno Janjić ostavivši kao nepoznanicu šta je to „populističko“ u iznošenju ove činjenice. „No, tada su Srbija i Jugoslavija bile deo pobedničkog saveza, tada su postojale dve strane između kojih se moglo birati“, dodaje samouvereno on. Janjić zaboravlja da Srbija tada nije birala da se stavi na pobedničku stranu nego je pobedila strana na kojoj je bila Srbija. Ko je „realan“ mogao da pomisli, na primer, novembra 1941, kada su Nemci bili na 25 kilometara od Moskve, a Britanija se još oporavljala od „blica“, da će Treći rajh biti uništen? A i danas postoje dve strane između kojih se može birati.

Najveća od svih mudrosti iznetih u ovom tekstu jeste ipak činjenica da Janjić istovremeno uočava da „značajan procenat“ stanovnika Crne Gore nije želeo ulazak u NATO, ali da je „narod svakako taj koji na kraju treba da bira i odlučuje“. A kako to, Janjiću? Na referendumu kao u Crnoj Gori? Pa na osnovu „jasnih i otvorenih argumenata“, koji su, pretpostavljamo, ovi izneti u njegovom tekstu prema kojima ne treba biti emotivan, nego realan. Pa i sama ta Janjićeva postavka je lažna! Kada se radi o NATO-u, baš kao i kada se radilo o Trojnom paktu, izbor nije između razuma i emocija nego između dobra i zla. Kome to nije jasno, neka se zagleda dobro u svoju dušu.      

[/restrict]