PORUKE IZ PAKLA, MISAONE I OPOMINJUĆE

Zvezdani trenuci beogradskog kulturnog leta

Dejan Ulardžić svetski je značajan slikar oneobičene tematike, za koga znaju svetski eksperti a njegova izložba minijatura u beogradskoj Galeriji Canvas bila je verovatno najzanimljiviji likovni događaj ovog leta. Izložbu pod nazivom „Molitva“ pratilo je i predstavljanje njegove druge monografije pod istim nazivom

Tajanstvenim opusima poput opusa majstora Dejana Ulardžića (Šabac, 1956) nije dovoljno uputiti holbajnovski pogled iskosa. Šabac, to čudno mesto, decenijama je rasadnik velikih likovnih talenata, o njemu je možda najbolji beogradski slikar ranih osamdesetih Vladimir Vlaja Jovanović napisao teorijski tekst „Sabat u Šapcu“. Nerastumačena nikada dovoljno ars phantastica može da se rasloji na ars hermetica, ars psychedelica i ars magica. Ulardžić je svetski značajan slikar oneobičene tematike, za koga znaju svetski eksperti a njegova izložba minijatura u beogradskoj Galeriji Canvas bila je verovatno najzanimljiviji likovni događaj ovog leta. Izložbu pod nazivom „Molitva“ pratilo je i predstavljanje njegove druge monografije pod istim nazivom. Reč je o slikaru koji je najdublje kod nas prodro u duh minijaturnog slikarstva, njegovi radovi te vrste su bogatiji i likovno izbrušeniji od onih velikog formata, mada je Ulardžić uglavnom slikar kamernih dela. Kao dragulji zablistali su ti likovni menueti na zidovima Galerije Canvas koja se probila u prve redove po kvalitetu programa. Tom izložbom, ova je Galerija, prema tradiciji, obeležila i dan osnivanja. Kada govorimo o umetnosti minijature treba uvek imati na umu da je omiljeni slikar Salvadora Dalija Mesonije prodavao svoje male slike za jedan dijamant. Ulardžić je do te mere siguran u svoj način rada da je pored svojih slika postavio lupe.

[restrict]

Taj čovek čudnog prezimena (u ezoteriji imena često određuju sudbinu) kao Platonovo prabiće začeo se sam, on je samouk a u tome što stvara niko osim magova Mediale ne bi mogao da ga pouči. Oni se, međutim, gnušaju profesure i izbegavaju akademije. Ulardžićevi crteži i slike pojavili su se još krajem sedamdesetih i on je već onda izazvao pažnju. Kako je Dragan Jovanović Danilov na otvaranju izložbe minijatura rekao, „Prvo se pojavio američki slikar Olbrajt, posle Olbrajta dolazi Dado, posle Dada Ulardžić“. Postoji tajno bratstvo slikara fantastike koje se proteže kroz vekove. Danas se spoznaje da su opusi umetnika poput Ulardžića ostrva u okeanu surovog i sirovog doba antiumetnosti, vremenu postdemokratije. Premda bi mu neki pripisali tematiku straha i užasa, kako Dragan Vuk Račić, drugi sjajni slikar kaže, „Ulardžić slika ljudiće“, njegove spodobe i živuljke osim zastrašujućeg imaju i nečeg humornog. Te slike poseduju snagu i težinu u vremenu koje je interregnum, doba slabe vlasti, prelazni period. Današnja umetnost pak odzvanja šupljinom besmisla, rasulom umesto nekadašnje hramovne i sakralne objave. Usred dramatičnog sveta ovog majstora, pandemonijuma opiljaka, faustovski zdruzganih tela, u košnici mašte i straha u kojoj se prikuplja rastelovljeno, možemo da ugledamo nešto neobično. U tom paklu koji čulno i misaono opominje, usred gnječenja, rasipanja i rasula telesa i materije katkad uočimo nebeski dar čistote, majušnu radost svetlosti – par prolećnih trešanja. Tajanstvene poruke sa one strane groba – Vanita i memento mori tematika bivaju medialno obrnuti i umesto smrti, slikar vešto prevlači naš pogled preko belog stolnjaka ka zrnima života, jedrim trešnjama. O njima je razmišljao Dali, divio im se i pisao Bela Hamvaš a slikali su ih kod nas samo Milan Miletić i Dejan Ulardžić. U olujama koje udaraju, biju i haraju ovim slikarstvom, u bezočnom užasu crne mistike, u Hadu očaja i mraku spodoba koje urlaju, postavljena je ljudska mera, ostrvce zdravlja i spasa – par trešanja!

Ovo u mnogo čemu nadmoćno slikarstvo bori se sa starim genijima uljane tehnike i u crnim slikama predstavljenim i na ovoj izložbi premašuje možda i velike evropske uzore kakvi su Giger i Dado. Majstor iz Šapca slavi veštinu, moć i čudo klasične slikarske tehnike, mada je Leonid Šejka pre pola veka tvrdio da je slikarstvo kompleks znanja kome preti zaborav. Samo neko ko kao ovaj slikar ume da proputuje gornje i donje svetove demonije i angeologije i ne bude zaveden ili sablažnjen njihovim bogatstvom i snagom ima danas pravo da se nazove pravim majstorom. Zato su njegove slike poželjne i dobrodošle, stvarane u duhu devize Anri Mišoa: „Možeš biti miran. U tebi je ostalo još čistote. U jednom jedinom životu nisi mogao sve da uprljaš.“            

[/restrict]