NARODNI MARŠ ZA EVROPU

Da li je razlaz sa Evropskom unijom „bitka za dušu Britanije“ i „poslednja prilika“ da se Vajthol dozove pameti?

Većina Britanaca je za odlazak zemlje iz Evropske unije, ali i „Evropejci“ na Ostrvu se dobro drže. U nekoj vrsti građanskog sukoba na temu „biti ili ne biti“ u EU, proevropski front okuplja brojne grupe koje najavljuju „Jesen nezadovoljstva“ protiv bregzita. Najmasovnije narodno okupljanje očekuje se 1. oktobra u Mančesteru, a prethodi mu i septembarski (3. 9) „Narodni marš za Evropu“ u Londonu, planiran kao memento vladi Tereze Mej da se ne igra vlastitom političkom glavom i da prekine tekuće razgovore sa Briselom o procesu napuštanja EU.

[restrict]

SKOK U NEPOZNATO Iz proevropskih partija – liberala – predsednici vlade se skreće pažnja da je razlaz sa Evropskom unijom „bitka za dušu Britanije“ i „poslednja prilika“ da se Vajthol dozove pameti pošto je na narodnom referendumu Britanija već rekla svoje – odlazak. I da na tom plebiscitu građani nisu odlučivali  o „mekom“ ili „tvrdom“ bregzitu, nego o punom razlazu sa briselskom supranacionalnom državom.

Istovremeno izlaze upozorenja da konzervativci premijerke Tereze Mej moraju da se okanu njihovog pogubnog „totalnog bregzita“ koji podrazumeva i napuštanje Evropskog zajedničkog tržišta i Carinske unije.

U njenom programskom govoru o proceduri i konačnom razdruživanju sa Evropskom unijom Tereza Mej je posebno ponovila da „bregzit znači bregzit“, ali je ostavila nedorečenim da li to podrazumeva „tvrdi“ ili „meki“ bregzit i do koje mere je London spreman da bude elastičan i kooperativan u onome što treba da bude završni čin igre sa uvređenim Briselom.

„Tvrdi bregzit“ trebalo bi da znači napuštanje ključnih institucija EU – Zajedničkog tržišta i Carinske unije. Ali odlazak iz te dve institucije zahteva da „slobodna“ Britanija do kraja zadatog roka za razlaz – mart 2019. godine – dogovori nove ugovore ne samo sa preostalih 27 članica EU nego i sa 75 država po svetu, a sa kojima ima preferencijalne trgovinske ugovore. Ukoliko to ne bi učinila o predviđenom roku, niko na Temzi nema čistu ideju koliko bi bio težak udar na nacionalnu ekonomiju Kraljevstva. Ovde je reč o redefinisanju odnosa sa 102 zemlje koje predstavljaju većinu svetske ekonomije i 60 posto britanskog izvoza i servisa.

Analize govore da trenutna zvanična mantra Londona o „Globalnoj Britaniji“ nakon oslobađanja od briselskih obaveza i regulative, kako se za UK otvaraju široki horizonti za slobodnu trgovinu sa ostatkom sveta, predstavlja skok u nepoznato. Ona polazi od činjenice da je britanska ekonomija odavno „slobodna“, i to baš zato što je članica EU, a ne oslobođena nje.

„Kada vladini ministri i funkcioneri govore o, na primer, trgovinskom ugovoru sa SAD, trebalo bi odmah upaliti sva crvena svetla… Razgovori EU sa SAD o sklapanju (preferencijalnog) trgovinskog ugovora traju već godinama. Za to vreme održano je 15 glomaznih pregovaračkih rundi i još uvek nema dogovora na vidiku… Milioni reči, stotine pregovarača i toliko nacrta ugovora o svemu – od farmaceutskih detalja do kokošjeg mesa, a radi se samo o jednom ugovoru od 40 koje Britanija treba da zaključi u zadatom roku do narednih 20 meseci…“

 

PREGOVARAČKI LIMITI U Londonu se sve više govori i da za ovakav glomazan posao u zemlji naprosto nema dovoljno ekspertskog ljudstva. Od 1973. godine Britanija nije vodila ovako kompleksne pregovore, a „praktično niko od britanskih predstavnika u Evropskoj uniji nije obučavan za ovakav posao“, komentariše londonski „Gardijan“ i otkriva da je za ovu svrhu vlada već utrošila, samo prošle sedmice, milion i 150 hiljada funti. Ovaj novac je potrošen isključivo za pronalaženje stručnjaka sposobnih za ovaj posao.

U vladinom Departmanu za međunarodnu trgovinu (DIT) pregovarački tim je porastao od ranijih 45 (u junu) na trenutnih 300 „eksperata“. Čak je, kako komentariše britanska štampa, pronalaženje glavnog pregovarača sa Briselom bila agonija. Prvi sa liste kandidata (Kanađanin) odbio je ponudu, nezadovoljan visinom plate, a njegovo mesto prihvatio je manje zahtevan stručnjak sa Novog Zelanda. Istovremene, vlada UK je morala da ostatak tima popunjava „kursistima“ brzinski obučavanim za pregovarače.

Većina ozbiljnih analiza i predviđanja na Temzi barata mogućnošću da do spuštanja zavese na britansko članstvo u Evropskoj uniji bude upriličen „prelazni ugovor“, ali pri sadašnjem tempu pregovaranja i dosta „zakovanih“ pozicija u pregovorima dve strane, uz manjak kvalitetnog pregovaračkog ljudstva „evropska priča“ će, ceni se, trajati više od planirane dve godine (do kraja 2019).

Da bi se priča – po nekim komentarima već i agonija – izlaska Velike Britanije iz EU privela kraju, biće potrebno da dve strane izađu na čistinu i saopšte pregovaračke limite. I jedni i drugi znaju da je u ovoj vrsti pregovora „đavo uvek u detaljima“.

Britanska pregovaračka pozicija trenutno je jasna u jednom – raskid znači raskid, i, ovako ili onako, Britanija kreće ka izlaznim vratima; bregzit znači bregzit. OK, stiže iz Brisela! Još samo da vidimo kako to zamišljate da izvedete i koliko ste spremni da platite izlaznu tarifu?

ELEMENTI SARADNJE London kaže da odlazak, istina, znači odlazak, ali bi da i dalje ugovori aranžman korišćenja Zajedničkog tržišta. Dva britanska prioriteta u pregovorima za raskid su, međutim, kontrola ulaska imigranata iz Evropske unije i povlačenje Ujedinjenog Kraljevstva iz jurisdikcije Evropskog suda pravde.

„Mi ćemo (posle odlaska iz EU) vratiti u zemlju kontrolu nad našim britanskim zakonima i time, ujedno, okončati jurisdikciju Evropskog suda u našoj zemlji…

Istovremeno, prioritet našeg bregzita je kontrola imigracije (iz drugih zemalja EU)“, poručuje Tereza Mej.

Oba cilja su suštinski neusaglasiva sa članstvom u Evropskoj uniji pa Mejova nalazi da je potrebno da „objasni“ kako njeni imperativi ne znače neminovno i odlazak Britanije iz Zajedničkog tržišta. Članstvo u EZT, pojašnjava premijerka, znači da UK istovremeno poštuje „četiri evropske slobode“ – slobodno kretanje robe i kapitala, usluga i ljudi. To, takođe, znači, kako kaže, da Britanija poštuje zakone i uredbe koje regulišu ove slobode.

Ovo bi, u filozofiji kvadrature kruga, trebalo da znači da Britanija ne napušta Uniju „u potpunosti“ nego će London, umesto daljeg članstva u Evropskom zajedničkom tržištu izdejstvovati „najveći mogući pristup“ tom tržištu kroz „novi, sveobuhvatni i ambiciozni ugovor sa Briselom“. London bi „dozvolio“ da u novom ugovoru budu „elementi saradnje“ sa Zajedničkim tržištem „u određenim aspektima“. U ovome vidi se šansa za londonski Siti koji bi, iako Britanija podiže rampu i granične barijere, slobodno, preko nacionalnih granica EU, pružao njegove finansijske usluge.

Carinska unija je još jedna kvadratura kruga u britanskom pregovaračkom pristupu. Ona je zajednički, evropski ekonomski prostor. Roba uvezena izvan ovog prostora podložna je zajedničkoj carinskoj tarifi, dok roba proizvedena u zemljama Unije slobodno cirkuliše u celoj Zajednici. Zemlja članica Unije ne može, međutim, da zaključuje sporazum o separatnom trgovinskom ugovoru sa trećom stranom. Ugovaranje „nezavisnog“ trgovinskog aranžmana za britanske poklonike bregzita je u potpunoj suprotnosti sa onim šta su građani Britanije podrazumevali kada su na referendumu glasali za raskid sa Unijom. Deo u britanskom političkom prostoru koji još boluje od „evropskog bola“ alarmira Terezu Mej podatkom da, na primer, automobilski delovi prelaze po nekoliko puta unutrašnje EU granice pre nego što postanu automobil. Ako bi „tvrdi bregzit“ ugledao svetlo dana, time bi, upozoravaju, bio otvoren put u katastrofu.

 

EVROPLJANI KAO PREGOVARAČKI KAPITAL Kvadratura evropskog kruga je naposletku i pitanje imigranata na britanskom ostrvu. Pregovaračka konstanta vlade u Vajtholu bila je od početka striktno kontrolisanje priliva stranaca. Tako, na primer, na temu slobodnog ulaska studenata radi studiranja na britanskim univerzitetima, Tereza Mej prošle sedmice kaže: „Dok želimo da se nastavi priliv mladih, talentovanih ljudi radi studiranja kod nas, istovremeno želimo da uvedemo striktnu kontrolu svih koji iz EU dolaze kod nas.“ Kaže, takođe, da će posle bregzita biti poštovana sva prava za tri miliona građana EU koji trenutno žive i rade u Ujedinjenom Kraljevstvu. Međutim, iz vlade Tereze Mej izlaze i drugi glasovi po kojima bi „Evropljani“ u Kraljevstvu mogli da budu upotrebljeni kao pregovarački kapital. U Briselu je ovo shvaćeno kao ucenjivačka karta Britanaca u budućim pregovorima o položaju Britanaca koji žive u Uniji.

Konačno „članstvo Britanije u Carinskoj uniji je još jedna klizava priča u tekućoj brakorazvodnoj parnici. Članstvo u njoj znači da se međunarodni trgovinski ugovori dogovaraju isključivo na nivou Evropske unije i da je trgovina unutar EU oslobođena bilo kakvih tarifa i restrikcija. To, istovremeno, znači da Britanija ne može da zaključuje ugovore sa zemljama izvan EU. Napuštanje Carinske unije znači da britanske kompanije nemaju automatsko pravo na slobodnu trgovinu  sa zemljama u EU.

Zato organizatori i planeri „Narodnog marša za Evropu“ već ispisuju panoe i transparente na kojima će, kako se najavljuje, stajati poruka vladi: Pogledajte realnosti u oči; vodite računa o bydyćnosti zemlje.          

[/restrict]