Svi smo kao Robinzon Kruso: egocentrični i eksploatatori

07Živimo u svetu u kome izgleda da je jedini slobodan subjekat tržište, a čovek se svodi na heterodirigovanog piona procesa proizvodnje, prometa i potrošnje

Robinzon Kruso je slika savremenog subjekta. Mi smo svi, u suštini, poput njega. Oslobođen svakog metafizičkog i teološkog osnova, današnji homo clausissimus ne može ni odlučivati, niti odrediti bilo šta u okviru socijalnog pejzaža u kome se čini da je jedini slobodan subjekat, po božanskom pravu, tržište, a čovek se svodi na heterodirigovanog piona procesa proizvodnje, prometa i potrošnje. On je arhetipski model Krusoa – velikog mita koji prati tržišnu savremenost – suverenog pojedinca koji uspostavlja odnose sa drugima samo da ojača i oblikuje svoj stečeni egoizam koji je naturalizovala moderna pesimistička antropologija. U današnjoj robinzonskoj civilizaciji generalizovanog autizma, darvinovska selekcija ruši komunitarnu solidarnost i, uz to, nameću se bez mere privatizacija i liberalizacija koje neprestano generišu sve sramnije razlike u bogatstvu. Robinzon je, u perspektivi, savremeni način proživljavanja subjektivnosti unutar metalnog kaveza.

[restrict]

SPASENJE OSVOJENO EKSPLOATACIJOM Čovek je rob protestantske sekularizovane etike u kapitalističkom duhu: svako spasava samo sebe, u egzodusu iz socijalne dimenzije, kao mesta neautentičnosti. On nikada ne dovodi u pitanje način proizvodnje i distribucije, on ne podriva postojeću geometriju sadašnjosti. Robinzon menja nabolje svoj život i okreće u svoju korist i na štetu siromašnog dežurnog Petka, kontradikcije sistema koji bi bilo besmisleno pokušati promeniti ili čak srušiti. Radi svoga individualnog spasenja i svoje sreće, dovoljno je da se cinično iskoriste prilike koje omogućavaju izrabljivanje drugih i odgovarajuće valorizovanje sebe.

 Robinzon je, u perspektivi, savremeni način proživljavanja subjektivnosti unutar metalnog kaveza.

 Ako to nije moguće u svojoj zemlji, neophodno je, kao Robinzon, zaploviti morem i tražiti drugde svoju sreću, u skladu sa neželjenim savetom koji se danas sve više daje novim generacijama, tom „trećem svetu“ u kome je posao nesiguran i u kome su mladi obični migranti. Zato smo danas svi mi Robinzoni. Na istorijskom horizontu globalizma lišenog suvereniteta dominira model prinudnog uklanjanja bilo kakve moguće veze sa kolektivnim istorijskim subjektima počev od naroda do klasa, od nacija do država. Jedino priznata i dopuštena subjektivnost je pojedinac usamljen kao Robinzon Kruso, nedruštveno društven i visoko konkurentan, počev od afirmisanog biznismena do navalentnog startapera (nov obrazac biznismena kome nije bitno preduzeće već profit, brzina itd. pa neprestano otvara nova preduzeća i zatvara stara – prim. prev.).

INSTRUMENTI UPRAVLJANJA Ako se baci pogled neuslovljen hegemonijskom potkom, veza koja povezuje krizu i terorizam jača je nego što može da izgleda na prvi mah. To je, u oba slučaja, spoljašnji koherentni izraz paradigme vivre dangereusement (živeti opasno – prim. prev.) koju je uočio Fuko kao šifru neoliberalnog sistema. Za razlikovanje krize i terorizma koriste se odrednice međusobno povezane neizvesnošću na poslu, nestabilnošću, nesigurnošću i rizikom. Njihov zajednički imenitelj su destabilizacija, ugroženost i poništenje normalne situacije.

 Tačnije, terorizam se pojavljuje kao politička strana vanrednog stanja u kome je kriza ekonomski rejting. U oba slučaja, regularnost i izvesnost, sigurnost i redovno stanje su suspendovani i zamenjeni strukturno nestabilnim i nesigurnim stanjem, uz nepredviđene preokrete i neočekivane efekte. Rezultat je bukvalno nenastanjiv uslov, usmeren na strategiju globalizovane napetosti.

 Postojanje postaje čisto preživljavanje uvek u opasnosti. Planiranje postojanja kao osnove za stabilan i konsolidovan život punog oblika u sadašnjosti i buduće perspektive je ukinuto i zamenjeno novim stanjem „biti još jedva“ o čemu govori Anders u svome delu Čovek je zastareo. Kriza je ekonomski terorizam vladajućih krugova, baš kao što je terorizam kriza političke egzistencijalne stabilnosti. Svaki od dva pola preokreće se dijalektički u onaj drugi: kriza je terorizam, a terorizam je kriza.

 Oba izraza, u svojoj dvojnoj vezi, predstavljeni su kao koherentni izrazi „društva rizika“ (Urlih Bek). U oba slučaja, generalni strah zbog nesigurnosti najbliže budućnosti iskazuje se kao efikasan instrument vladavine koji čini još krhkijim i nestabilnijim slugu na radu na određeno vreme, i navodi ga da prihvati, da bi preživeo, ono što jasno podriva njegovo već nepovoljno stanje.

 Iz ove perspektive vidi se kako strah sve više postaje metod vladavine koji čini podanike poslušnima i pokornima, a samim tim i lakšima za disciplinovanje i upravljanje na način koji dovodi u pitanje i samu demokratsku strukturu. U tom smislu, očigledna je analogija između krize kao terorističke vladavine i terorizma kao permanentne krize. Uopšteno govoreći, paradigma vladavine krizom kao metodom vladavine nameće se u geopolitičkom obliku kroz konceptualni oblik terorizma.              

[/restrict]

Prevod s italijanskog Dragan Mraović