Raport iz seoske Srbije

Nema nikakvih dilema među domaćinima u Srbiji. Ako se odreknemo Kosova i Metohije, odrekli smo se sebe. Ako prepustimo Kosovo i Metohiju, šta ćemo čuvati?

Skitajući se jednim delom prelepe Srbije – Pranjani, Ravna Gora, Koštunići, Gornji Milanovac, Brusnica, Takovo, Lozanj, Čačak, Mrčajevci, Bresnica, Rašković, Knić, Gruža – susreo sam se sa mnogim meštanima. Neki su moji vršnjaci, drugi mlađi ili malo stariji od mene, ali praktično svima je Srbija u srcu i duši. Valjda je ljubav prema svojoj zemlji normalna pojava i ne bi je trebalo posebno pominjati. No kako je bilo koja lepa reč o Srbiji i Srbima danas zabranjena od strane NVO smrada, mora se reč ponavljati. Rodoljublje prema svojoj naciji i državi je svuda u svetu odraz čojstva, čestitosti i najviših moralnih vrednosti. Svuda sem u Srbiji, jer to usporava put ka evrounijaćenju.

[restrict]

PIJEMONT ZA SVE SRBE Tabam Srbijom pola stoleća i utisak je uvek isti. Nema lepše zemlje od Srbije, ni boljih ljudi od Srba. Nek crknu dušmani. Šta su mi sve pričali ljudi sa kojima sam se družio, a neki su me zamolili da njihova razmišljanja turim u novine, pokušaću da sažmem u jednu celinu.

Prvo u čemu se svi slažu je da Vlada mora isključivo o Srbiji brinuti. Srbija na prvom mestu, a sve drugo kad stigne. Evrounijaćenje, pederska prava, poglavlja, višegradske i ostale zapadnobalkanske asocijacije, konfederacije i razne idi mi dođi kombinacije valja odmah i bez oklevanja zaboraviti. Što reče Milan iz Čačka: „Moramo pre svega biti Srbi! Naš problem jeste što pojedinci, dobro platežno obezbeđeni, više žale za propalom Jugoslavijom nego što im je stalo do države Srbije. Govore kako je u SFRJ sve bilo dobro, a danas u Srbiji ništa ne valja. Za primer navedu kako je onda za sve bilo posla, a danas eto mladi moraju da beže iz Srbije. Kad ih čovek upita zašto je onda iz te države, za kojom još uvek pate, otišlo više od dva miliona ljudi u punoj snazi da radi u Nemačkoj, Francuskoj i širom sveta, oni ostanu bez reči ili promene temu. Bez oklevanja se treba odreći tog mita o zemaljskom raju u doba Broza“, završi Milan priču.

Jednodušan je zaključak da Srbija mora voditi računa o sebi, Republici Srpskoj, i svim Srbima koji žive van njenih državnih granica. Srbija jeste Pijemont za sve Srbe i tako mora ostati. Nije nam potrebno da pravimo nekakve nazoviunije koje za cilj imaju jedino da stvaraju drugima države na račun Srbije. Setimo se Kraljevine SHS i kasnijih Jugoslavija. Bez njih ne bi danas Hrvati, Slovenci, Makedonci imali države. Srbi su im države stvorili, a oni zauzvrat Srbima sva zla čine. Od Jadovna i Jasenovca do pokolja u tzv. „Oluji“. Takva nam greška ne treba. Nego, u se, u svoje kljuse i uz Ruse sa Božjom pomoću čuvati i graditi državu Srbiju.

 

PREDATO SE NE VRAĆA Drugo pitanje je odbrana Kosova i Metohije. Nema nikakvih dilema među domaćinima u Srbiji. Ako se odreknemo Kosova i Metohije, odrekli smo se sebe! Ako se odreknemo Kosova i Metohije, šta onda čuvamo? Za koga onda čuvamo sela, livade, njive, voćnjake, izvore, bunare, proplanke, gajeve? Za koga rađamo i decu podižemo? Za strane kupleraje? Utvrdimo ko nas laže da ako svoje predamo drugom, neko treći će nama ili našoj deci sutra vratiti ono što smo mi danas predali? Neće! Pametnom čoveku je jasno da od vraćanja nema ništa nego će se tražiti još.

U vreme Broza, zvanog Tito, neosuđenog zločinca, kad se prisilno otimala imovina od seljaka, zanatlija, trgovaca, kafedžija, većini je nuđeno da se imovine dobrovoljno odreknu. Dobiće neku crkavicu, ali će izbeći šikaniranje sebe, svoje porodice. Glavu će sačuvati. Jedni su ponudu prihvatili. Drugi nisu.

Ko je torturu izdržao, pružio je priliku naslednicima da pola veka kasnije povrate, makar i delimično, imovinu svojih predaka. Na muci se poznaju junaci. Pravda je spora. Za neke i prespora, ali dostižna.

Treće je ono što se golim okom vidi. Urušavanje sela, seoske imovine i nestajanje ljudi. Malo se dece rađa. Ako nema srpske dece, sve drugo je zaludan posao. Država – s njom i svi rodoljubi – mora zaboraviti na svetske prevarantske institucije. Sve snage i sve umeće upotrebiti da se pomogne selu i seoskim domaćinima. Vreme je da država vrati dug selu. Selo, seoska mladost, seljaci i seljanke su državu Srbiju sačuvali. Nisu se plašili, nisu pobegli, glavu su gubili, ali državu sačuvali. Sad je red da im sadašnja vlast države Srbije vrati dug, jer da nije bilo sela i seljaka, ne bi današnja vlada imala čime vladati. Sem ako današnja vlada nema drugi zadatak. Tad neka nam je Gospod u pomoći.

Ja pamtim: NATO je zločinac! Mi Srbi smo žrtve. Pamtite i vi. Srpske junake Radovana Karadžića, Ratka Mladića, kapetana Dragana ne zaboravljamo.                

[/restrict]