Guske u magli

Da li će Srbija uvesti sankcije Rusiji kao što je najavila premijerka Ana Brnabić, i zašto na tu njenu pretnju Srbiji predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije reagovao?

Ana Brnabić izašla je iz ormana, takoreći, autovala se. Ali ne onako kako iz ormana obično izlaze pripadnici LGBT zajednice kada javno priznaju svoje sklonosti koje su se u neka čednija vremena prikrivale, već tako što je javno priznala da bi Rusiji uvela sankcije ako bi je naši zapadni prijatelji dovoljno jako pritisli da to učini. I bila bi to samo njena lična sramota koju je sad, eto, odlučila da podeli sa svetom, da nije te neugodne okolnosti da se Ana Brnabić od prošle nedelje nalazi na čelu Vlade Srbije. A gromoglasna tišina kojom je idejni tvorac Ane Brnabić, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, prokomentarisao ovu njenu sklonost (da Rusiji uvede sankcije), čitav je slučaj učinila još mnogo neugodnijim. Do te mere da sa izrazitom do potpunom zabrinutošću – ali, nažalost, bez previše iznenađenja – dočekasmo ove srede sastanak srpske (?) premijerke i američkog ambasadora Kajla Skota, na kome joj je Skot „rekao da ima veliko poverenje u njen budući rad“…

Pre dve nedelje, elem, ukazali smo na podatak da na čelo srpske vlade dolazi dugogodišnja službenica američkog Stejt departmenta (USAID-a), i to u trenutku u kome Amerika najavljuje jačanje svoje balkanske ofanzive i pritiska na Srbiju kako bi iz Srbije i sa Balkana proterala Rusiju. Postavili smo, s tim u vezi, pitanje koje nam se učinilo kao ključno, a vratićemo mu se i nešto kasnije: da li je Aleksandar Vučić Anu Brnabić odabrao sam, ili su mu je odabrali njeni nekadašnji američki poslodavci, to jest da li će nova srpska premijerka biti lojalna Amerikancima, ili Vučiću, ili Srbiji? Prošle nedelje pak upozorili smo na evrounijatsku propagandu u njenom premijerskom ekspozeu i na Kosovo i Metohiju koje je ćušnula na kraj poglavlja o „povezivanju Srbije sa Evropom i svetom“, pozdravili jačanje ruskog krila u njenoj proevropskoj vladi, ali i najavili da će upravo odnos prema Rusiji pokazati meru naše slobode, odnosno pokazati da li je to rusko krilo, u vidu Aleksandra Vulina na čelu Ministarstva odbrane i Nenada Popovića koji je postao ministar u Vladi Srbije, tu samo prikačeno kao ukras, ili će nas vinuti dalje u slobodu…

[restrict]

INTERVJU „BLUMBERGU“ Umesto leta u slobodu, međutim, u utorak tačno u ponoć američki portal „Blumberg“ objavio je intervju s Anom Brnabić pod naslovom „Srbija će izabrati EU umesto Rusije ako bude primorana, kaže premijerka“. „Ako Srbija bude naterana da bira između bližih veza s Rusijom i pristupanja Evropskoj uniji, izabraće ovo drugo, rekla je nova premijerka“, stoji na samom početku „Blumbergovog“ teksta, u kome se dalje citiraju Brnabićkine reči: „Idemo u EU – to je jasno… Mi imamo emotivne veze s Rusijom zbog tradicije, kulture i religije. Mnogo je ljudi u Srbiji koji u potpunosti Rusiju vide kao našeg velikog brata, našeg zaštitnika.“ „Ona kaže“ – navodi dalje „Blumberg“ – „da ova osećanja ne mogu da se odbace, ’ali naš strateški put je EU’.“ Pa se dalje navodi i da je Srbija odbila da se pridruži EU sankcijama Rusiji zbog Ukrajine, što je „stav za koji Brnabić nije mogla da kaže da će biti nastavljen ako ugrozi ulazak u EU. ’Ne mogu to da komentarišem sada zato što je na Balkanu teško obavezati se na bilo šta… Ovo je komplikovan region.’“

Poneko će, možda, primetiti da se Ana Brnabić nije baš onako eksplicitno izjasnila o odricanju od Rusije kako sugeriše „Blumbergov“ naslov, a to je tačno utoliko što njena najeksplozivnija tvrdnja o izboru Evropske unije nad Rusijom nije stavljena pod navodnike kao što je uobičajeno kada se radi o direktnim citatima. Međutim, ova primedba – koja u stvari predstavlja traženje alibija za Brnabićku – ne stoji, jer ona po objavljivanju „Blumbergovog“ teksta nije ni pokušala da se opravda tvrdnjom da je neprecizno citirana, niti je onu svoju najavu naknadno ublažila ili relativizovala ili je povukla, iz čega samo može da se izvuče zaključak da ona to zaista misli, i, štaviše, da iza tih svojih reči stoji. Uostalom, dan kasnije ona se sastala s ambasadorom Rusije u Beogradu Aleksandrom Čepurinom, ali mu nije poručila da će njena vlada nastaviti s politikom neuvođenja sankcija Rusiji – samo je „naglasila da izuzetno poštuje dugogodišnje veze i prijateljstvo sa Rusijom koja je važan partner Srbije“, ništa više od toga – a sastala se, kako rekosmo, i sa Skotom, svojim takoreći kolegom iz Stejt departmenta u čijoj je nadležnosti USAID, koji ima veliko poverenje u njen budući rad…

 

SANKCIJE I INTERESI Ali možda grešimo, možda Brnabićkina pretnja da ćemo uvesti sankcije Rusiji nije skandalozna i sramotna i štetna kao što nam se čini? Možda je to, naime, u interesu Srbije? Ako je tako, pa zašto Rusiji odmah ne uvedemo sankcije, umesto da čekamo da nas Evropska unija na to natera?

Ali naravno da nije tako, naravno da uvođenje sankcija Rusiji nije u interesu Srbije. I zbog tradicije i ljubavi koje je Ana Brnabić lakonski spomenula iako je onoliko krvi utkano u tradiciju ove ljubavi, ali i zbog sasvim konkretnih interesa Srbije. Treba li da (je) podsećamo na Kosovo i Metohiju i na rusku podršku u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija? Treba li da je podsećamo na rusku pomoć u sprečavanju ulaska Kosova u Unesko a ta nas borba ponovo čeka? Treba li da je podsećamo na podršku Republici Srpskoj i na veto na britansku rezoluciju o Srebrenici u Savetu bezbednosti? Treba li da je podsećamo na ruski gas koji nam je neophodan, i na oživljavanje „Južnog toka“ koje nam se smeši uprkos njenim američkim poslodavcima? Treba li da je podsećamo na migove i na tenkove i ostalu vojnu opremu kojom ćemo – ne daj Bože – braniti našu zemlju? Treba li da je podsećamo na pravo na bescarinski izvoz naše robe u Rusiju i u Evroazijsku ekonomsku uniju? Treba li da je podsećamo na rusko-kinesko strateško partnerstvo koje je otvoreno i za Srbiju i preko joj je potrebno kao razvojna šansa, možda i jedina koja postoji, a koja će biti bačena u vetar EU integracija ako Rusiji uvedemo sankcije?

I da ne nabrajamo dalje, potpuno je jasno, kao što jasno i rekosmo, da uvođenje sankcija Rusiji nije u interesu Srbije. Ono u „Blumbergu“ nije bila pretnja Ane Brnabić Rusiji, to je bila pretnja Srbiji. U čijem interesu radi premijerka Srbije ako radi protiv interesa Srbije?

OŠTAR ZAOKRET Osim što je, dakle, skandalozna i sramotna i štetna – ostajemo, za sada, politički korektni i uzdržavamo se od težih i preciznijih kvalifikacija – Brnabićkina pretnja rusko-srpskim odnosima predstavlja i oštar zaokret u odnosu na dosadašnju (proklamovanu) politiku. Pri čemu treba napomenuti da ona nema demokratski legitimitet za sprovođenje bilo kakve promene do sada proklamovane politike, jer niti su građani Srbije ikada za nju glasali, niti su, glasajući za Aleksandra Vučića za predsednika Srbije, znali da će u paketu s njim na mestu predsednika dobiti i Anu Brnabić na mestu premijera. Ali važnije od toga, kada su glasali (za Aleksandra Vučića), glasali su za ono što im je on obećao, a nije im obećao da će Srbija uvesti sankcije Rusiji, naprotiv. „Obećavam vam da nećemo uvoditi nikakve sankcije Rusiji“, poručio je, primera radi, na predizbornom skupu u Novom Sadu 18. marta. Pa je to obećanje ponovio i potpredsedniku ruske vlade Dmitriju Rogozinu na sastanku 23. juna: „Predsednik Vučić je ukazao da su evrointegracije strateško opredeljenje Srbije, ali to ne sme i neće da poremeti dobre odnose sa Rusijom, što podrazumeva i neuvođenje sankcija.“ „Srbija želi u EU, kao što nećemo da uvodimo sankcije Rusiji i da im zabadamo nož u leđa“, ponovio je i u intervjuu „Sputnjiku“ u nedelju 2. jula, samo tridesetak sati pre nego što će Ana Brnabić najaviti da će sankcije Rusiji ipak uvesti – ili će to pokušati da uradi u naše ime, a naše je da to sprečimo – ako je njeni (bivši) poslodavci dovoljno uverljivo zamole da to učini.

Usledilo je nekoliko izjava članova Brnabićkine vlade kojima su osporene premijerkine reči – ministar odbrane Aleksandar Vulin sastao se s ambasadorom Čepurinom i rekao mu da put Srbije ka EU „ni na koji način neće oslabiti postojeće veze i odnose Srbije i Rusije“, „Srbija ide ka EU, ali se ne odriče odnosa sa Rusijom, Kinom i SAD“, saopštila je Zorana Mihajlović – ali ove i slične izjave pre se imaju shvatiti kao kontrola štete i pokušaj umirivanja javnosti nego kao znak da možemo da budemo mirni pošto izjava Ane Brnabić ne znači ništa.

 

VUČIĆEVO ĆUTANJE Jer nije stvar samo u tome što je ona ostala pri svojim rečima već je barem podjednako važno i to što je na njene prevratničke i verolomne reči predsednik Aleksandar Vučić uzvratio ćutanjem kakvo je za njega sasvim neuobičajeno. Navikli smo da reaguje čak i na krajnje beznačajne tvitove koje inače 99 odsto Srba i ne primeti, a sada je ostao nem na ovako tešku pretnju sopstvene premijerke.

Zašto? Pronalazimo dva moguća objašnjenja, i nijedno od ta dva nije dobro za Vučića, i još je lošije za Srbiju, a to je, naravno, mnogo važnije.

Prvo objašnjenje je vrlo kratko: Vučićevo ćutanje je znak odobravanja, Ana Brnabić je samo izgovorila ono što i on misli i namerava da uradi. A to je potpuna predaja Srbije, jer odricanje od Rusije za sobom povlači i odricanje od Kosova i Metohije i od Republike Srpske koju više neće imati ko da brani. Da li je to pravo značenje onih Vučićevih najava unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji, i podizanja briselskog dijaloga na predsednički nivo, i najave predsednika Kosova Hašima Tačija da će taj dijalog uskoro biti završen uz „istorijski sporazum“ dve strane, i najave „istorijskog kompromisa i pomirenja srpskog i albanskog naroda“ iz prošlonedeljnog ekspozea Ane Brnabić? Ovakav scenario, nažalost, u ovom trenutku ne izgleda onoliko nerealno koliko je izgledao dok je Srbija bez senke sumnje odbijala da uvede sankcije Rusiji i usuđivala se da je prizove u pomoć oko Uneska, Srebrenice, migova 29…

Drugo objašnjenje Vučićevog ćutanja kudikamo je kompleksnije, i vraća nas na pitanje da li je Brnabićku izabrao on sam, ili su mu je izabrali njeni američki poslodavci. Ukratko, reč je o mogućnosti da se Vučić ne slaže s onime što je Ana Brnabić izgovorila, ali to ne sme da kaže javno. Zašto smo pomislili da postoji i ovakva mogućnost? Pre svega, zato što je Brnabićkina izjava „Blumbergu“ politički potpuno necelishodna, da ne kažemo glupa, a politička nepromišljenost, ma šta mislili o Vučiću, nije jedna od njegovih karakteristika; sve i ako, naime, on zaista namerava da izda Srbiju onako kako smo to maločas izložili, zašto bi to sad najavljivao kroz usta Ane Brnabić? Šta time dobija? Zatim, kao što već ukazasmo, samo 30 sati pre Brnabićkine pretnje sankcijama Rusiji Vučić je rekao da Rusiji neće zabijati nož u leđa uvođenjem sankcija. A samo dvanaestak sati pre nego što će „Blumberg“ objaviti premijerkinu izjavu da smo zbog Evropske unije spremni da se odreknemo Rusije, predsednik je toj Evropskoj uniji uputio veoma neevropsku provokaciju u obliku izazova da nam konačno kaže kada će nas primiti, „da ne budemo kao guske u magli“, iako je vrlo dobro znao, kao što znaju i svi, da nam tako nešto ona nikad neće reći sve i kada bi mogla (makar i samo zato što, jel’, od nas zavisi kada ćemo ispuniti EU uslove i standarde i ostale trice i kučine), što će reći da ta Vučićeva izjava zaista i nije ništa drugo nego provokacija. Da bi Ana Brnabić onda otkrila kako smo ipak spremni da zarad Evropske unije podnesemo i najveće žrtve.

Zašto bi Vučić provocirao Evropsku uniju, i javno govorio da Rusiji neće uvesti sankcije ako je znao da će Ana Brnabić odmah potom izjaviti da je spremna da Rusiji uvede sankcije? Nešto tu, čini se, ne štima među njima dvoma, a Vučić tome ne sme javno da se usprotivi. Ili neće, zarad mira u kući? Da, postoji i takva mogućnost, ali ovo je isuviše krupna provokacija da bi mogla da ostane prećutana zarad tog mira u kući. Tako da smo ipak skloniji da verujemo da Vučić odobrava ono što je Brnabićka rekla, ili da se ne usuđuje da joj se suprotstavi zbog onih koji su nam je postavili za premijera, i zaista nismo sigurni šta je od ta dva gore po Srbiju.

 

NEGATIVNI EFEKTI Nasuprot ovoj neveseloj neizvesnosti, sasvim smo sigurni da ćemo negativne efekte Brnabićkine izjave osetiti pod hitno. S jedne strane, zahvaljujući našoj premijerki Zapad sad zna, ili misli, da samo treba da nas pritisne dovoljno jako pa ćemo popustiti i uraditi kako nam se kaže, što znači da u narednom periodu možemo da očekujemo i jače pritiske od onih koji su nam prvobitno bili namenjeni. A to u sprezi s drugim negativnim efektom: ovom njenom izjavom, koja je prošla bez Vučićevog javnog odgovora, bačena je senka na naše odnose s Rusijom koja će ubuduće – prirodna reakcija – s mnogo manje žara izgarati za naše interese nego što bi inače to radila, iz prostog razloga što smo joj pružili opipljiv osnov da bude podozriva prema namerama i planovima aktuelne vlasti. Zašto bi, naime, oni iz sve snage pomagali Srbiji ako će im Srbija sutra okrenuti leđa?

Od ovakve situacije, naravno, štetu će pre svega imati Srbija. Šta dalje? Šteta će biti umanjena samo ako Aleksandar Vučić, i to pod hitno, javno, jasno i glasno ućutka Anu Brnabić tako što će reći da Srbija nikada – s naglaskom na nikada – neće uvesti sankcije Rusiji. Ili, ako tako ne misli, ako se slaže sa svojom premijerkom, neka tako i kaže. Ako je ona imala hrabrosti da onako izađe iz ormana, iz ormana može da izađe i on. A onda, jer je do sada biran sa sasvim drugačijom politikom koja više ne važi, da raspiše nove izbore na koje će izaći s platformom koju je u intervjuu „Blumbergu“ formulisala Ana Brnabić. Pa da se svi zajedno pogledamo u oči, da se prebrojimo i ustanovimo koliko je to Srba zaista spremno da podrži zabijanje noža u leđa i Rusiji i Srbiji.         

[/restrict]