ALEKSANDAR DUGIN – ZAPADNI PUT U PAKAO

Liberali na mene projektuju svoje strahove, svoju mržnju, svoje košmare i fantazme. Pustimo ih neka to rade, kaže naš sagovornik koga je Paul Ratner proglasio za „najopasnijeg filozofa na svetu“, a zapadni mediji za „Putinovog Raspućina“, njegov „mozak“ i „sivu eminenciju“ 

Aleksandar Dugin je najznačajniji geopolitičar nove ruske geopolitičke škole, o čemu svedoči i njegova knjiga Osnovi geopolitike, objavljena 1997. u Moskvi. Dugin je i mnogo više od toga – tradicionalistički mislilac i ezoterik, mistik, politikolog, kulturolog i izdavač mnogih kapitalnih dela ruske i evropske kulture.

Knjiga Četvrta politička teorija prevedena je na gotovo sve evropske jezike. U njoj Dugin žestoko optužuje liberalizam, glavni misaoni tok na Zapadu i njegovu jedinu ideologiju kao rasističku i totalitarnu, i predlaže sopstvenu alternativu. To je četvrta politička teorija, kao otvoreni intelektualni projekat, a ne dogma. Za razliku od liberalne dogme, četvrta politička teorija uzima u obzir nasleđe i tradiciju naroda, njegov Logos i „Dasein“ (Martin Hajdeger), kojih ima toliko koliko i naroda. Ona ne proizlazi iz diktata već iz potrebe i dijaloga različitosti – naroda, civilizacija i religija.

 Vi ste, ukratko, „čovek koji je vratio geopolitiku u Rusiju“. Takođe, sudeći prema zapadnim medijima, i „Putinov Raspućin“, njegov „mozak“ i „siva eminencija“ ili „senka koja vlada Kremljom“. Paul Ratner vas je proglasio za „najopasnijeg filozofa na svetu“. Za druge, vi ste „ekstremni ruski nacionalista“, fašista itd. Kako se odnosite prema pravoj harangi koja se protiv vas vodi u zapadnim medijima? I ko je, zapravo, Aleksandar Dugin?

Moja ličnost me uopšte ne zanima. Nastojim da zastupam određene ideje. Zato, hajde da se bavimo njima, a ne da pričamo o meni. Liberali na mene projektuju svoje strahove, svoju mržnju, svoje košmare i fantazme. Pustimo ih neka to rade. Sve to nije uistinu važno.

Novi američki predsednik Tramp je nepredvidljiv i od njega, po svemu sudeći, možemo očekivati još mnoga iznenađenja. Ipak, izgleda da je njegovom pobedom završena jedna istorijska epoha. Pojava Trampa promenila je temeljne političke paradigme na Zapadu. U Americi, kao i među dojučerašnjim američkim saveznicima, dolazi do novih i sve dubljih podela.

Tramp je samo simptom. Trampizam je mnogo zanimljiviji. Trampizam je skup antiglobalističkih i realističkih ideja i koncepata za koje su glasali američki birači. A to je, samo po sebi, velika stvar. Američki narod je pokazao da nije mrtav, Amerikanci su odbacili globalizam, svoju korumpiranu elitu, i počeli su da se bore protiv „močvare“. To je izuzetno važno. Borba je upravo počela, a Tramp i trampizam svedoče o postojanju dubokog raskola u američkom društvu – jedan deo je na strani globalističke elite (močvare), a drugi na strani naroda.

Naravno, mi želimo pobedu naroda, ali Sjedinjene Države su podeljene i uvučene u nemilosrdnu unutrašnju borbu. I to je dobro. To nam daje priliku.

 Godine 2012. objavljena je na engleskom vaša knjiga Četvrta politička teorija, u kojoj tvrdite da tri glavne političke ideologije moderne (liberalizam, fašizam i komunizam) više nisu u stanju da odgovore na aktuelne izazove. Liberalizam je, prema vašem mišljenju, nihilistička i totalitarna ideologija. Ova teorija je izazvala niz kontroverzi i polemika, posebno na Zapadu. Ideje žive nezavisno od svojih autora. Da li ste zadovoljni odzivom s kojim se susreće Četvrta politička teorija? I šta donosi drugi tom ove knjige, nedavno objavljen pod naslovom Uspon Četvrte političke teorije (The Rise of the Fourth Political Theory: The Fourth Political Theory vol. II)?

Sumirajući različite reakcije koje je izazvala pojava Četvrte političke teorije na Zapadu (kao i na Istoku, gde je knjiga takođe prevedena i objavljena), slažem se da ideje žive sopstveni život, nezavisno od autora. Ideja pripada onom ko je razume. Ako se slažete s logikom četvrte političke teorije – da je liberalizam totalitarna i otvoreno nihilistička ideologija, ako ga zbog toga odbacujete i ukoliko želite poći dalje od komunizma i fašizma – četvrta politička teorija je vaša koliko i moja pozicija.

Četvrta teorija je otvoreni intelektualni projekat. Ako prihvatite njene osnovne principe, možete da predložite ili napravite sopstvenu verziju četvrte političke teorije. Uspon Četvrte političke teorije nastavlja da razvija argumente iz prethodne knjige. Sada pripremam treći tom. Tako da sama ideja napreduje. Ukazao bih na činjenicu da već postoje najmanje dve filozofske knjige posvećene razvoju četvrte političke teorije. To je knjiga španskog autora Hosea Alsina Kalvesa i knjiga Izlaz iz XX veka. Nova ideja za treći milenijum. Za četvrtu političku teoriju (Uscire dal XX secolo. Un’idea nuova per il Terzo Millennio. Per una Quarta teoria politica) Italijana Roberta Pekjolia. Dakle, zanimanje za ovu teoriju raste i to upravo treba da se događa.

 Kina je ostala socijalistička zemlja, njena ideologija se i danas zasniva na marksizmu (uz kineske specifičnosti). „Marksizam nije kraj istine već otvara put ka istini“, rekao je nedavno kineski predsednik Si Đinping. Na kakav prijem ovde nailazi četvrta politička teorija, da li vidite mogućnost njenog razvoja u savremenoj Kini?

Za sada ne postoji prevod Četvrte političke teorije na kineski jezik. Ali me s vremena na vreme intervjuišu kineski novinari. Pošto ne znam kineski, zaista ne znam šta Kinezi misle o tome. Ipak, nadam se da će Kinezi otkriti četvrtu političku teoriju koja odgovara njihovom dubinskom identitetu. U ovom trenutku oni imaju amalgam tri političke teorije. Njihova ekonomija je liberalna, njihova politička struktura – komunistička, strategija – nacionalistička. Četvrta politička teorija nije sve to zajedno nego korak iznad svega toga.

 Džordž Vašington je govorio o Americi kao o biblijskom i postapokaliptičkom „Novom Jerusalimu“. Puritanci o „blistavom Gradu na gori“. Reč je o kompleksu „mitske Amerike“, čiji je proizvod savremena američka ideologija izuzetnosti. Amerikanci su, ukratko, „nov izabrani narod“, za koji ne važe ista pravila kao za druge, „manje važne nacije“. Te mesijanske ideje su duboko ukorenjene u američkom mentalitetu. Ideologija izuzetnosti čini jedan od konstitutivnih mitova Amerike. Može li Amerika uopšte promeniti svoj odnos prema drugim civilizacijama i tradicijama?

Amerika je veoma raznovrsno društvo. Nema sumnje da postoji dimenzija o kojoj vi govorite, ali postoje i mnoge druge. Mislim da alternativu ovom mesijanskom imperijalizmu možemo naći u kulturnoj antropologiji (na levici) i među paleokonzervativcima („realistima“ i izolacionistima na desnici).

 Stiv Benon, neka vrsta ideologa i stratega predsednika Trampa, u svom dokumentarnom filmu Nulta generacija (Generation Zero) govori o „velikim skretanjima“ – kriznim periodima u američkoj istoriji koji su praćeni nasiljem. Amerika se sada navodno nalazi na početku četvrtog „Velikog skretanja“. Vi tvrdite da se „Amerika nalazi na pragu građanskog rata“.

Tako nešto je jednostavno neizbežno. „Četvrto skretanje“ (u američkoj istoriji) tumačim kao izbor između globalističke ideologije i četvrte političke teorije. Četvrti Nomos zemlje Karla Šmita ovde se jednako dobro uklapa.

 Liberalizam je, kako tvrdi italijanski istoričar ideja Domeniko Losurdo (u studiji Protivistorija liberalizma – Contrahistoria del liberalismo, 2007), „ideologija rođena s dva lica“. Njeno skriveno i mračno naličje je rasizam. Ovi, mahom engleski, uglađeni džentlmeni, koji su se beskompromisno borili za slobodu i prava individue, u isto vreme su bili ubeđeni rasisti. Koncept ljudskih prava ne važi za „varvare“ i „divljake“. Sa tri slavne revolucije, koje su oblikovale savremenu povest – u Holandiji, Engleskoj i Americi – došlo je i do obnavljanja i razvoja institucije ropstva u modernom dobu. Sredinom 19. stoleća broj robova u Velikoj Britaniji iznosi gotovo 900.000 (u Americi je višestruko veći).

Da, to je tačno. Liberalizam je suštinski rasistička ideologija. On se predstavlja kao nešto univerzalno i kao neminovna posledica istorijskog iskustva Zapada, zapadnog društva u epohi modernizma. Ideologija ljudskih prava je jednako rasistička – ona afirmiše individuu (liberalni koncept) kao jedini i isključivi način razumevanja ljudske prirode.

Ropstvo je, takođe, moderni fenomen. U hrišćanskom srednjem veku ono nije postojalo. Ropstvo se pojavljuje sa prelazom od tradicionalnog društva ka moderni, sa kapitalizmom i liberalizmom. Liberalizam je totalitarna i rasistička ideologija koja se pretvara da donosi slobodu uvodeći ropstvo.

 Zapad 19. i 20. veka više ne postoji. Zamenio ga je oslabljeni „Post-Zapad“, koji više nije zainteresovan za modernizaciju. Da li će se takav „Post-Zapad“ obavezno razvijati u smeru koji diktira „transhumanizam“?

Zapad nije geografski koncept, to je pre tip društva, paradigma civilizacije. On postaje sve više nezavisan od geografije, seleći se ka virtualnosti i sajber-prostoru. Dakle, transhumanizam je sama esencija Zapada, na ovaj način se stvara novi, elektronski Zapad, mrežni Zapad, sajber-Zapad.

Trenutak Singularnosti (reč je o hipotetičkom trenutku „tehnološke singularnosti“, u kome će veštačka superinteligencija preuzeti upravljanje nad razvojem civilizacije i samim čovekom) ujedno će označiti poslednju pobedu Zapada kao metafizičkog principa, što je posvemašnja dekadencija i istinski kraj čovečanstva.

Posle Gruzije i povratka Krima pod ruski suverenitet, usledilo je rusko angažovanje u Siriji. Vraća li se Rusija konačno svojoj imperijalnoj misiji? Koliko su zapadnjaci i liberali uticajni u današnjoj Rusiji? Govorili ste o „petoj“ i „šestoj koloni“ u Rusiji, koja stoji između predsednika Putina – između „solarnog Putina“ – i ruskog naroda.

U Siriji, Gruziji i Ukrajini Rusija je izvršila udar na unipolarnost i liberalistički imperijalizam. Ali to je pre odbrana nego napad. Liberalizam je još veoma snažan u Rusiji. Solarni Putin je ogledalo ruskog identiteta. Međutim, lunarni Putin je njegov dvojnik koga liberalne elite drže kao svog taoca.

 Od Srba i Srbije, rekli ste jednom prilikom, više ništa ne zavisi. Da li je to i dalje tako? Tokom skorašnjeg boravka u Beogradu izneli ste nekoliko konkretnih predloga ili sugestija srpskim vlastima: umesto da istrajava na ideji evrointegracija, čime dovodi u pitanje ne samo teritorijalni integritet već i sam identitet, zvanična Srbija može da zatraži prijem u Evroazijsku uniju i ODKB, i na taj način promeni svoj nezavidan geopolitički položaj.

Da, od Srba i Srbije više ništa ne zavisi. Vi ste se borili do samog kraja – i vojnim i političkim sredstvima. Jedina šansa za spas Srbije je da zatražite prijem u Evroazijsku uniju i da na taj način prebacite na Rusiju odgovornost za rešavanje problema Kosova i drugih pitanja. Ne možete učiniti ništa više. Kada Vučić bude prisiljen da se definitivno odrekne Kosova, on će se suočiti s neredima i nastupajućim kolapsom zemlje. Prema logici događaja i u skladu s njegovim pragmatizmom, on bi mogao da pokuša da odgovornost prebaci na Moskvu. Ako Rusija to odbije, Vučić će moći da legitimno potpiše priznanje nezavisnosti Kosova koje zahteva Evropska unija. Tako da sada imamo samo tu, poslednju šansu.

I to nije san ni želja Moskve, koja je već zaokupljena teškom situacijom u Ukrajini i Siriji. Pretpostavljam da Putin neće odbaciti ovaj predlog i da će preuzeti obavezu da odgovori na taj izazov.

 Jedna od vaših ideja je i formiranje geopolitičke škole u Srbiji. Srpske političke elite danas slabo poznaju geopolitiku i u velikoj meri su odrođene od sopstvenog naroda.

Ideja o osnivanju geopolitičke škole usmerena je na intelektualne elite – naučnu, vojnu itd. Zainteresovana lica će unaprediti svoja znanja o geopolitici, a ostatak će mirno nastaviti da živi i bez toga.

Međutim, danas, u doba kraja ideologija, geopolitika je jedini način da pravilno tumačimo međunarodne odnose i neke domaće procese, tako da je nepoznavanje geopolitike isto što i samoporobljavanje, dobrovoljno prihvatanje ropstva. Ako niste subjekat geopolitike, postaćete njen objekat.

 Evropska unija je slepa ulica evropske istorije i tradicije, to je, prema vašim rečima, „Anti-Evropa“. Šta se dogodilo Evropljanima?

Evropljani su stigli do poslednje tačke svog sunovrata u pakao. Tama je toliko gusta da se više niko i ne seća šta je to svetlost. To je posledica revanša Logosa Kibele, koji je bio potčinjen i poražen od strane indoevropskih apolonijskih kultura na početku evropske civilizacije, ali se taj Logos oslobodio svojih lanaca – poput Satane u predanju o Otkrovenju.

Metafizika tehnike je suština titanizma. Sadašnje stanje stvari u Evropi nije slučajno, to je logična – i završna – faza procesa koji je započeo s modernizmom i odbacivanjem tradicije. Evropa bez svoje tradicije više nije Evropa nego Anti-Evropa.

 Usvojili ste filozofiju Martina Hajdegera i njegov termin „Dasein“ (tu-bitak, tu-bivstvovanje). „Dasein“ ruskog naroda mora da bude pronađen iz potrebe, a ne po naredbi, diktatu. To važi za svaki evroazijski narod. Nedavno ste veoma nadahnuto pisali o srpskom piscu Miloradu Paviću. U tekstu Srbija – civilizacija boli (Serbiя — civilizaciя boli) reč je o „nadvremenskom nacrtu mape srpske duše, srpskog Dasein-a“ i o srpskom Logosu.

Postoji toliko „Dasein-a“ koliko ima naroda i kultura. I svi oni su sasvim originalni. Ne možemo ih upoređivati zato što ne postoji neka zajednička mera. Svaki „Dasein“ ima svoju vlastitu koncepciju vremena, prostora, čoveka, Boga, prirode i tako dalje.

Srpski „Dasein“ možemo da razumemo kroz srpsku kulturu i njene stvaraoce kao što su Milorad Pavić, Milić od Mačve, kroz srpske igre i muziku, i kroz srpsku istoriju (ili najpre kroz istoriju – kroz istorijsko biće – Seynsgeschichtliche). Svaki narod ima svoj način umiranja. Srpski način je herojski i duboko hrišćanski, kao što nam pokazuje Vidovdan.       

Ekskluzivno

prevod odlomka iz Duginovog obimnog teksta Srbija, civilizacija bola

Od carstva ka ropstvu

Najsjajniji predstavnik srpskog identiteta u njegovoj složenosti i višedimenzionalnosti tog složenog izraza je srpski pisac Milorad Pavić (1929–2000), čiji radovi pomažu da se bolje razumeju kako srpski Dasein, tako i neke osobine Logosa Srbije, posebno iz istorijske perspektive

Piše Aleksandar Geljevič Dugin

Srbi – pravoslavni narod postvizantijskog kulturnog kruga. Njihova istorija počinje u 6. veku, kada su drevni Sloveni, preci Srba naselili zapadni deo Balkanskog poluostrva. U 8. i 9. veku nastala je prva srpska država. A krajem 12. veka Srbi su uspeli da učvrste srpsku državu i oslobode se neposredne vlasti Vizantije. Sredinom 14. veka Srbija je postala velika država koja je obuhvatala čitav jugozapad Balkana.
Vrhunac srednjovekovne Srbije je bio u vreme vladavine Stefana Dušana Silnog (1331–1355). Tokom ovog perioda Srbija je, poput Bugarske, u uslovima slabljenja Vizantije koja je bila u građanskom ratu između Paleologa i Kantakuzina, razvila ideju da Srbi sada moraju da preuzmu misiju carstva i da postanu najveća sila u pravoslavnom svetu i stvore srpsko carstvo. U vreme vladavine Dušana Silnog to je postala gotovo zvanična ideologija. Tako, nakon pobede nad Grcima 1345. godine, Dušan Silni je prozvan „bogodanim“ carem Srba i Grka. Na Saboru 1346. godine, kada je Dušan Silni ustoličen za cara, umesto dotadašnje autokefalne arhiepiskopije, u Srbiji je ustanovljena patrijaršija. Ceremoniji je prisustvovao i bugarski patrijarh Simeon. Na kovanicama koje su tada iskovane, sa likom Cara Dušana Silnog, pisalo je: „rex Rasie, imperator Romanie“ – „car Raške (tako se zvao severni deo zemlje, gde su živeli etnički Srbi) i vladar Rima“. Nakon smrti cara Dušana država je rasturena. Godine 1389. nastala je katastrofa…
MILORAD PAVIĆ: SRBI NISU ZNALI DA PLIVAJU
Najsjajniji predstavnik srpskog identiteta u njegovoj složenosti i višedimenzionalnosti tog složenog izraza je srpski pisac Milorad Pavić (1929–2000), čiji radovi pomažu da se bolje razumeju kako srpski Dasein, tako i neke osobine Logosa Srbije, posebno iz istorijske perspektive.
Pavić u svojim romanima i pričama rekonstruiše kontekst u kojem se razvijao srpski identitet. Ovaj kontekst je bio prvi vizantijski kulturni prostor, koji obuhvata zemlje što su nasledile vizantijsku misiju – pre svega slovenske narode, Srbe i Ruse. Pavić vrlo precizno beleži geopolitički identitet vizantijskog i postvizantijskog sveta kao izraz civilizacije kopna – Rim, a ne Kartagina, kopno, a ne more. U tom smislu, njegova geopolitika strogo se uklapa u Proklov model, koji je u suprotnosti sa božanstvenim Atinjanima i titanskim Atlantima u komentarima Platonovih dijaloga „Kritija“ i „Timaj“. Vizantizam, a tako i Rusi i Srbi (ovde se mogu dodati Bugari, Rumuni i Gruzini) su bliski civilizaciji kopna – štaviše, njeno su jezgro.
U romanu „Drugo telo“ Pavićevi heroji o ovome govore potpuno jasno, i to, na posebno poetski način:
– Vizantinci – to su Grci koji su zaboravili kako se pliva.
– U kom smislu?
– Vizantinci su zaboravili da su nekad bili Argonauti i da je Grčka na obalama mora. Pored toga su zaboravili kako se grade brodovi i zašto su im potrebni. Vizantija nikada nije imala flotu. Da bi se hranila prestonica, žitarice su iz Bugarske prevožene u Konstantinopolj u iznajmljenim venecijanskim galijama. A najvažnije delove ovog grada, Galate, koji ide ka zalivu Zlatni rog i tako štiti Konstantinopolj od prilaza sa mora, izgradili su Đenovljani za potrebe njihove trgovačke flote. Ne iznenađuje da su jaki zidovi Konstantinopolja bili na udaru onih koji su imali brodove. Na udaru dve moćne flote – venecijanske i turske. Ali ni to nije sve. I druge države, koje su bile u sastavu „vizantijskog Commonwealtha“, kako ste ga nazvali, dakle, Srbija, Bugarska i Rusija su se takođe bojale slane vode kao izvornog greha.
– A Dubrovnik?
– Dobro pitanje. Dubrovnik je druga priča. U srednjem veku su svi srpski kraljevi gradili Dubrovnik, želeći da preuzmu ovu malu, ali diplomatski i komercijalno moćnu rimokatoličku republiku na Jadranu, koja je bila pouzdana za čuvanje zlata (kao Švajcarska u naše doba), sa odličnim geografskim položajem i velikom trgovačkom flotom. Odlična geografska lokacija i glavna trgovačka flota. Međutim, sve srpske opsade Dubrovnika su doživele krah iz istog razloga.
– A to je?
– Srbi nisu umeli da plivaju.
– Šta to znači?
– To je, naravno, metafora. Nijedan od srpskih srednjovekovnih vladara nije imao flotu, što je besmisleno ako neko pravi opsadu grada – građani Dubrovnika su sa mora dobijali sve što je bilo potrebno da prežive i da odbiju napade sa kopna. Isti je slučaj sa Rusijom. Rusku flotu je izgradio Petar Veliki, i to ne na moru već daleko od mora, na kontinentu, na rečnom brodogradilištu u Voronježu.

PRIZNANJE DUBOKOG IDENTITETA
Ovaj odlomak daje veoma dobar uvid i dobro opisuje vizantijski sloj srpske kulture. „Srbi ne umeju da plivaju.“ Ovo je priznanje dubokog identiteta kopna Vizantinaca i post-Vizantinaca, i kako se u geopolitičkom smislu radi o „kopnenoj civilizaciji“, tako se u smislu kulturalnog tipa radi o preovladavanju tradicionalnih vrednosti, herojstva, vertikalne hijerarhije, konzervativizma itd. i ova izjava ima i duboki filozofski smisao. Srpski identitet je identitet Rima, a ne Kartagine, i po toj analogiji – Tradicija, a ne Moderna. Naravno da u drevnoj i modernoj srpskoj istoriji ne odgovara sve ovoj Pavićevoj identifikaciji, ali je glavnu liniju vizantizma on odredio potpuno tačno.