Zakletva, Jevanđelje i Brajan Hojt Ji

Kako je novi predsednik Srbije Aleksandar Vučić uspeo istovremeno da ohrabri i da zabrine iskrene srpske patriote, i zašto je ove srede postalo potpuno jasno ko stoji iza protesta protiv njegove vlasti

Aleksandar Vučić, novi predsednik Srbije jer je Srbija tako izabrala, izabrao je da ove srede predsedničku zakletvu – „Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije, i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti“ – izabrao je da zakletvu ne položi samo na Ustavu Srbije nego i na Miroslavljevom jevanđelju ispod njega. Možda je u tom činu bilo izvesne teatralnosti, možda je pak to demonstriralo oslanjanje na tradiciju bez koje nam nema budućnosti, a skloniji smo takvom tumačenju makar zato što je čovečnije, no, kako god, ovakvim je načinom polaganja zakletve Srbiji predsednik Aleksandar Vučić sebe još i više obavezao da baš sve svoje snage posveti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo. U odnosu na to će, na kraju, njegov mandat i biti izmeren, a Vučić sam reče da ga zanima samo sud istorije koji je „jednak onom strašnom, konačnom, i predstavlja najveću opomenu i najbolje uputstvo za sve što u periodu ispred nas, i ispred mene, imam i moram i hoću da uradim, zato što je to najveći račun koji narodu moram da položim pred našom decom i pred decom njihove dece“…
I pitanje je zasad, samo, kakva je i kolika Srbija za koju Vučić misli da će biti po volji suda istorije i naše dece. A njegov primereno ponizni pozdrav s patrijarhom srpskim Irinejom i srdačni zagrljaj s predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom, uz svu namernu simboliku zakletve nad Miroslavljevim jevanđeljem i poklon zastavi Srbije pred gardom postrojenom ispred Predsedništva Srbije, dozvoljavaju nadu da Vučićevo predsednikovanje neće biti zabeleženo kao sramna, nedostojna epizoda u srpskoj istoriji.

VOJNA NEUTRALNOST Ipak, nije tako jednostavno, uostalom, kao što nisu jednostavna ni vremena koja su pred nama. Šta najavljuje Vučićev inauguracioni govor?
Prvi deo bio je lep i uopšten i takoreći protokolaran – govorio je o potrebi za zajedništvom, za teškim radom, za mirom i stabilnošću i regionalnom saradnjom… – da bi zatim prešao na kudikamo konkretnije najave koje nas kao takve, naravno, mnogo više i zanimaju.
Prva među njima bila najava jačanja odbrambenih kapaciteta Srbije, „jer samo tako možemo da sačuvamo zemlju od onih koji nam svakodnevno prete, javno i otvoreno, ali i tiho i prikriveno. Srbija je nezavisna i suverena zemlja“.
S tim u vezi, i potvrda da Srbija neće ulaziti u NATO, uz podsećanje da njihovu agresiju nismo zaboravili: „Sloboda je vrednost koju su naši građani uvek stavljali na najviši pijedestal. Zbog te i takve ljubljene slobode Srbija želi sama da gradi i obezbeđuje svoju odbranu, sistem bezbednosti, svoje granice, zemlju, vazduh i vodu. Zato ne želimo da ulazimo u vojne alijanse i paktove i učestvujemo u akcijama protiv nekih drugih naroda i država, kao što su neki od njih učestvovali u agresiji na našu Srbiju… Želimo da budemo svoj na svome, da imamo dobro opremljenu i modernu armiju, srpsku vojsku koja zna i može da sačuva i odbrani ono što je naše. Mi tuđe nećemo, ali svoje nikome nećemo da damo. Bićemo jaki, dovoljno snažni da to možemo da učinimo. Politika vojne neutralnosti biće politika koju ću da štitim.“

EU I RUSIJA Usledilo je obećanje da sa našeg EU puta nećemo skrenuti („Ne treba da bude sumnje ni u evropski put kojem smo se posvetili“), obećanje koje nam se, naravno, ne dopada, ali nismo ni očekivali da izostane, s tim što nam se pomalo dopada propratno obećanje da s tim u vezi nećemo moliti „nikoga ni za šta“ i bilo bi zaista lekovito da se to obećanje makar i delimično obistini. Tim pre što, valjda, niko razuman više ne može ni da pomisli da ćemo ikada biti primljeni u punopravno članstvo u Evropskoj uniji, sve i kada bi to bilo dobro za nas kao što ne bi.
Usledilo je – tim redom – obećanje da ćemo nastaviti da gradimo „najbolje odnose sa Rusijom“ („Već mnogo godina optužuju nas da nećemo moći da sačuvamo svoje jasno, iskreno prijateljstvo sa Ruskom Federacijom… Mi građani Srbije i državno rukovodstvo Republike Srbije i u najtežim uslovima uspeli smo da odolimo svim pritiscima i tvrdoglavo čuvamo i gradimo najbolje odnose sa ruskim narodom i njegovim državnim rukovodstvom. Tu politiku Srbija će slediti u budućnosti“), sa Kinom „srdačne i veoma tople, prijateljske odnose“ i „gradićemo još bolje odnose“, pa je govorio o odnosima s Indijom, Japanom i Južnom Korejom, Afrikom, Južnom Amerikom, Australijom i Okeanijom, i tek je onda, na kraju, došao red na Sjedinjene Američke Države, a i to oivičeno senkom: „Još mnogo truda moramo da uložimo u strateško popravljanje odnosa sa SAD. Onaj ko ne bi gradio prijateljstvo sa Amerikom, bez obzira na naše razlike o pitanju Kosova i Metohije, činio bi veliku grešku i napravio bi ogromnu štetu našoj Srbiji. To svakako neću da učinim, i boriću se za najbolje moguće odnose između nas i SAD.“
Ovakav redosled nije slučajan, on će se čitati kao redosled spoljnopolitičkih prioriteta Vučićevog predsednikovanja.

PRELAZNA OCENA Srpske rodoljube, najzad, morala bi da obodri i Vučićeva najava aktivnijeg zalaganja Srbije za Srbe u regionu, zalaganja koje je do sada nedostajalo usled mešavine prećutnog pomirenja s nametnutom krivicom i slabosti koja nas je sprečavala da zauzmemo odlučniji stav protiv tog nametanja. „Želim da kao predsednik Srbije uvek budem uz naš narod koji živi u našem okruženju, da uvek budem uz Republiku Srpsku, baš kao što je i njihovo rukovodstvo i narod Republike Srpske uvek uz Srbiju… Želim da budem i uz Srbe u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, Rumuniji… Da pomognem očuvanje hramova i manastira srpske crkve u svim tim zemljama, jer samo tamo gde je Srpska pravoslavna crkva snažna na prostoru bivše Jugoslavije, naš narod uspeo je i mogao da sačuva svoja ognjišta…“
Naravno, sve su ovo reči koje tek treba ispuniti, ali u ovom trenutku i ne možemo ništa drugo do da ih zabeležimo, analiziramo i ocenimo. Od vojne neutralnosti, preko odnosa s Rusijom i Kinom do odnosa sa Republikom Srpskom i sa Srbima u okruženju, čak i sa EU integracijama koje su spomenute, ali bez naročitog entuzijazma, ocena ovih najava je prelazna, ako ih, razume se, posmatramo sa srpskog stanovišta.

KOSMETSKE ZEBNJE Ipak, sa srpskog stanovišta i dalje a drugačije i ne možemo, nije baš sve što je Vučić izgovorio sasvim ohrabrujuće. Naprotiv, izgovorio je on i dve najave koje izazivaju zebnju.
„Planiram“, rekao je, „da otvorimo razgovore o ustavnim reformama. Na to smo obavezani nastavkom našeg evropskog puta, ali i unutrašnjim potrebama.“ Zebnja se, naravno, odnosi na mogućnost izbacivanja kosmetske preambule iz našeg ustava, u skladu sa zahtevom sadržanim u Pregovaračkom okviru sa Evropskom unijom. S tim u neposrednoj vezi, drugu zebnju izaziva i Vučićeva najavljena namera da „otvori unutrašnji dijalog o pitanju Kosova i Metohije“.
Ovih nekoliko rečenica mogu se pročitati i kao uvijena najava odricanja od Kosova i Metohije. Ipak, ne treba se zaletati s takvom ocenom zato što je u Vučić, u istom dahu, rekao i da će čuvati integritet Srbije i da će unutrašnji dijalog o Kosmetu voditi „poštujući ustav naše zemlje“, tako da se „oslobodimo mitskog pristupa, ali i olakog davanja onoga na šta imamo svako pravo“. A podsećamo i da je pre godinu dana, u intervjuu „Pečatu“, na naše pitanje da li će „preambula preživeti u svom sadašnjem obliku“ ako bude menjan Ustav Srbije, Vučić rekao da ju je nemoguće promeniti: „Ustav ne možete da menjate željom ili voljom vladajuće partije, već širokim konsenzusom, narodnim i političkim konsenzusom, tako da je potpuno jasno da to neće biti moguće promeniti, ne samo oko preambule nego i oko mnogo manje važnih stvari.“
Tako da nam ne preostaje ništa drugo nego da sačekamo i da vidimo šta će, uopšte, u vezi s Kosovom i Metohijom biti predloženo. Možda će, naime, Vučić predložiti da ne pristanemo na ono što se od nas traži; samo bi takav predlog bio u skladu s njegovom rukom položenom na Miroslavljevo jevanđelje i na Ustav Srbije ove srede u Skupštini Srbije.
A kad smo kod Kosova i Metohije i večitog kosovskog izbora koji je ponovo pred nama, vredi se osvrnuti i na Vučićevu prošlonedeljnu izjavu, u kojoj je otkrio da (na Zapadu, a gde bi drugde, i naravno među Albancima) postoji želja za „ubrzavanjem procesa“: „Postoje direktni pritisci spolja, drugi to rade preko svojih medija i dela civilnog sektora, kao i dela političkih stranaka, a treći je preko političkih organizacija čijem članstvu težimo, kao što je Evropska unija. Za nas je važno da imamo aktivnu poziciju, da izrazimo naša htenja i da se ponašamo u skladu s ustavom, da budemo čvrsto na evropskom putu, ali i da imamo svoje nacionalne i državne interese, da štitimo suverenitet i teritorijalni integritet, kao i najvišu vrednost jednog naroda – a to je sloboda.“

NALOG IZ VAŠINGTONA I to nas dovodi do prošlonedeljne posete Brajana Hojta Jia, zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara, koji se u Beogradu sastao i sa odabranim predstavnicima ovdašnje opozicije, sa Sašom Jankovićem, Sašom Radulovićem, Draganom Šutanovcem, Nenadom Čankom i Sandom Rašković Ivić.
Poručio im je pre svega, izvestila je agencija „Beta“, „da je za SAD demokratija u regionu jednako važna kao i stabilnost“, što je mnogo značajnije nego što se na prvi pogled čini zbog nedavne ocene uticajnih američkih tink-tenkova da Balkan klizi ka Rusiji zato što je stabilnost – u smislu odsustva sukoba – stavljena ispred demokratije, što je reč koja može da ima mnogo značenja, a u ovom kontekstu znači samo dosledno izvršavanje američkih interesa. U prevodu, ova rečenica Hojta Jia predstavlja najavu da regionalni lideri ubuduće neće biti pošteđeni američkog rovarenja samo zato što su garanti mira i stabilnosti. Moraju, uz to, i da ispunjavaju američke naloge.
I druga ključna poruka američkog izaslanika: „On je poručio da opozicija može da da značajan doprinos demokratizaciji Srbije, i to tako što će prevazići međusobne razlike oko najvažnijih pitanja i ići ka objedinjavanju.“
I, došla je ova sreda, i miting opozicije protiv Aleksandra Vučića, predsednika Srbije. A na mitingu i Saša Janković, i Saša Radulović, i Boris Tadić, i Sanda Rašković Ivić i Đorđe Vukadinović, i Boško Obradović, i Vuk Jeremić, i Milan Stamatović. Baš kao što je i naredio američki izaslanik nedelju dana ranije. Odsutan je bio Dragan Šutanovac, ali opravdano, eno ga u Americi, sastao se s Brajanom Hojtom Jiem.
A mi ne možemo a da se ne setimo reči Slobodana Miloševića, 2. oktobra 2000, u koje mnogi od nas tada nisu verovali: „Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića nego napadaju Miloševića zbog Srbije.“
I svi znamo šta je posle usledilo. Tako da će, zapravo, znak za ozbiljnu zabrinutost nastupiti tek ako napadi na predsednika Srbije Aleksandra Vučića prestanu. Nadamo se da zakletva nad Miroslavljevim jevanđeljem i Ustavom Srbije tako nešto neće dozvoliti, ma šta o tome mislili Brajan Hojt Ji i njegovi šefovi.