Slobodan Reljić – Borba za istinu je imperativ opstanka

Kosovski mit je naša odbrambena moć, koja nas čini otpornim na manipulacije. I naučno je dokazano da su narodi koji imaju razvijenu mitsku samosvest najnepodobniji za manipulacije, i na njima propagandni mehanizmi i novostvoreni lažni mitovi imaju najmanji učinak. Najmoćnija propagandna mašinerija u istoriji četvrt veka nam ispira svest i nastoji da podrije naše kolektivno podsvesno. Učinak je sasvim skroman

Ako je priča o medijima priča o društvu u kome živimo, onda se globalno društvo čiji smo – hteli to ili ne – sastavni deo, nalazi u sasvim neveselom stanju. Takav zaključak, makar, nužno proizlazi iz dijagnoze koju, s mnoštvom ubedljivih argumenata, za „Pečat“ iznosi poslednji glavni urednik NIN-a pre njegove korporativizacije Slobodan Reljić, s kojim smo razgovarali povodom njegove nove knjige „Mediji i Treći svetski rat“.

U poslednje vreme mnogo se govori o „lažnim vestima“ (fake news), što je termin kojim liberalni mejnstrim mediji često opisuju neočekivane konkurente, alternativne internet-medije s desnice, ali i RT, „Sputnjik“… Sami na sebe, doduše, ne primenjuju iste kriterijume kada, na primer, „Vašington post“ na naslovnoj strani objavi kako su Rusi hakovali elektro-energetski sistem u Vermontu, pa se ispostavi da nije bilo nikakvog hakovanja, a kamoli da su Rusi s tim imali neke veze. Elem, o čemu se tu radi? Da li je borba protiv „lažnih vesti“ – borba za istinito izveštavanje, ili novi vid masovne cenzure?

U zapadnom novinarstvu, posebno američkom mejnstrimu, više ne postoji borba za istinito izveštavanje. Istina tamo odavno nije cilj, a od izbora Donalda Trampa za predsednika uklanjaju se i prividi. U „slobodnom svetu“, kako sebe voli da zove Zapad, fake news jesu postale hit 2016. tokom predsedničkih izbora, ali u javnom mnjenju SAD nisu nikakva novost, kao što nije novo da „duboka država“ u vodećoj zemlji liberalnog kapitalizma ključno operiše, posebno u kriznim vremenima. U nekom smislu bi se moglo reći da je Amerika zemlja u kojoj se razvila kultura fake news-a.

Na šta mislite?

Posedujem tajnu mapu, koju je proizvela Hitlerova vlada – planer Novog svetskog poretka, saopštio je Ruzvelt američkoj naciji na Dan mornarice, 27. oktobra 1941. i onda razigravao priču kako je nacistički plan da se osvoje oba američka kontinenta, ukinu sve religije, od protestanske i katoličke do budizma, pa da se uspostavi međunarodna Nacistička crkva, kojoj će Biblija biti Majn kampf, a Hristov krst biće zamenjen svastikom i golim mačem, Bog krvi i železa zameniće Boga ljubavi i milosrđa. Hitler jeste bio čovek sklon nadrealnim planovima, ali ovako nešto su mogli da izmisle samo Britanci da uvuku SAD u rat, a čemu se i Ruzvelt silno radovao. Sve se kalemilo na konkretan događaj u kome su dve nemačke podmornice potopile američke razarače „Grir“ i „Kerni“ a poginulo je 11 Amerikanaca. Hteli smo da izbegnemo pucanje, grmeo je Ruzvelt, ali pucanje je počelo. A istorija je zabeležila ko je prvi pucao, obaveštavao je. Istina je bila direktno suprotna: američki razarači lovili su nemačke podmornice za račun britanskih aviona koji su ih gađali dubinskim bombama. I dok je Ruzvelt očajnički želeo rat protiv Nemačke, Hitler je očajnički želeo da izbegne rat protiv Amerike. Ali lažne vesti su delovale…

… kao torpedo.

Ni prvi ni poslednji put. To ide još od odluke da se 1847. pređe Rio Grande i okupira Meksiko Siti, da se 1898. minira svoj brod „Mejn“ u luci u Havani a da se za to optuže Španci da bi se napala Kuba. Ili, 1964. „obelodanjuje“ se kako su severnovijetnamski patrolni čamci nasrnuli na dva američka razarača – što je kao da su dve muve nasrnule na dva slona – ali to je bio razlog za započinjanje Vijetnamskog rata. Iza masovnih medija se valjalo more laži o događajima na Tjenanmenu, u Iraku, bivšoj Jugoslaviji, o nuklearnom oružju Irana. Američka vladajuća elita fake news koristi da manipuliše narodom a da bi ga pokrenula u neku akciju ili ga umirivala dok ona obavlja svoje antidemokratske poslove. Tako, i kad se sad kao kapitalni dokaz pojavljuje da je Vladimir Putin izabrao američkog predsednika, to nije događaj bez presedana. Odnosno to bi se moglo nazvati američkom normalnošću i to ima relativno jasnu nameru.

Da se poništi nepoželjan rezultat izbora?

Establišment, ta grupa koja vlada Amerikom, doživela je sada pobunu naroda, otprilike onako kako je to pre dve decenije i opisao levičarski filozof Ričard Rorti. Najavio je pobunu „ljudi iz provincije“ – oni više neće trpeti sve veću bedu i nepojmljive razmere ponižavanja i spas će tražiti u čoveku čvrste ruke koji će udariti po nosu samozadovoljne birokrate, prevrtljive advokate, preplaćene mešetare na berzama i postmodernističke profesore koji kreiraju njihovu sudbinu. Od tada se u mejnstrim medijima javnost izveštava kako Ameriku od zlog predsednika spasava „duboka država“. Ali šta je „duboka država“? To je hunta, „crna ruka“, puzajući državni udar. Poništavanje volje naroda. Međutim, „nezavisni mediji“ i „slobodni novinari“ u tome ne vide nikakav problem. Iznad narodne volje je interes korporativnog kapitala i vojnobezbednosnog kompleksa. To je američka istorija.

Vlasnik „Vašington posta“ Džef Bezos je, sa svojom kompanijom „Amazon“, pre nekoliko godina sklopio ugovor sa CIA vredan 600 miliona dolara. Kakvog uticaja ovakva vrsta veze ima na uređivačku politiku „Vašington posta“?

Pa, uticaj mora biti direktan. U društvu u kome je privatna svojina „svetinja“, javni interes je sluškinja. Jer su novine, mediji, deo tog korporativnog spleta, na čijem čelu je vojnobezbednosni kompleks. Sva javna saznanja opisuju višedecenijsku ulogu CIA kao neupitno nedemokratsku. A Pentagon je ključni stub te države. Najveći poslodavac na svetu. Direktno zapošljava 3,2 miliona ljudi. Zna se i da postoje projekti u toj sferi u koje nije posvećen ni predsednik. Posebno su novi mediji „umreženi“ sa „dubokom državom“. „Gugl“, recimo, javno „na dobrovoljnoj bazi“ sarađuje s NSA (Nacionalnom bezbednosnom agencijom). A to je potpuna kontrola poruka, prisluškivanje telefonskih veza, praćenje kretanja automobila, dron nadzor širom sveta.

I zašto se to pitanje skoro uopšte i ne postavlja, nego se „Post“ i ta mejnstrim struktura i dalje drži za referentnu i u SAD i u zapadnom svetu?

U tom društvu pitanja legitimiteta takvih pristupa se ne mogu ni staviti na dnevni red. Istorijski gledano, štampa jeste nastala u ranoj fazi kapitalizma kao sredstvo za suočavanja moćnika s javnošću. I kad ovi rade neke gadosti, kad novine to objave, pritisak javnosti to uvede u red. S druge strane, novi mediji i čitav taj digitalni svet – oličeni u kompjuteru, sad u smart-telefonima i internetu – pravljeni su kako bi se uspostavila kontrola nad tokom informacija, poruka i u krajnjoj liniji ljudi. Čitav projekat je nastao po okončanju Drugog svetskog rata u okviru „gvozdenog triangla“ – vlada kao pokrovitelj, akademska zajednica kao kreativni element i vojnoindustrijski kompleks kao izvođač radova. U jednom trenutku američka vlada imala je tajni plan da se svim domaćinstvima besplatno podeli radio-aparat u kome bi bio i mikrofon za prisluškivanje. Ta želja tada nije ostvarena, ali ni zaboravljena. I – ovih dana od „Vikiliksa“ smo saznali da se to realizuje preko „samsung“ televizora. Danas je sav medijski potencijal, od knjiga, muzike, novina, magazina, radija i televizije sliven u digitalni tok – u smart-telefon, na primer. I sve to stiže preko nekoliko platformi čija su sedišta i mašinerija u Silicijumskoj dolini. Tom svetu, sloboda medija o kojoj mi još pričamo, samo je ugalj od koga se loži vatra da se podgrevaju sećanja na „zlatno doba“ slobode štampe. Centralna ustanova tog projekta je „Gugl“. Sad se više i ne krije da su se mediji, od oslobađajuće sile u društvu, pretvorili u porobljavajuću, od onih koji informišu u one koji manipulišu. Ideal slobode je uguran u propagandu. Mediji su beskrupulozni likvidatori zdravog razuma u građanskom društvu, čega se plašila Hana Arent još u posleratnim godinama.

U knjizi navodite da je „urednička redakcija Si-En-Ena bila – i to od 1988. – pod kontrolom vojne jedinice postavljene u njenoj glavnoj kancelariji, Odeljenja američke vojske za psihološke operacije“, i da je to „šou upravljan od strane CIA i Pentagona“. Tijeri Mejsan, čija je ovo informacija, navodi i da su zapadni ratni izveštači, i sa naših prostora, „gotovo svi (…) stalni saradnici tajni službi NATO-a“. Postoje li dokazi za ovu tvrdnju?

To uopšte nije sporan detalj. Imate to na „Vikipediji“, čedu „Gugla“, pod odrednicom Psychological Operations (United States) pa, u okviru teksta, pod međunaslovom CNN and NPR interns incidents. U mojoj prethodnoj knjizi postoji i opširan opis kako Pentagon preko PR agencija za vojne operacije unajmljuje „eksperte“ na koje se onda usmeravaju svi mediji, urednici, izveštači. Tako je slika potpuno unisona. Kad se javi – bio je „masakr“, svi prihvataju, kad se javi – „genocid“, niko to ne dovodi u pitanje. „Nezavisni mediji“ bez trunke kritičnosti preuzimaju interpretacije unajmljenih eksperata. Kad se operacija završi, kao recimo Zalivski rat, onda „Njujork tajms“ „otkrije“ da su objavili i razne neistine, ali se sve prebaci na „eksperte“. I tako, mediji su čisti. Pentagon onda unajmljuje novu ekipu.

Leži li baš ovde objašnjenje crno-bele slike o ratovima u bivšoj Jugoslaviji koja je forsirana preko ovih medija?

Kad je svojevremeno ruski disident Aleksandar Zinovjev došao iz „crvene Moskve“ na „slobodni Zapad“, zaprepastio se da, iako formalno ne postoji jedinstven centar za upravljanje medijima, oni faktički funkcionišu kao da dobijaju instrukcije iz nekog centra poput CK KPSS. Uočio je da tu postoji „nevidljiva ruka“, koja – gle čuda! – uopšte nije naučno proučena na Zapadu. Podaci o njoj retko dospevaju u štampu. To je relativno malo lica koja prate preporuke što dolaze iz šireg kruga političara, biznismena, politikologa, novinara, savetnika i daju signal za usaglašeno delovanje medija o određenim pitanjima. U medijima je mnogo iskusnih saradnika koji odmah „nanjuše“ nove okolnosti i čak mogu da preduhitre „višu instancu“. Toga se odmah laća ogromna armija realizatora neupitno spremnih da ispune bilo koji zadatak. Mehanizam je maskiran gizdavim pripovestima i mitovima o slobodi štampe i legendama o novinarskim podvizima. Neranjiv je spolja. Tako maskirani mediji moćan su instrument za formiranje svesti, osećanja i ukusa ogromnih masa ljudi i za njihovo usmeravanje u željenom duhu. Taj i takav instrument i sam sebe opaža kao društvenu moć, koji onda sve ostale snage koristi kao instrument za svoju vladavinu nad društvom. I, sad, zamislite, kad se tako razrađenim mehanizmima šapne šta je „američki nacionalni interes“ u bivšoj Jugoslaviji, ko su „dobri“ i „loši“ momci, onda oni sigurno neće praviti greške. Milošević će se za tili čas pretvoriti u Hitlera, naći će se „koncentracioni logori“ u dvorištima građevinskih skladišta sa nekoliko metara bodljikave žice, antifašistički Srbi odmah će postati mračni fašisti. Koliko su tu činjenice nevažne još bolje se vidi po Rusiji – predsednik zemlje koja je porazila nacizam bez zazora se nazove Hitlerom. Besmislene su tvrdnje nekih naših mediologa kako je Slobodan Milošević, da je iznajmio neku skupu PR agenciju, mogao da napravi potpuno drugačiju sliku u zapadnim medijima.

Pišete i da se „danas više i ne govori o informativnim sistemima, nego o medijskoj industriji“. „Medijska moć je u rukama nekoliko korporacija“, navodite, a one su „totalitarne organizacije kojima je sloboda strana po prirodi njihovog organizovanja“, te da one nemaju „čak ni formalnu obavezu da štite javni interes“. Šta to govori o informacijama koje dobijamo preko korporativnih, mejnstrim medija?

U američkoj eliti se, inače, gaji prezir prema demosu. Demokratija se razume kao manipulacija. Edvard Bernajs, otac PR, Frojdov sestrić, pisao je dvadesetih godina prošlog veka da vladari – pošto moraju da dobiju „odobrenje masa“ – u propagandi „imaju alat koji je sve moćniji da im priušti to odobravanje“. I „zbog toga je propaganda zauvek tu“. Dakle, nema onih svetlih teorijskih obećanja o „podrazumevana dva povezana načela“: da, prvo, donošenje odluka mora biti pod javnom kontrolom, a drugo, da svi moraju imati uvid u sprovođenju te kontrole. To je samo žvaka. Nad demokratijom je dominantan kapitalistički pohod za profitom. Zato je obaveštavanje građana opravdano samo dok se to isplati vlasnicima medija ili njihovim partnerima i prijateljima iz iste društvene grupe. Ameriku nikad nisu zanimali javni servisi. Demokratičnost medijskog sistema se objašnjavala mnoštvom medija, diversifikacijom. Krajem dvadesetog veka je i ta formalnost sahranjena. Danas se devet desetina vesti, programa i poruka stvara u pet korporacija. Time je i ona Zinovjevljeva „nevidljiva ruka“ ogoljena. Tu pet predsednika upravnih odbora, uz viski i cigare, funkcioniše kao privatno ministarstvo informisanja.

Zašto smatrate da je medijski spin „smrtonosni virus u krvotoku zapadnih liberalnih vrednosti“? Drugim rečima, da li su konzumenti zapadnih medija žrtve propagande? A to vas pitam jer navodite da, „kada su otkrivena sredstva kako se može krotiti i usmeravati energija masa, elite nikada neće ostaviti to oružje, a demokratija se stalno ispražnjava od osnovnog smisla“…

Medijski spin je vrhunac odvajanja vesti od istine i zagađivanja našeg zdravog razuma. To je sad potpuno konstruisanje nove realnosti. Inženjering. Tu posle ni inženjer ne zna šta je istina a šta laž. Bernajs je voleo da citira Napoleonove reči: „Okolnosti? Pa, ja pravim okolnosti!“ Tako je objašnjavao svoj „inženjering pristajanja“, kako je naslovio čuveni tekst iz 1947, gde je demokratija precizno i bestidno opisana kao pravo lidera da „odgovorno“ koriste tehnike manipulacije a da bi svetinu vodili kroz istoriju i sadašnjost. I da se tu radi o principijelno postavljenom „inženjeringu pristanka“. Kao u „Kumu“, ponuda koja ne može da se odbije. To je društveno stanje.

Naziv jednog poglavlja vaše knjige je „Novinar – profesija amputirane savesti“. Idealizovanoj slici nezavisnog i objektivnog izveštača vi suprotstavljate sliku surove realnosti u kojoj novinar, „zaposlen u preduzeću za proizvodnju vesti“, zapravo ne može a da „ne dela po potrebi izdavača koji je uložio kapital i ima svoje ’političke i ekonomske interese’… Profesionalcima ostaje da amputiraju savest i služe establišmentu, i to kao vojnici u maskirnoj uniformi ’nezavisnog novinara’“. Neobična tvrdnja, s obzirom na to da ste najveći deo svog radnog veka proveli kao novinar. Znači li to da smatrate na ne postoji „nezavisno novinarstvo“, već, u najboljem slučaju, samo pošteno i nepošteno?

Ovo su nesporne činjenice za opšte stanje sistema. To je valjda jasno. U teoriji se medijski model u kome su ideal slobodni novinar i nezavisni medij zove libertarijanski, a mi smo danas u propagandnom modelu. Profesija je stavljena pred svršen čin. Tu je glavni cilj obavljanje zadataka koji stižu od klase vlasnika i njegovih organizacija. Postoje, naravno, uvek izuzeci, koji se ne daju kontrolisati. To što vi tačno označavate kao „pošteno“. Napor nepokorenog ljudskog duha. Pošteno čoveka čini čovekom. Jer potreba čoveka za istinom i slobodom je iskonska. Nije pitanje zaposlenja. Sve velike preokrete u ljudskoj istoriji motivisale su te dve velike, krajnje apstraktne ponude. To je Dostojevski opisivao kao nesavladivi deo ljudske dubine. Ono što i u distopijama Zamjatina, Orvela ili Hakslija nikada ne bude do kraja porobljeno.

Kritikujete i „bildizaciju“, to jest tabloidizaciju evropskih medija, kažete da „najsigurniji profit ne nastaje iz proizvodnje vesti čiji je vrhunski kriterijum istinitost, već iz sadržaja po meri potreba marketinških organizacija koje distribuiraju budžete za oglašavanje“. Da li nam je (i) zbog toga javni diskurs pretvoren u neprestani rijaliti program u kome je diskusija o ozbiljnim i važnim društveno značajnim pitanjima, praktično, odumrla?

Znate li zašto je knjiga i danas najsubverzivniji medij? Zato što je to direktan odnos između izdavača i čitaoca. Nema advertajzing posrednika. U fazi kad jača uloga novca, a uklanja se javni interes, povećava se udeo lakih sadržaja – nastaje infotejnment, američki neologizam koji sugeriše da se ozbiljne vesti pretvaraju u zabavne, da bi privlačile što širu publiku. Dakle, nije cilj srednji deo javnog mnjenja nego dno. Kako je advertajzing postao osnovni izvor prihoda medija, a ne čitalac, mi živimo s konzumotejnmentom – kad nema granice između ozbiljnih vesti, zabave, PR i reklamnih poruka. Šta god može da se proda u programu ili prostoru, prodaće se. Uvodnici u novinama, editorijali, postaju advertorijali. Uloga urednika svodi se na to da budu izvršioci naloga praznoglavih i beskrupuloznih menadžera. Kapitalisti su dokoličarska klasa koju zanima samo visina dividende na kraju godine. Rijaliti programi su zakonito dete tog braka. Realno gledano, to donosi trenutnu dobit i uništavanje vrednosti koje su nastajale decenijama, vekovima. Masovni mediji su izašli iz svoje suštine. To su sad glavni uništavači zdravog razuma u društvu, koje onda postaje i slepo, i gluvo, i bez ukusa i bez mirisa – jer zdrav razum je glavni koordinator naša četiri čula. Odgovor na takve namere ne može biti molba da oni budu dobri. To se neće moći dovesti u red bez velikih lomova.    

RT je, pišete, „simbol prve velike pobune u sferi globalne zapadne medijske manipulacije“. Postoji li principijelna razlika između RT-a i zapadnih televizijskih kuća? Koji je osnovni značaj RT-a?

RT, u početku „Raša tudej“, na Zapadu je definisan kao anti-CNN projekat. Takav opis je duboko smislen. Postoji CNN-efekat, što je uticaj koji se nekritički širi na druge medije i javno mnjenje iz mejnstrim medija, a jedan od lidera tog uticaja na globalnom planu je CNN. RT je svesno i smisleno projektovana da se suprotstavlja tom toku informisanja, koje je u stvari glas i interes američkog establišmenta, i kao što se danas jasnije vidi – onog što se zove „duboka država“. RT, na globalnom planu, stoji nasuprot tog toka. Koliko je ta uloga važna vidi se po velikom uspehu RT i njenom brzom prihvatanju i u zapadnim zemljama. To je u mnogim zemljama najgledanija strana televizija. RT je prva dostigla milijardu gledanja na jutjubu. Nedavno je objavljeno da ona ima dve milijarde pregleda priloga na engleskom, odnosno četiri i po milijarde svih pregleda. To je daleko ispred njenih glavnih globalnih konkurenata poput CNN-a, „Foks njuza“ i „Al Džazire“.

Kako to objašnjavate?

Videti drugu stranu medalje postaje imperativ opstanka. I ta inovacija je prednost RT danas. Zapadni mediji su zbog očigledne (zlo)upotrebe desetkovali svoj kredibilitet, a to je bespovratan proces. Zato na Zapadu danas imate neprestane i agresivne kampanje protiv „Sputnjika“ i RT, i to kreće sa najviših mesta. Nedavno smo videli kako se novoizabrani predsednik Francuske iz svoje nesigurnosti žali Putinu kako su „Sputnjik“ i RT uticali na francuske izbore. Takva vrsta žalbe bila bi do pre samo godinu-dve nezamisliva, jer je Zapad sebe doživljavao kao neprikosnovenog u informisanju i propagandi. RT je najzaslužnija za urušavanje tog zlokobnog monopola. To je istorijska uloga.

Govoreći o Srbima u ovo doba nemilosrdne propagande i neproglašene kolonizacije koja je s njom povezana, vi ipak konstatujete optimistički: „Narod ’kosovskog mita’ je davno rekao: nije vjera tvrda u jačega! I tako prezreo sve propagandne kampanje. (…) On je naoružan sposobnošću, potencijalom za (anti)propagandnu pismenost. Da ne završi u zapadnjačkom propagandnom loncu kao ’kuvana žaba’. To je danas jedna od najvećih vrednosti kojima jedan narod može biti opskrbljen.“ Dakle, sve dok smo ovakvi kakvi jesmo, kao i uvek, spasa nam nema, ali propasti nećemo?

U propagandnom ratu koji je uveliko u toku, i koji se intenzivira, mali narodi kao što smo mi Srbi nemaju sredstava da naprave svoj RT. Kao što ne mogu ni da proizvedu S-400 ili nevidljive avione. S druge strane, naši mediji i naše javno mnjenje su besprizorno vesternizovani i onesposobljeni da funkcionišu normalno. Mi preuzimamo interpretacije događaja i procene procesa iz zapadnih medija, što je veliki problem. Jer ne samo da oni nisu u skladu s našim interesom nego su i potpuno prožeti zapadnom propagandom, njihovim interesima i – što je najopasnije! – njihovom nesposobnošću da uspešno sagledaju kuda ide svet. Sav ovaj raspad je proizvod Zapada. Oni koji su svet doveli u ovo stanje ne mogu biti i oni koji će svet izvesti iz krize. Zato nam treba svetski pregled. Širi. Mnogo širi. Pored procesa koji je dosad bio na delu „vesternizacije“ već je u upotrebi i – „istrenizacija“ (Easternization). Uticaj Istoka se više ne može prenebregavati. Posebno ne mi…

Narod „kosovskog mita“?

Kosovski mit je naša odbrambena moć, koja nas čini otpornim na manipulacije. I naučno je dokazano da su narodi koji imaju razvijenu mitsku samosvest najnepodobniji za manipulacije, i na njima propagandni mehanizmi i novostvoreni lažni mitovi, koji se sad zovu narativi, imaju najmanji učinak. Najmoćnija propagandna mašinerija u istoriji četvrt veka nam ispira svest i nastoji da podrije naše kolektivno podsvesno. Učinak je sasvim skroman. Na jednoj večeri, kojoj sam i ja prisustvovao kao urednik, američki ambasador se žalio kako su oni ovde potrošili milijardu i trista miliona dolara a Rusi samo sto trideset miliona, ali njih svi vole. Tako to izgleda kad procenjujete uspeh operacija na narodu koji ima kanale svog arhetipskog podzemlja i može da, uprkos svemu, nađe neko suvo i uzvišeno mesto gde „Gugl“ poplava ne utiče. I to je ozbiljno utemeljeno ostrvo. Kad odete u Andrićgrad, onda vidite kako je Emir Kusturica s tim na umu stavio Ivu Andrića na Trg Nikole Tesle a Njegoša ispred hrama posvećenog Svetom caru Lazaru i kosovskim mučenicima. Kosovski mit interpretiran genijalnom promišlju! Jasan orijentir u vremenu koje dolazi, a koje opasno naliči onome koje je čekalo mladobosansku Andrićevu generaciju.