Protiv rata i američkog imperijalizma

U Ričmondu, glavnom gradu američke savezne države Virdžinija, od 16. do 18. juna održana je konferencija pod nazivom „Zaustavimo ratove u zemlji i inostranstvu“, u organizaciji Ujedinjene nacionalne antiratne koalicije koja okuplja mirovne aktiviste i borce za građanska prava iz SAD. O američkom imperijalizmu i globalnoj hegemoniji s mentalitetom drumskog razbojnika govorili su gosti skupa iz Južne Koreje, Venecuele, Kongoa, s Filipina, iz Rusije, Ukrajine, Mađarske… – različita imena i geografske dužine, iskustva u osnovi ista – a novinar „Pečata“ bio je pozvan da govori o našem slučaju, kroz dva izlaganja: o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, i o srpskoj petooktobarskoj revoluciji.

Agenda iza ratova u bivšoj Jugoslaviji

Kako je američka propaganda okrivila Srbe za ratove u bivšoj Jugoslaviji da bi sakrila sopstvenu ulogu i motive

Srbija je imala tu nesreću, ili privilegiju, da se prva nađe na debljem kraju Novog svetskog poretka koji je formiran posle raspada komunističkog bloka.

Posledice su bile razorne. Međunarodne sankcije, uvedene 1992. godine, već sledeće godine izbrisale su gotovo 60 odsto industrijske proizvodnje u Srbiji. Srbija je morala da se osloni na šverc gotovo svega što je bilo nužno; ova situacija izazvala je društvene posledice koje se osećaju čak i četvrt veka kasnije, jer, nisu univerzitetski profesori i bibliotekari, već raznorazni kriminalci organizovali šverc širokih razmera, a sa bogatstvom koje su tako stekli porastao je i njihov specifični uticaj na čitavo društvo.

A onda je, 1999. godine, došlo i NATO bombardovanje, fokusirano mnogo više na civilnu infrastrukturu nego na striktno vojne mete, uzrokujući štetu koja je procenjena na 30 do čak 100 milijardi dolara; nezamislivo velika suma za već osiromašenu zemlju.

AMERIČKA ISTINA I sve je to bilo sasvim zasluženo, sudeći, makar, po izveštavanju zapadnih korporativnih medija i presudama Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, jer je Srbija želela da stvori Veliku Srbiju, i Srbi su počinili gotovo sve zločine u ratovima koji su i započeli zbog ove genocidne ideologije. Haški tribunal dokazao je to, osudivši Srbe na preko 1.120 godina zatvora zbog zločina nad Hrvatima, Bošnjacima i Albancima, dok su svi oni zajedno, za svoje zločine nad Srbima, osuđeni na tek 63 i po godine zatvora.

Ipak, moramo li da prihvatimo ovu istinu, koju su ustanovili zapadni mediji i Haški tribunal, kao neporecivu?

Odavno su, naime, dokazane veze između zapadnih korporativnih medija i američke obaveštajne zajednice. A američke diplomatske depeše, koje je otkrio „Vikiliks“, otkrile su i da su i predsednik i glavni tužioci Tribunala bili duboko povezani s administracijama u Vašingtonu. Američke diplomate su, primera radi, predsednika Tribunala Teodora Merona opisale kao čoveka čije „inicijative, prioriteti i obziri blisko prate razmišljanja Vlade SAD“, glavni tužilac Džefri Najs je zaštićeni izvor“, to jest, doušnik američke ambasade u Holandiji, i Meron i glavna tužiteljka Karla del Ponte s američkim su se zvaničnicima konsultovali čak i oko sadržine redovnih izveštaja koje su podnosili Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija…

Kako su same Sjedinjene Države učestvovale u jugoslovenskim ratovima – boreći se protiv Srba u Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu – ova verzija događaja, koju su kreirali SAD i njihovi saradnici iz korporativnih medija i Haškog tribunala, mora se prihvatiti s ozbiljnom rezervom. Jer, to nije objektivna i nepristrasno utvrđena istina, već samo jedna njena verzija, koju je stvorila jedna od strana koje su učestvovale u ratovima.

Istina je da Srbija nikada nije želela Veliku Srbiju. Samu tu frazu izmislila je austrougarska propaganda pred Prvi svetski rat, kako bi opravdala svoj napad na Srbiju. Dokaz: posle tog rata u kome je Srbija pobedila, ona nije stvorila Veliku Srbiju iako je mogla, već Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

[restrict]

REVIZIJA ISTORIJE Ali, pogledajmo šta se događalo tokom devedesetih godina prošlog veka.

Sankcije su Srbiji uvedene pošto je u eksploziji bombe u redu za hleb u Ulici Vase Miskina u Sarajevu poginuo veliki broj ljudi; bosanski Srbi odmah su bili optuženi za taj zločin. Četvrt veka kasnije, međutim, Haški tribunal u tišini je povukao optužbu za taj zločin u procesima protiv vođa bosanskih Srba, Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Znači li to da su sankcije protiv Srbije uvedene pod lažnim izgovorom? Evo šta je londonski list „Independent“ pisao 22. avgusta 1992, nekoliko meseci posle te eksplozije: „Zvaničnici UN i visoki zapadni vojni zvaničnici veruju da su neka od najgorih skorašnjih ubistava u Sarajevu, uključujući i masakr najmanje 16 ljudi u redu za hleb, počinili muslimanski branioci grada – a ne Srbi koji ga opsedaju – kao propagandni trik za pridobijanje simpatija sveta i provociranje vojne intervencije (protiv Srba). Ovakav stav izražen je u poverljivim izveštajima koji kruže centralom UN u Njujorku, i u poverljivim brifinzima za američke političare u Vašingtonu.“

I sam rat u Bosni mogao je da bude izbegnut, ali su SAD odlučile drugačije. Evo šta je bivši premijer Švedske Karl Bilt napisao 2015: „Osnovna struktura Karington-Kutiljerovog plana (iz marta 1992, pre nego što će se rat razbuktati) zapravo je bila poprilično slična planu koji će nastati u Dejtonu skoro četiri godine kasnije… Ako pitate prvog pregovarača Evropske zajednice, lorda Karingtona, on će vam sa potpunom ubeđenošću reći da su Sjedinjene Države ohrabrile Aliju Izetbegovića, vođu bosanskih muslimana, da odustane od tog plana… I dalje je kontroverzna i priča o neuspehu bivšeg američkog državnog sekretara Sajrusa Vensa i bivšeg britanskog šefa diplomatije Dejvida Ovena 1993. godine. Dejvid Oven uopšte ne krije svoj stav da je nova administracija u Vašingtonu potkopala i potopila ovaj mirovni plan. Oven navodi da je, ‘od proleća 1993. do leta 1995, po mom mišljenju, efekat američke politike zapravo bilo prolongiranje rata protiv bosanskih Srba u BiH’. Ovo su teške reči, a fajlovi Sajrusa Vensa, koji se očigledno osećao napuštenim od strane Vašingtona, ostaće zapečaćeni još mnogo godina.“

Uzgred budi rečeno, istovetna tajnovitost primenjena je i u vezi sa masakrom u Srebrenici – Savet bezbednosti UN odlučio je 1995, na inicijativu SAD, Francuske i Velike Britanije, da arhivira kompletnu UN-ovu srebreničku dokumentaciju za narednih 30 do 50 godina, i da je ne dostavi čak ni Haškom tribunalu. Čemu ova tajnovitost, ako nema šta da se krije?

Kosovski rat? Evo šta je Noam Čomski zapisao 2008: „U predgovoru knjizi o NATO bombardovanju Srbije svog saradnika Džona Norisa, Strob Talbot, bivši državni podsekretar SAD, piše da oni koji žele da saznaju šta se dogodilo (…) treba da pročitaju Norisovo objašnjenje. A Noris zaključuje da ‘jugoslovenski otpor širim trendovima političkih i ekonomskih reformi – a ne patnje kosovskih Albanaca – ponajbolje objašnjavaju ovaj NATO rat’.“

U sličnom tonu, Henri Kisindžer je na sledeći način opisao pregovore u Rambujeu, čiji je neuspeh doveo do rata: „Tekst sporazuma iz Rambujea, koji je tražio od Srbije da prihvati NATO trupe na čitavoj teritoriji Jugoslavije, bio je provokacija, izgovor za početak bombardovanja.“

Evo i izjave Džordža Kenija, bivšeg zvaničnika Stejt departmenta: „Viši zvaničnik Stejt departmenta hvalio se kako su Sjedinjene Države ‘namerno postavile lestvicu više nego što Srbi mogu da prihvate’. Srbima je trebalo, prema ovom zvaničniku, malo bombardovanja kako bi se urazumili.“

ČETIRI MOTIVA Suština je u sledećem: nije Srbija želela ratove u bivšoj Jugoslaviji, ratove su želele Sjedinjene Američke Države.

Zašto? Postoji nekoliko razloga.

Prvi je – sama Srbija, jer je ona najveća zemlja u regionu i njen politički centar gravitacije, kako je nedavno rekao senator Džon Mekejn. Ona je, jednostavno, morala da prestane da se opire gorepomenutim „širim trendovima političkih i ekonomskih reformi“.

Drugo, posle raspada Sovjetskog Saveza, NATO je morao da pronađe razlog za nastavak svog postojanja.

Treće, bombardujući Srbiju 1999, on je pokazao da može da interveniše vojno bez dozvole Ujedinjenih nacija, da može da krši međunarodno pravo bez posledica.

I konačno, upravo je na Balkanu formulisana doktrina odgovornosti za zaštitu (Responsibility to Protect – R2P), koja će potom predstavljati osnovu za ostale, navodno plemenite i humanitarne intervencije koje su ubile milione ljudi širom sveta, prigodno pri tom služeći interesima vašingtonske političke i poslovne elite…     

Cena srpske obojene revolucije

Zašto su Sjedinjene Američke Države organizovale petooktobarski prevrat?

Ako je verovati Strobu Talbotu, bivšem američkom državnom podsekretaru, NATO nije bombardovao Srbiju 1999. zbog „patnji kosovskih Albanaca“, već zbog njenog „otpora širim trendovima političkih i ekonomskih reformi“.

POTČINJAVANJE SRBIJE Pošto se kosovski rat završio, ono što je ostalo od Srbije nastavilo je da se opire ovim političkim i ekonomskim reformama. Slobodan Milošević ostao je na vlasti u Srbiji bez Kosova. A to je značilo da rat mora da se nastavi, samo drugačijim sredstvima. Bombe su zamenjene srpskom obojenom revolucijom, poznatom i kao „buldožer revolucija“ 5. oktobra 2000.

Iako je očigledno, ovo opažanje moramo da imamo u vidu: obojene revolucije nisu cilj same za sebe, one su sredstvo za ostvarivanje željenog cilja. Srpska obojena revolucija, kao i bilo koja druga, nije bila kraj procesa, već njegov početak. U srpskom slučaju, ona je predstavljala početak finalne faze procesa prisiljavanja zemlje da se povinuje zapadnim interesima, procesa koji je započeo sankcijama i bio nastavljen NATO bombardovanjem.

ORGANIZACIJA REVOLUCIJE Kako je srpska obojena revolucija organizovana, i kakav je bio – ili, jeste – njen ishod?

Pre svega, treba primetiti da društveni uslovi za Miloševićevo uklanjanje s vlasti jesu postojali. Ukratko, kritična masa Srba postala je umorna posle skoro decenije ratova, izolacije i siromaštva. Promena je, verovatno, postala neizbežna, jer je sve veći broj ljudi počeo da veruje da će Miloševićev odlazak rešiti sve probleme, od ekonomije do Kosova, budući da su Miloševićevi oponenti tvrdili da će Kosovo biti vraćeno Srbiji čim u Srbiji bude uspostavljena demokratija zapadnog tipa.

Miloševićevom poslednjem javnom upozorenju, da Zapad ne napada Srbiju zbog Miloševića, već napada Miloševića zbog Srbije, malo ko je poverovao, uključujući i mene samog. Niko mu nije verovao kada je rekao da zapadne sile žele da stave čitav Balkan pod svoju kontrolu, da će Kosovo postati nezavisno, da će ekonomija biti još više devastirana kroz privatizaciju i pljačkanje državne imovine.

Počeci srpske obojene revolucije 2000. mogu se pronaći još u 1997. godini, kada su SAD i Velika Britanija, uz pomoć Džordža Soroša i njegove Fondacije za otvoreno društvo, počele da finansiraju mrežu lokalnih, takozvanih „nezavisnih“ elektronskih medija, kako bi se suprotstavili uticaju državnih medija pod kontrolom Miloševića. Miloševićevoj propagandi bila je suprotstavljena propaganda Zapada, maskirana etiketom nezavisnog novinarstva.

Drugi deo operacije predstavljalo je objedinjavanje srpskih opozicionih partija, isuviše slabih i korumpiranih da bi se pojedinačno suprotstavile Miloševiću. Amerikanci su formirali, finansirali i obučavali Demokratsku opoziciju Srbije, konglomerat od 17 političkih partija, otkrili su nedugo posle 5. oktobra „Vašington post“ i „Njujork tajms“.

Uporedo s tim, oformljen je omladinski pokret „Otpor“, kao jedno od najvažnijih sredstava za galvanizovanje podrške za borbu protiv Miloševića. Sam pokret pojavio se ni od kuda, sa svežim, mladim licima na čelu, bez jednog lidera i sa samo jednom porukom: Gotov je. Sve je delovalo spontano; Miloševićevi mediji tvrdili su suprotno, ali, opet, niko im nije verovao. Ipak, nedugo posle revolucije, i „Vašington post“ i „Njujork tajms“ objavili su detaljne izveštaje o tome kako su Amerikanci finansirali i obučavali pripadnike pokreta, opisujući, na primer, treninge u Budimpešti za pripadnike „Otpora“, kojima je rukovodio penzionisani američki pukovnik Robert Helvi.

Deo priprema za srpsku oktobarsku revoluciju sastojao se i u podrivanju Miloševićeve strukture vlasti iznutra. Neki od zvaničnika bili su ubeđeni da su promene strane, moguće uz mito i pretnje, ustvrdio je novinar „Skaj njuza“ Tim Maršal u svojoj knjizi „Igra senki“. I zaista, nekoliko prominentnih pripadnika vladajuće strukture okrenulo se opoziciji, uključujući bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčila Perišića; 2002. on je uhapšen zbog špijunaže u korist SAD, pošto je bio uhvaćen na delu sa zvaničnikom CIA-e Džonom Dejvidom Nejborom. Važnije od toga, na dan 5. oktobra, jedan broj visoko i srednje pozicioniranih policijskih i vojnih zvaničnika odbio je da izvrši naređenje, omogućivši time demonstrantima da zauzmu zgradu parlamenta, državne televizije i druge ključne tačke za uspeh demokratske revolucije koja je neodoljivo podsećala na državni udar.

MOTIVACIJA STRAHOM Osim mita i pretnji, Tim Maršal tvrdi i da se „u pojedinim slučajevima strah pokazao kao moćan motivator. Nekoliko visokih vladinih zvaničnika bilo je ubijeno; do danas se ne zna ko je za to odgovoran. Jedan srpski industrijalac s obaveštajnim kontaktima primetio je, ‘mnogi su počeli da misle, pa, ako Amerikanci mogu da ubiju ministra odbrane, onda lako mogu da ubiju i mene’. I ljudi su počeli da traže način da pobegnu s broda koji tone.“

A evo šta je Nil Klark zapisao u „Gardijanu“ 2003: „Postoje dokazi da su kriminalne grupe, povezane s američkim obaveštajcima, izvršile seriju ubistava ključnih pobornika Miloševićevog režima, uključujući ministra odbrane Pavla Bulatovića i direktora JAT-a Žiku Petrovića.“

Treba dodati i da su, u vreme ovih ubistava, Miloševićevi saradnici optuživali Zapad da ih je organizovao.

Ono što je nesporno, jeste činjenica da je nekoliko najvažnijih kriminalnih grupa zaista igralo važnu ulogu u događajima 5. oktobra. I činjenica je da je CIA ubacila najmanje jednog svog saradnika, osobu pod imenom Čedomir Mihajlović, u najveću kriminalnu grupu u zemlji u to vreme – ovo na osnovu tajnog izveštaja srpske obaveštajne službe iz 2004. o ovoj grupi koga potvrđuju i brojni drugi dokazi, uključujući i sudsko svedočenje bivšeg vođe ove grupe.

INVESTICIJA I PROFIT U svakom slučaju, kada je osvanuo Dan D, Miloševićev režim srušio se kao kula od karata.

Koliko novca su SAD investirale u „srpsku“ revoluciju? Krajem 2000. „Vašington post“ pisao je da je 41 milion dolara izdvojen samo iz budžeta SAD za 1999. i 2000. Adam Lebor, u svojoj knjizi o Miloševiću, govori o cifri od 70 miliona dolara. Vilijam Montgomeri, bivši američki ambasador u Beogradu, spomenuo je brojku od preko 100 miliona, objašnjavajući kasnije da niko zapravo i ne zna preciznu cifru, ali da su „Sjedinjene Države smatrale da Milošević mora da ode“ i da ne treba štedeti ni novca ni truda da bi se ostvario taj cilj.

Ovo je bila investicija koja je Srbiju skupo stajala, budući da je ona prestala da se opire spomenutim „širim trendovima političkih i ekonomskih reformi“.

Koja je bila cena ovih ekonomskih reformi? Prema zvaničnim podacima, „skoro sva preduzeća u društvenom vlasništvu prodata su između 2002. i 2011. za bednih 2,6 milijardi evra“. Istovremeno, Međunardoni konzorcijum istraživačkih novinara izračunao je da je 51 milijarda dolara izneta iz zemlje samo na osnovu Zakona o privatizaciji koji je donet uz pomoć Svetske banke i MMF-a. Ukratko, državna i društvena preduzeća prodata su jeftino, znatno ispod njihove stvarne vrednosti, a njihova imovina ispumpana je u inostranstvo, u privatne džepove i na of-šor račune. Konačni rezultat – od 3.017 privatizovanih preduzeća, skoro dve hiljade je bankrotiralo posle privatizacije. Industrijska proizvodnja u Srbiji je 2012. godine bila na nižem nivou nego 1999, kada je NATO izvršio agresiju na Srbiju.

Plaćena je, takođe, i politička cena, u obliku obaveznog procesa pridruživanja Evropskoj uniji, iako manje od polovine građana Srbije podržava članstvo Srbije u EU, a protive mu se čak tri četvrtine ako uslov za to postane formalno priznanje nezavisnosti Kosova; uzgred, to će se i dogoditi. Uporedo s tim, uprkos tome što svega oko 10 odsto Srba podržava učlanjenje Srbije u NATO, saradnja Srbije i NATO-a postaje sve dublja, uz reformu naše vojske koja se sprovodi u skladu s američkim interesima, kako su pokazale „Vikiliksove“ depeše američke diplomatije.

Zbog ovih je razloga i sprovedena srpska obojena revolucija 5. oktobra 2000. Šta Srbi misle o njoj, 17 godina kasnije? Čitava petooktobarska politička klasa je, na poslednjim parlamentarnim izborima, odbačena dvotrećinskom većinom glasova. Uprkos tome, međutim, Srbija i dalje ostaje na kursu koji joj je određen tog dana.         

[/restrict]