Pobuna protiv Donalda Trampa

Predizborni taktički potez ili stvarna drama u zapadnoj familiji: Nemačka kancelarka Angela Merkel obznanila da se Evropa (Evropska unija) više ne može pouzdati u Sjedinjene Američke Države, jer su, pod novim i nepredvidljivim predsednikom, i same postale nepredvidljive, pa će Evropljani morati (napokon) sopstvenu sudbinu da uzmu u svoje ruke

Nekoliko reči, izgovorenih uz veliku kriglu piva (litar) u jednom minhenskom šatoru minule nedelje, bilo je dovoljno da izazove politički potres i uzbunu u transatlantskim odnosima: gotovo opsesivno naklonjena i privržena Americi (još kao devojčurak sanjala je o džinsu i rokenrolu, kasnije je tome dodala slobodu), nemačka kancelarka je, s neskrivenom gorčinom, saopštila da, s dolaskom Donalda Trampa na kormilo SAD, više ne može da se pouzda u zemlju njenih snova.

Na lokalnom predizbornom skupu, koji je organizovala bavarska „posestrima“ njene stranke (CDU) Hrišćansko socijalna unija (CSU), Angela Merkel je obznanila da su očigledno prošla vremena kad se Evropa mogla potpuno osloniti (i oslanjati) na druge (čitaj: Ameriku). S tim saznanjem suočila se, rekla je, prošlih dana (posle dva samita, NATO, u Briselu, i G7, na Siciliji), uz resku konstataciju da bi, odsad, Evropljani zaista morali sopstvenu sudbinu da uzmu u svoje ruke. Naravno, dodala je, u prijateljstvu sa Sjedinjenim Državama, uz ponovno naglašavanje: „Moraćemo se sami, mi Evropljani, boriti za našu budućnost, za našu sudbinu.“

[restrict]

Istorijska prekretnica Mediji su, s obe strane Atlantika, (pre)brzo zaključili da minhenski šator, i ono što je u njemu izrečeno, predstavlja „istorijsku prekretnicu“ u transatlantskim odnosima. I nagoveštaj pune evropske emancipacije, punog političkog osamostaljivanja. I dok oko ovog prvog, moguće prekretnice u odnosima Evropljana prema Americi, postoji prilična saglasnost, sa zaključkom o stvarnoj „emancipaciji“ Evropljana ne bi trebalo žuriti.

Naglašeno obazriva, posebno kad je reč o njenom odnosu prema Vašingtonu (to je demonstrirala čak i u situaciji kada je intimno bila pogođena, i ogorčena, otkrićem da i njene telefone prisluškuju američke tajne službe), Angela Merkel se zaista odvažila da, prvi put javno, napravi oštar rez (koji ne mora imati istorijske dimenzije) u odnosima s Amerikom. Rečima izgovorenim u minhenskom šatoru, konstatuje „Špigl“, Merkelova je napravila zaista raskid sa dosadašnjom retorikom punom obzira prema (novom) američkom predsedniku.

 

Razbijanje iluzija Uz podsećanje da je Donaldu Trampu, odmah nakon izbora, „izdiktirala uslove“ za saradnju, podsećajući ga na zapadne vrednosti i principe, ovaj magazin upozorava da se Merkelova uvek, pa i tada, trudila da u prvi plan stavi neraskidive veze u transatlantskim odnosima. Sada je to, očigledno svesno i promišljeno, dovela u pitanje. Čini se da je izgubila nadu u mogućnost „konstruktivne saradnje“ sa Trampom. Njegovo insistiranje, ne samo u izbornoj kampanji, na paroli „Amerika pre svega“, uverilo je nemačku kancelarku da Evropljani iz toga moraju izvući neophodne, i neminovne, konsekvence: iznova definisati međusobne odnose (više jedinstva) i odnose, interese, s Vašingtonom (više samostalnosti).

A do varničenja, i otvorenih sudara, tih interesa došlo je upravo na spomenutim samitima (NATO,  7) oko nekoliko ključnih tema: trgovinskih odnosa, ekologije i finansijskih izdataka za odbranu svake NATO članice ponaosob. Ta varničenja su dovela do potpunog fijaska oba skupa, iako oko onog prvog (NATO) ima različitih interpretacija. Na ovim skupovima novi američki predsednik je, konstatuje seriozni minhenski dnevnim „Zidojče cajtung“, razorio (gotovo sve) iluzije Evropljana.

 

Zapaljiva tema Tramp je, istina, ublažio retoriku o smislu i svrsi zapadnog vojnog saveza. Ne spominje više da je reč o prvaziđenoj i anahronoj alijansi. Izričit je, međutim, u zahtevu da Amerika više neće izdavati blanko čekove za njegovo održavanje i funkcionisanje. Svi moraju zavući duboko ruku u džepove i platiti za sopstvenu bezbednost. Famozna dva procenta bruto nacionalnog proizvoda. I za (pre)bogatu Nemačku je to, ispostavilo se, previše. Sedamdeset milijardi dolara godišnje koje treba baciti na (ipak besmisleno) naoružanje: delikatna, i zapaljiva, tema u izbornoj kampanji koja se zahuktava.

Žestoko se sručio na nemački suficit u razmeni sa njegovom zemljom. Po jednoj verziji, u razgovoru sa predsednikom evropske komisije Junkerom, okomio se na „zle Nemce“, usledili su potom demanti sa američke strane, o pogrešnom prevodu predsednikovih reči, uz uveravanja da Tramp „nema ništa protiv Nemaca“, ima protiv prakse da previše prodaju u Americi a premalo otuda kupuju, pa je, u tom kontekstu, rekao da je ta praksa „loša, veoma loša“.

Nemačku kancelarku očigledno je posebno iritirao Trampov otpor realizaciji pariskog sporazuma o zaštiti čovekove sredine, čiji je sadržaj nosio „rukopis“, i ima potpis, njegovog prethodnika Baraka Obame. Tramp ne veruje u priču o sve opasnijem zagrevanju zemlje i posledicama tog zagrevanja, a mere koje previđa pariski sporazum (smanjenje emisija ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova) previše bi koštale američku industriju. Najpre je kategorički odbijao da o tome uopšte razgovara, a potom je odluku odgodio. Saopštiće je, poručio je putem Tvitera, naknadno.

 

Rambo diplomatija Na oba samita ponašao se, primećuju evropski mediji i diplomate, kao „Rambo“ i „buldožer“, istupajući „sam protiv šestorice“ gotovo o svim pitanjima. Odbijao je, na primer, da se, na zahtev domaćina samita G7,  Italijana, izjašnjava o migrantskoj krizi, uz konstataciju da Amerika nema ništa s tim, to je isključivo evropska tema. Jedina saglasnost postignuta je, praktično, oko zajedničke borbe protiv terorizma i islamskih fanatika.

Otvoreno distanciranje nemačke kancelarke od američkog predsednika naišlo je, inače, na odobravanje javnosti u njenoj zemlji. Planule su, međutim, žustre i žestoke raspre oko motiva da se napokon odvaži i jasno kaže to što je rekla. Ima onih, ne samo među njenim političkim rivalima, socijaldemokratama, koji su uvereni da je, u pozadini svega, izborna kampanja: nemački mediji nisu propustili priliku da, takmičeći se sa američkim, „ocrne“ Trampa, pa kancelarkin „otklon“ od njega pada na plodno tle. Neki su požurili da izvuku paralelu: njen prethodnik Gerhard Šreder „zaradio“ je drugi kancelarski mandat na snažnom otporu ratnički raspoloženom (Irak) Džordžu Bušu Mlađem.

 

Težak saveznik Već spomenuti „Zidojče cajtung“ ustaje u odbranu Merkelove: ona nije kockar koji bi žrtvovao (dobre) transatlantske odnose za brz i jeftin aplauz u izbornoj kampanji. Za nju su Sjedinjene Američke Države politička konstanta, koja se podrazumeva, kao i sama Evropa. To što više ne može da se u njih pouzda, samo je znak, i dokaz, dubokih nesporazuma: Trampova Amerika menja boje „kao kameleon“, a ta njena nepredvidljivost čini Evropljanima velike probleme. Amerika je, preko transatlantizma, „projektovala“ njenu snagu na Evropu i tako učvrstila sopstvenu globalnu (pre)moć. Evropa je, time, stekla stabilnost koju sama ne bi bila u stanju da obezbedi. Davanje i uzimanje. U toj igri SAD, pod Trampom, postaju sve teži, nepredvidljiv saveznik. Zbog toga je Evropi nužno potrebna „pametna samozaštita“. Svojom „analizom“ situacije, Merkelova ne raskida sa Amerikom, konstatuje minhenski dnevnik, ali donosi bolan sud: ova zemlja više nije pouzdana. Taj sud ima svoju cenu, koja je (još) Nemcima, i Evropljanima nepoznata. Kancelarka zbog toga koristi, svesno izabran, pojam: sudbina.

 

Braniteljka Evrope Oni koji veruju da iza kancelarkine „pobune“ protiv Trampa ipak stoje, bar jednim delom, (pred)izborni motivi, podsećaju da se, pogotovu poslednjih nedelja, pokazalo kako će spoljna politika, i politika bezbednosti, biti izuzetno važna tema u izbornoj kampanji. Socijaldemokrate su u tome videle svoju šansu, sve dok je kancelarkin odnos prema Trampu bio neodređen. Sad se, međutim, Merkelova pozicionirala kao odvažna „braniteljka Evrope“ – uloga na koju je pretendovao njen rival na parlamentarnim izborima, socijaldemokratski kandidat za kancelara Martin Šulc.

Na predizbornim skupovima Šulc se predstavlja za većeg Evropljanina od Merkelove. To su im, uostalom, nalagale i (dosadašnje) funkcije. Šulc je kao dugogodišnji poslanik u Evropskom parlamentu, i potom njegov predsednik u dva mandata, u prvi plan stavljao evropske interese. Merkelova je pak, kao nemačka kancelarka, uz nespornu evropsku orijentaciju, bivala u prilici da često (pre)naglašava (nacionalni) interes svoje zemlje.

Da bi „parirao“ Merkelovoj u „obračunu“ s američkim predsednikom“, Martin Šulc je povisio ton: ističući primer Evrope (Evropske unije) kao najboljeg zaštitnika demokratije, ekonomije i socijalnog zajedništva, upozorava da je sudbinski imperativ u ovom trenutku suprotstaviti se, i stati na put tom čoveku i „njegovoj fatalnoj politici naoružavanja na koju nas prisiljava“. Drugima je, za razliku od njega, saznanje o neophodnosti jačanja Evropske unije, a ovde je posebno ciljao na Merkelovu, došlo pomalo kasno. Nekima na nekom samitu, nekima u šatoru s pivom. Ipak, bolje kasno nego nikada.

 

Opasno zatezanje konopca Ima, dakako, i onih među nemačkim političarima, pa i među uticajnim ličnostima iz kancelarkine stranke, koji upozoravaju da ne bi previše trebalo zatezati konopac s Vašingtonom, uprkos svim nevoljama koje su došle, i dolaze, s nepredvidljivim (neki mediji i političari se ne libe da ga označe i kao neuračunljivog!) Trampom. Takav je – kakav je i neće se, očigledno, više menjati, primećuje Dejvid Makalister, predsednik odbora za spoljnu politiku Evropskog parlamenta (inače čovek od posebnog kancelarkinog poverenja), uz konstataciju da bi EU morala da prema njemu reaguje „samouvereno i opušteno“. Morali bismo, kaže, na svim nivoima, razgovarati, razgovarati, razgovarati. I tražiti kontakte, ne samo među poznatim prijateljima Evrope, iz tabora demokrata i republikanaca. To posebno važi za nove generacije Amerikanaca koje su imale manje kontakata i posla sa Evropom.

Šef male, ali nekad veoma uticajne stranke (dok su bivali „jezičak na vagi“ između demohrišćana i socijaldemokrata) liberala, koji se nada povratku u Bundestag (izbori su 24. septembra) Kristijan Lindner upozorava da ne bi trebalo otežavati dijalog sa SAD. Iz trenutne „iritacije“ ne bi smelo da dođe do dugoročnog otuđenja. Dijalog mora postojati, i biti intenzivan, upravo u vremenima kad nastanu velike razlike u mišljenjima i stavovima. To što Evropa aktuelne nesporazume treba da uzme kao razlog da nastupa jedinstveno i efikasno, ne znači stvaranje „kontramodela“ transatlantskim odnosima, mora se ići ruku podruku.

 

Kralj dočekao cara A da je zaista nastala velika „pukotina“ u zapadnoj familiji, više niko ne spori. I sve manje je onih koji za to mogu da, s razlogom i argumentovano, optuže, i optužuju, Putina i Ruse. To je, očigledno, prvi uočio novi francuski predsednik Emanuel Makron. Iako je optuživao ruske hakere i propagandu za kampanju protiv njega, „novi francuski kralj“ (Makron) dočekao je pompezno, primećuju pojedini nemački mediji, pred istorijskim kulisama (raskošni, upravo renovirani versajski dvorac) „sadašnjeg ruskog cara“ (Putina).

Kao povod za prvu posetu jednog stranog državnika Parizu neposredno po ustoličenju novog šefa francuske države, iskorišćeno je obeležavanje tri stote godišnjice od dolaska tadašnjeg ruskog cara Petra Velikog u Francusku. Makronovi savetnici „šapnuli“ su šefu da je Petar Veliki uzor ruskom predsedniku, rođenom, inače, u Petrovom gradu. Politički razlozi su, međutim, dublji i pragmatičniji. Makron se, još dok je bio (samo) ministar privrede kod Fransoa Olanda, energično zalagao za ukidanje sankcija Rusiji.

Iza toga nisu stajale nikakve naklonosti (prema Rusima) i emocije (nemački mediji cinično primećuju da je Makron bio „treći izbor“ Moskve, posle favorita Fijona i Le Penove): francuska privreda trpi ogromne štete i gubitke zbog tih sankcija. To ne znači da će isti čovek na novoj, odgovornijoj funkciji, onako energično tražiti njihovo ukidanje: iako po prirodi odlučan, moraće da se povinuje „pravilima igre u klubu“ (NATO, EU), gde glavnu reč, uprkos sporenjima, imaju (još) Tramp i Merkelova.         

[/restrict]