Kako je Milutin postao Mujo

SKZ:  okrugli sto posvećen romanu Kukavičja pilad

„Na malom prostoru, kao da je duborezac, pisac je rastumačio zašto je Crna Gora u poslednjih sto godina istovremeno i Bijela Gora i Zelena Gora, zašto je njena bela strana uvek srpska, a ona druga, zelena, biva tuđa i otuđena”, kaže akademik Miro Vuksanović povodom knjige ove godine nagrađene i Pečatom vremena za književnost

U organizaciji Odbora za Srpski jezik koji je Srpska književna zadruga nedavno ustanovila i na čijem je čelu prof. dr Miloš Kovačević, a koji prema statutu ove institucije ima jednu od obaveza da pomno čuva i neguje srpski književni jezik, prošle nedelje je održan okrugli sto posvećen književnoj i stilsko jezičkoj analizi romana Labuda Dragića Kukavičja pilad. Ovaj roman je inače ovenčan nizom nagrada, među kojima je i ovogodišnji Pečat vremena – nagrada koju naš list dodeljuje najboljem književnom ostvarenju pisanom i objavljenom na srpskom jeziku u protekloj godini!

Prema rečima akademika Mira Vuksanovića, koji je temu svog izlaganja naslovio sa ,,Kako je Milutin postao Mujo“, Labud Dragić je u svom romanu Kukavičja pilad ,,na malom prostoru, kao da je duborezac, rastumačio zašto je Crna Gora u poslednjih sto godina istovremeno i Bijela Gora i Zelena Gora, zašto je njena bela strana uvek srpska, a ona druga, zelena, biva tuđa i otuđena“.

[restrict]

Govoreći o jednom od glavnih junaka romana, po imenu Mujo Bašović, Vuksanović je ukazao kako je ovaj unuk prvog drobnjačkog serdara dobio ime po dedi Milutinu. Međutim, da bi ga odbili od čini i vradžbina, sakrili su ga pod turskim imenom Mujo, koji je postao lupež i razbojnik, ubica strica.

„Znao sam, kao svi, da se podmeću kukavičja jaja, ali sam sada video i kakva se pilad iz njih izlegu. Slušao sam o njima, ponešto video, napremase, u šerbovanim knjigama, ali sam ispod Dragićeve ruke, prvi put, dobio dva poklona odjednom: istinu o komitima koji nisu ni nalik komitima odmetnutim od austrougarskog noža u Velikom ratu, pa su se, možda, da zavaraju trag tako namerno posleratni odmetnici prozvali i dobio sam literarno štivo o njima kakvo dosad nisam imao. Kao da su tužne sudbine tužnog vremena čekale Labuda Dragića da ih prouči, ispita im poreklo i posledice, a potom napiše njihovu istoriju“, rekao je akademik Vuksanović i dodao da Dragić ,,piše istinu i istoriju jedrim jezikom“.

„Imaju i drugi takvu istinu i takvu istoriju i takav jezik u svojoj pameti, ali nemaju darovitosti da sve to u dobru knjigu oblikuju. Kao što u ovom prikazivanju imamo serdara Milutina, junaka, i njegovog unuka, srpskog lekara i oficira, oba iz Bijele Gore, srpske, kao što smo nagovestili kakav je bio drugi serdarov potomak s istim imenom, koji je postao Mujo Baš, probisvet iz Zelene Gore, montenegrinske i svačije, tako i u knjizi Labuda Dragića naličje jednog vremena zaklanja lice Njegoševe Crne Gore“, istakao je akademik Miro Vuksanović.

„Za ovakve romane obično se kaže da se više ne pišu, ali se ne objašnjava i zašto. Zato jer nema hrabrosti da se napišu“, rekao je ovom prilikom kritičar i pisac Petar Arbutina. „Da li možda ne mogu da se izbore sa ovakvim temama koje nužno nisu istorijske ili možda sa ovakvim temama kakve je sebi postavio Labud Dragić, i koja nije nužno istorijska iako dakako i u istorijskom i u prostornom i u svakom drugom smislu ima utemeljenje u istorijskom događaju koji je možda više definisan duhom i istorijom od onoga što bismo mogli nazvati topografijom.“ Arbutina je potom dodao da moderna kritika i moderni kritičari zaboravljaju da je u književnosti mera svega – talenat, a ne rad, a mera talenat i intelektualna hrabrost koju Labud Dragić i kao čovek i kao individua ima.

Vrednost Kukavičje piladi Jelena Jovanović Simić je videla u originalnim, stilskim rešenjima pisca, čije delo predstavlja mozaički tekst u kome su elementi slagani u jedinstvenu kompoziciju, naslovivši svoje izlaganje ,,O unutar iskazanim i međuljudskim odnosima u poetskom verbativu romana Kukavičja pilad Labuda Dragića“. Miloš Kovačević posebno je analizirao neobičan, kako je naveo, hibridni jezik romana, o kome su govorili i Časlav Nikolić, Jasmina Arsenović, Marija Blagojević, Marko Paovica, Jelica Stojanović… Petar Arbutina obratio se izlaganjem naslovljenim ,,Porodica, nacija, mit – integrativni i dezintegrativni principi istorijske svesti u romanu Kukvičja pilad. Jasmina Arsenović govorila je na temu ,,Pripovedačka strategija Labuda Dragića“, a  Milanka Babić na temu ,,Koordinativne konstrukcije u romanu,Kukavičja pilad Labuda Dragića“. Marija Blagojević izlagala je o ,,Pozornici kukavičje piladi – pojmovi zla i smrti“. O Dragićevom delu govorili su i Vukosava Živković (,,Arhetipske slike u romanu,Kukavičja pilad Labuda Dragića), Miloš Kovačević (,,Specifični postupci preregistracije u romanu,Kukavičja pilad Labuda Dragića), te Aleksandar Milanović (,,O leksici u Dragićevom romanu Kukavičja pilad“). Tema izlaganja Časlava Nikolića bila je ,,Postherojski svet u romanu Kukavičja pilad Labuda Dragića“, Marka Paovice ,,Romansirani demonizam novije crnogorske istorije“, Jelice Stojanović ,,Jezičko-stilska sredstva u romanu Kukavičja pilad, kojima se postiže verodostojnost kazivanja“. Ilijana Čutura govorila je o ,,stilistici i značenju priloga u romanu Labuda Dragića“, dok je Mihailo Šćepanović govorio na temu ,,Leksikografsko poređenje dijalektskih rečnika uz dva Dragićeva romana“.

Na naše pitanje o Dragićevom romanu, glavni urednik SKZ Dragan Lakićević izjavio je: „Bio sam urednik prvih knjiga Labuda Dragića (Koji nemaju pečata i Sram u katedrali) pre više od trideset godina. Ne računajući Ćopićevu nagradu SANU (za roman U zatonima Lete, isto u izdanju SKZ) za Labuda interesovanje kritičara i žirija počinje tek sa ovom knjigom: tri nagrade… Posebno me raduje što je naš pisac, snažni dar reskog izraza, dobio nagradu ’Isidora Sekulić’, jer su Isidorine knjige Njegošu, knjiga duboke odanosti i Kronika palanačkog groblja štampane pre sedam decenija u Zadruginom Kolu koje je objavilo i Kukavičju pilad. Velika porodica srpske književnosti se nastavlja po srodnosti, a tu srodnost čini vrhunska umetnost.“

Roman godine u izdanju Srpske književne zadruge 2016. svako je bilo delo Labuda Dragića Kukavičja pilad, štampano u 108. Kolu najstarije i najuglednije srpske književne edicije „Kolo“.

Kukavičju pilad nije prepoznao žiri za NIN-ovu nagradu, ali jesu tri druga žirija – za nagrade „Pečat vremena“, „Momo Kapor“ i „Isidora Sekulić“. I tu ne bi bio kraj da izdavač SKZ nije u potrazi za sredstvima za drugo izdanje, jer primeraka prvoga više nema.            

[/restrict]