Helmut Kol – slava, afere i (porodične) tragedije

Državnik koji je na velika vrata ušao u istoriju kao „kancelar ujedinitelj“ i tvorac evra: Iza istorijskih kulisa, lovorika i fanfara, u njegovom dugom političkom životu – postao je član demohrišćanske stranke sa sedamnaest godina, a kancelarski tron neprikosnoveno držao punih šesnaest – bilo je i dosta „gafova“, skandala, promašaja i poraza

Najpre zemlja (država), pa partija, potom gotovo – ništa. Velika praznina. Sve do porodice. Ta lista prioriteta potegla je u (medijskoj) javnosti, na vest o smrti bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Kola (87), pitanje da li političari i državnici istorijskog formata, a Kol to zaista jeste, s naglašenim egom, mogu (uopšte) biti i brižni, osećajni roditelji, porodični ljudi i (nekome) odani i iskreni prijatelji.

[restrict]

Samu istoriju to (mnogo) ne zanima. Ona ima drukčije, i drugo, rešeto. A u nju je već, i na velika vrata, Kol ušao kao „kancelar ujedinitelj“, tvorac evra, „počasni građanin Evrope“, te, spomenimo i to, tragom njegovih istorijskih zasluga, politički otac Angele Merkel. Uostalom, kancelarka je i sama, povodom vesti o Kolovoj smrti, delujući (bar za javnost) potreseno (a tu vest je saznala tokom službene posete Rimu), priznala, i konstatovala, da bez njega ne bi (uopšte, ili najmanje verovatno) bila i postala to što jeste. Da stigne do kancelarskog trona i bude, trenutno, i poodavno, najmoćnija žena sveta. Hodajući (uspešno) Kolovom stazom, ona uz to ima (i) dobre izglede da mu „preotme“, takođe ekskluzivnu, poziciju „večitog kancelara“: da, kao i on, vlada  najmoćnijom zemljom Starog kontinenta (punih) šesnaest godina.   

NJUH ZA ISTORIJU Ako je to s Merkelovom, za samog Kola vremenom, i neočekivanim okolnostima, postalo ranjivo i bolno mesto (ali o tome kasnije), oreol kancelara ujedinitelja i oca evra činio ga je, i u turobnoj „jeseni patrijarha“, poznim godinama velikih razočaranja, ličnih tragedija i bespomoćnosti, gotovo prkosno, spomenički ponosnim i gordim. U te dve „stavke“, ponovnom ujedinjenju Nemačke nakon četiri decenije njene drastične i dramatične podeljenosti, a time konačnim rešenjem eksplozivnog „nemačkog pitanja“, i „rađanjem“ evra, čime je proces evropske integracije, bar tako se činilo, dobio nepovratno ubrzanje, ispoljio se u Kolovom slučaju gotovo neočekivano (dugo su ga, i upadljivo, u sopstvenoj zemlji, potcenjivali!) nepredvidljivi „njuh za istoriju“, koji razdvaja čak i uspešne političare od državnika posebnog formata i osobenog političkog talenta.

Kad je u leto i jesen 1989. došlo do dramatičnih previranja u Istočnoj Nemačkoj, i kad je jedna birokratizovana i zatvorena zemlja prosto „eksplodirala“ pred (nezaustavljivom) lavinom njenih građana koji su hrlili preko granice, na zapadnu stranu, Helmut Kol je osetio „dah istorije“ i neočekivani „dar s neba“. Krenuo je u, s neverovatnom energijom, u realizaciju velikog poduhvata , ujedinjenja, u času kada se, po sopstvenom priznanju, već bio pomirio s činjenicama koje su govorile da će veliki san biti prepušten budućim generacijama i nekim drugim, takođe budućim, liderima.

 DAR S NEBA Iza onog neočekivanog „dara s neba“, u nemačkom slučaju, stajao je poslednji, samouvereni i malerozni, lider Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov. Njegova poseta Bonu u junu 1989. godine, koju sam pratio kao stalni dopisnik „Politike“ iz Zapadne Nemačke, dočekana je euforično (jedan francuski kolega je cinično konstatovao da su  zapadni Nemci doživeli „gorbazam“) i otvorila zaista novo razdoblje u sovjetsko-nemačkim (s obe strane granice) odnosima. Četiri meseca kasnije Gorbačov se našao u Istočnom Berlinu, gde nisu imali previše sluha za njegovu perestrojku. Dotad neprikosnoveni vladar Istočne Nemačke Erih Honeker je, na novinarsko pitanje hoće li i on krenuti tim (Gorbačovljevim) putem, uzvratio pitanjem: zašto bi menjao tapete u stanu samo zato što to radi komšija. Veliki, i politički, očigledno, kako će se tek kasnije ispostaviti, naivni „reformista“ mu nije ostao dužan: po sletanju na (istočnoberlinski) aerodrom Gorbačov je „odsekao“ da „život kažnjava onoga ko kasni“. Na Zapadu je to promptno protumačeno da sovjetski lider pušta Honekera niz vodu.

„Nemačko pitanje“ je najednom otvoreno, u času kad se duboko verovalo na svim stranama da je istorija „zapečatila“ podelu na dve nemačke države, kao „zasluženu posledicu“ nacističke ratne avanture i tiranije, bar za naredni vek, kako je to govorio Honeker. Samo godinu dana kasnije, posle dramatičnih događaja iz jeseni 1989. u istočnonemačkim gradovima, Helmut Kol će pobedonosno sedeti na kancelarskom tronu kao „ujedinitelj“. Od časa kad se za to ukazala prilika (brzopleti Gorbačov) i krenulo s rušenjem Berlinskog zida, on je diktirao tempo i vodio „nemački brod“  ka konačnom ujedinjenju, kroz sve bure i otpore, čvrstom rukom i zaista maestralno.

OTPORI I STRAHOVI A otpora nemačkom ujedinjenju, i strahova od rađanja (pre)moćne Nemačke u srcu Evrope, bilo je, negde pritajeno, a negde otvoreno, u gotovo svim evropskim državama. Od malih do Poljske (u tom času još delikatno pitanje granice na Odri i Nisi) i Francuske (manje javno) i Velike Britanije (resko i otvoreno). Tadašnja britanska premijerka, rezolutna Margaret Tačer je, naime, pokušala da organizuje „front otpora“ i protivljenja nemačkom ujedinjenju, neuspešno: američki predsednik Džordž Buš Stariji nije hteo da je sledi, a francuski predsednik Fransoa Miteran nije hteo da se javno konfrontira s „prijateljem Helmutom“ (Kolom), verujući, u potaji, da će taj posao, sprečavanje nemačkog ujedinjenja, obaviti čovek koji je i podstakao taj proces – Gorbačov.

Ti strahovi su motivisali Helmuta Kola na demonstraciju „velikog Evropljanina“: krenuo je u snažnu ofanzivu uveravajući susede da su nemačko ujedinjenje i evropske integracije „dve strane iste medalje“. Kao da se setio jedne davne (iz 1965) opaske generala Šarla de Gola da „nemačko ujedinjenje može biti samo rezultat evropskog ujedinjenja“. Na Kolovo snažno insistiranje došlo je do čuvenog Mastrihta (zaista istorijskog samita lidera tadašnje Evropske ekonomske zajednice), stvaranja monetarne unije (uprkos britanskom protivljenju i otklonu), sa (ishitrenim) rađanjem evra i „konstrukcionim greškama“ koje prave sada velike glavobolje Evropskoj uniji, njenoj evrozoni.

Za uspostavljanje evra Kol je založio sopstvenu političku sudbinu i na njegov „žrtvenik“ položio, uz neskriveni žal njegovih zemljaka, snažnu marku, koja je za Nemce bila više od monete: simbol blagostanja i (velike) moći. U igranju na „evropsku kartu“ poseban značaj za Kola je predstavljalo uspostavljanje bliske saradnje, i ličnog prijateljstva, sa (tadašnjim) francuskim predsednikom (socijalistom) Fransoa Miteranom, koje je krunisano jakim simbolom: (istorijskim) držanjem za ruku na verdenskom stratištu (poginulo 250.000 vojnika na obe strane i ranjeno pola miliona) iz Prvog svetskog rata.

GAFOVI I SKANDALI Iza i mimo istorijskih kulisa i fanfara, u Kolovom dugom političkom životu (član Hrišćansko demokratske unije, CDU, koju će decenijama voditi, postao je sa sedamnaest godina), bilo je, osim lovorika, dosta trnja, brojnih afera, poraza, razočaranja i (ličnih) tragedija. Po stupanju na kancelarski tron, a dočekan je, posle neprikosnovenog i autoritativnog (ne i autoritarnog) Helmuta Šmita, s podozrenjem, posebno među intelektualcima i levičarima, pa i podsmehom (beskrajna kolekcija viceva i karikatura) kao „provincijalac“  (pre toga bio je premijer u pokrajini Rajnland-Falc), usledili su brojni „gafovi“, skandali i afere.

Izazvao je lavinu protesta kada je u izraelskom Knesetu, nesmotreno i očigledno preuranjeno, zatražio da se „podvuče crta“ i pomiluju od odgovornosti za rat (u njemu je učestvovao, i poginuo, njegov stariji brat Valter) i Holokaust oni koji su „kasnije rođeni“, kao on (1930). Usledila je velika korupcionaška „afera Flik“ (nemački industrijalac i milijarder) čija je najveća žrtva bio lider koalicionih liberala i (Kolov) ministar privrede grof Oto Lambsdorf.

Posebnu međunarodnu „rezonancu“ imao je Bitburg. Kol je, gotovo na silu (upozoravao je da bi njegova vlada mogla da padne ako se iz programa posete precrta Bitburg), uprkos protivljenju u Vašingtonu, posebno među američkim Jevrejima, tamo odveo Ronalda Regana kako bi se rukovali, u znak velikog pomirenja (kao s Miteranom na Verdenu) na vojničkom groblju gde su, uz savezničke vojnike, bili sahranjeni i nacisti.

Usledilo je Kolovo drastično poređenje sa Gebelsom od Gorbačova u „Njuzviku“, zbog čega je došlo do (ozbiljnog) zahlađenja odnosa između Bona i Moskve. Kasnije će to biti izglađeno i dvojica vršnjaka, s tragičnim iskustvom iz rata u kom sami nisu neposredno stigli da učestvuju (Kola su se, istina, setili koju nedelju pred nemačku kapitulaciju), a koji su se zaricali da se „rat više ne ponovi“, uspostavili su, ne samo političko nego i lično prijateljstvo.

RASTAKANJE SPOMENIKA I pored (mnogo)brojnih skandala, političkih drama i pokušaja (neuspelih) stranačkih pučeva, rastakanje Kolovog (već izgrađenog) grandioznog spomenika (velika inspiracija za karikaturiste) počelo je s izbijanjem zapaljive afere o mutnom finansiranju (crni fondovi) njegove Hrišćansko demokratske unije (CDU) u čijem se središtu, i vrtlogu, našao. Upornim odbijanjem da saopšti izvore, i imena, izdašnih „darodavaca“, postao je gotovo nepodnošljivo opterećenje za stranku koju je decenijama neprikosnoveno vodio i čvrsto držao. Suočavanje s tom gorkom činjenicom stiglo je odakle se najmanje nadao: kao „ubica“ političkog oca (politički sasvim nepoznatu istočnu Nemicu uveo je u njegov prvi kabinet po ujedinjenju) pojavila se (autorski tekst u „Frankfurter algemajne cajtungu“) upravo njegova štićenica Angela Merkel. Nikad joj to nije oprostio. U gorčini i razočaranju, bivao je sklon i sitim osvetama: u memoarskim tekstovima „otkrivao“ je kako, eto, na prijemima, u početku, nije umela da se služi priborom za jelo…

TUROBNA STRANA LEGENDE Javnost je vremenom počela da otkriva i tamnu stranu velike legende. Valter, jedan od njegovih sinova, objavio je knjigu u kojoj Kol figurira kao brižni otac u idiličnim prizorima, fotografijama, politički proračunato, samo u vreme izbornih kampanja, obuzet, inače, samo sobom i – vlašću. Iako ga je očeva smrt „duboko pogodila“, medijima je otkrio da je Kol odavno, grubo i neopozivo, prekinuo svaki kontakt sa sinovima (Valter i Peter) i unucima. Poslednji put su se čuli, telefonski, 2011. Otkrio je i jedan detalj koji je posebno govorio o velikoj porodičnoj otuđenosti: vest o smrti njegove majke (Kolova supruga Hanelore je 2001. izvršila samoubistvo: bolovala je od neizlečive alergije na svetlost), umesto roditeljskog razgovora i utehe, Valteru je, hladno, saopštila neka službenica iz ureda njegovog oca.  

Izvesnu krivicu za gubitak i takvog oca, koji „nije umeo da bude roditelj“, Kolov sin vidi u njegovoj novoj supruzi, koja je u život „legendarnog kancelara“ uplovila  odmah posle smrti njihove majke. Ta žena, Majke Rihter, gotovo bukvalno je zatočila Kola: uskratila je ne samo njegovim sinovima nego i Kolovim nekadašnjim najbližim saradnicima mogućnost bilo kakvog kontakta s njim. Totalno ga je izolovala, „čuvajući ga od svih“, posle nesrećnog Kolovog pada niz stepenice u porodičnoj kući od kojeg se nikad nije oporavio: ostao je trajno, i tragično, vezan za invalidska kolica, i mogućnosti da suvislo artikuliše, i jasno izgovori, sopstvenu misao.

FATALNA KARTA Odnos Helmuta Kola prema (tada) Jugoslaviji, bio je dvojak: dugo pragmatičan i konstruktivan. I u prvim znacima jugoslovenske krize opominjao je (još) da je Jugoslavija „statika Evrope“. Posebno se plašio, kad je ujedinjenje bivalo sve izglednije, da olujni balkanski vetrovi ne oduvaju nemački brod (ujedinjenja) već s obale, i gurnu ga ka pučini, u neizvesnost. Kad je tog straha  nestalo, posegao je (zajedno sa gorljivim šefom diplomatije Hansom Ditrihom Genšerom) za fatalnom kartom: uprkos, u tom času, gotovo opštem protivljenju, u Parizu posebno, pa i u Vašingtonu, izričito, gotovo ultimativno je obnarodovao da će Nemačka priznati secesiju Slovenije i Hrvatske, čime je počelo, faktički, razbijanje Jugoslavije.         

[/restrict]