Pavel Tulajev: ČETVRTI SVETSKI RAT JE U TOKU

Da li možemo da okupimo istinske rusofile „koji će se suprotstaviti Novom svetskom poretku na čelu sa SAD i NATO-om i njegovom mrežnom i mrežno centričnom ratu“?

Razgovarala Biljana Đorović

Kongres Sveslovenskog sabora, održan u Rusiji od 26. maja do 3. juna, okupio je 220 delegata iz svih slovenskih država i odvijao se na 14 naučnih konferencija i okruglih stolova na kojima je predstavljeno 300 radova, uz izvanredan kulturno-umetnički program, projekcije dokumentarnih filmova i književne večeri. Kongres je organizovan sa zamisli da je u složenim uslovima međunarodnih konfrontacija slovenska ideja sposobna i dužna da odigra važnu ulogu među ljudima spremnim da se suprotstave diktatu SAD i njihovih evropskih satelita.
[restrict]

Na brodu „Princeza Anastasija“, na kome se odvijao najveći deo kongresa, nastao je intervju sa Pavelom Tulajevom, jednim od vodećih ruskih i svetskih intelektualaca, profesorom Međunarodnog slovenskog instituta u Moskvi gde predaje Otadžbinsku istoriju i Osnove slovenstva. Pavel Tulajev je autor mnogobrojnih knjiga, koje su prevedene na poljski, češki, nemački, engleski i francuski jezik. U Srbiji je 2002, u izdanju izdavačke kuće „Pešić i sinovi“, objavljena njegova knjiga „Veneti“. Profesor Tulajev je na kongresu predsedavao veoma važnom konferencijom „Razarajuće sile u slovenskim državama“, koja se bavila konspirološkim uvidima o tajnim dokumentima i tajnim društvima što vode istrebljivački rat protiv Slovena. Pavel Tulajev je govorio o tajnim organizacijama u revolucionarnom periodu – uticaju liberalne revolucije kroz masonstvo na tajne slovenske organizacije – a na ovoj sesiji pokazana su mnogobrojna dokumenta koja svedoče o ulozi cionizma na preuzimanju ruske države od strane tamnih koridora moći.

Povodom 150. godišnjice Sveslovenskog sabora objavili ste knjigu „Prvi slavenofili i njihovi kongresi“. Knjiga predstavlja istorijski uvid u slovenofilske ideje i organizovanje koji treba čitati i kao pravac daljeg ujedinjavanja slovenskih naroda na putu izbavljenja od anglosaksonske grabljivice i tamnih koridora moći.

Istorija Slovena je izuzetno zanimljiva, veoma značajna, ali konstantno izložena falsifikovanju i zbog toga uglavnom nepoznata i samim slovenskim narodima. Mi smo slovenofili, slavisti – naučnici koji istražuju slovenski svet, ali većina ljudi koja se time bavi oslanja se na mitove. Na primer, kada je prošlost u pitanju, u Rusiji se smatra da su slovenofili bili ruski filozofi 19. veka, dok u stvari prvi slovenofili datiraju iz prvih vekova postojanja Slovena. U vreme renesanse napisani su prvi radovi prosvetitelja koji su bili usmereni na ujedinjenje Slovena sa ciljem suprotstavljanja turskom ropstvu. Potom je u modu ušlo ispisivanje stare istorije Slovena i pojavile su se knjige na latinskom, francuskom i nemačkom jeziku o Slovenima, Vendima ili Venetima. Takva je bila knjiga Mavra Orbinija „Kraljevstvo Slovena“. U Rusiji su tada štampana tri različita izdanja te knjige.

U 19. veku pod uticajem Francuske revolucije nastupilo je doba revolucija koje je 1848. nazvano „Prolećem naroda“. Ustanci, demonstracije, barikade izbijali su u Berlinu, Parizu, Beču, Pragu, ali u Pragu na specifičan način. Tu su se okupili prvi panslavisti i slovenofili koji su tražili kulturnu, jezičku i političku nezavisnost od nemačkog carstva. Cilj je bio dobijanje nezavisnosti od Austrougarske i zaštita od pangermanizma koji je u to vreme bio u usponu, ali ubrzano je napredovala i ruska akademska nauka u okviru koje su delovali ne samo slovenofili već i slavisti poput Venelina, Pogodina i Sreznjevskog, koji su prevodili klasike kakav je Šafarikov, Jan Kolar i druge. Na skup u Pragu, međutim, nisu iz Rusije bili pozvani pravi naučnici, slavisti, već anarhista Mihail Bakunjin, učenik Prudona i antihrišćan koji je imao za cilj da podrži poljske revolucionare. Bakunjin se zalagao za rušenje svih imperija, uključujući i Rusku imperiju. Skup u Pragu ni u kom smislu ne možemo smatrati fundamentalnim. Bio je to revolucionarni, buržoaski, zapravo – masonski skup. Zanimljivo je da je tokom održavanja tzv. Praškog skupa Bakunjin bio toliko oduševljen slovenskom idejom da je pozvao sve Slovene na ustanak. Njegov čuveni poziv široko je odjeknuo i uticao na uspon slovenofilstva. Poljski ustanak je ugušen, a Bakunjin je uhapšen.

U Petrogradu i u Moskvi i 1867. održan je prvi kongres Sveslovenskog saveza, pripremljen u Moskvi sa zadatkom okupljanja svih prijatelja Rusije i to konzervativaca i pravoslavaca. U to vreme Srbi i Bugari su spremali ustanak protiv turskog carstva. Ruski car je bio pokrovitelj pravoslavnih naroda. Reč je o čuvenom caru Aleksandru Drugom, u ruskoj i slovenskoj istoriji nazvanom „oslobodilac“ zbog toga što je oslobodio hrišćane, dao im zemlju i ukinuo kmetstvo, ali je rukovodio i organizovanjem i realizacijom oslobađanja Srba i Bugara. Zahvaljujući ruskoj armiji obnovljena je srpska država, što Srbi veoma dobro znaju. Za nas, Ruse i Srbe, skup nazvan Moskovski (iako se održavao i u Sankt Peterburgu i na drugim mestima), organizovan uz blagoslov mitropolita Filareta (Drozdova), označava pravi početak rada Sveslovenskog sabora.

Više od 80 delegata iz svih slovenskih zemalja došli su u Moskvu 1876. Osim delegacije iz Poljske, koja ne samo da je bila podeljena već je u njoj u krvi ugušen ustanak iz 1863, zapravo pravi rat između Rusije i Poljske. Taj rat Poljska je izgubila. Sabor je uprkos tome održan a u isto vreme održana je prva sveruska etnografska izložba. Pripremljen je veoma bogat program: putovanja, koncerti, prijemi. Slovenske poslanike je primio lično ruski car.

U knjizi „Prvi slavenofili i njihovi kongresi“ detaljno je opisan nastup i prijem srpske delegacije na Prvom sveslovenskom kongresu 1867. Ko su bili najznačajniji predstavnici srpske delegacije i šta je car Aleksandar Drugi rekao Srbima prilikom audijencije?

Bilo je veoma interesantno raditi na toj knjizi čiji je nastanak direktno povezan sa radom na organizaciji jubilarnog 150. sveslovenskog kongresa. Kao naučnom sekretaru kongresa povereno mi je objavljivanje arhivskog stenogramskog materijala sa Prvog sveslovenskog kongresa. Istražio sam čitavu hronologiju i pročitao sve stenograme. Po broju delegata, njihovom duhovnom usmerenju, mestu i ulozi koje su zauzimali, izdvajala se delegacija Srba. Predvodio ju je arhimandrit manastira Krke Kovačević, mitrovački protojerej Uroš Milutinović, pomoćnik ministra pravde Petronijević, Milan Đ. Milićević, redovni član Srpskog učenog društva koji je tokom svog života bio član Akademije nauka u Petrogradu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge, a takođe istaknuti naučnici: dr Mihailo Polit Desančić, dr Jovan Subotić, doktor prava Lazar Kostić, dr Janko Šafarik i drugi. Učestvovao je i čuveni vojvoda Ilija Plamenac, čiji je potomak protojerej Jovan Plamenac izuzetan i divan sveštenik bio jedan od najzapaženijih delegata na proteklom kongresu Sveslovenskog saveza. Delegacija Srba bila je izvanredno primljena. Na audijenciju kod imperatora pozvani su samo izabrani delegati, svega 20-30 ljudi. Ruski car Aleksandar Drugi primio ih je 14. maja u Carskom selu. U salu za prijem uveo ih je dvorski ceremonijal knez Liven koji je tom prilikom rekao: „Deputati iz slobodne Srbije, ovde, na prvo mesto.“ Srbi su se poklonili caru, pozdravili ga i poželeli mu dobro zdravlje. Car im je zahvalio na pozdravu i rekao: „Uvek smo doživljavali Srbe kao svoju rođenu braću. Verujem da vas čeka bolja budućnost.“ Kada je car, sa caricom, svoje petoro dece i celokupnom dvorskom svitom, stigao do srpskih deputata, svakom se pojedinačno obratio. Srbi su, dakle, zauzimali prvo mesto po značaju i važnosti i bili su najbolje primljeni. Ukazana im je najveća počast a dobili su i političku i vojnu podršku.

Za vreme trajanja kongresa u Moskvi na cara je pokušan atentat u Parizu tokom njegove posete izložbi koja se tamo održavala. Atentat je privukao pažnju celog sveta a terorista je bio Poljak. Ovaj pokušaj atentata srpski poslanik Mihailo Polit Desančić prokomentarisao je rečima: „Atentat koji je pokušao da izvede poljski terorista odvojio je Poljake od bratskih, slovenskih naroda. Ali to neće smetati našem slovenskom bratstvu koje je postalo realnost a Moskva je postala novo središte slovenskog pokreta.“

Sve ovo je veoma važno znati jer se u poslednje dve decenije govori o sveslovenskom skupu u Pragu kao prvom sveslovenskom skupu koji je obnovio panslavizam. Ali taj skup je pozdravio rimski papa i komunisti, koji ga, kao i liberali, pozdravljaju i dan-danas. Do pre dve godine niko osim naučnika, stručnjaka za ovu oblast nije imao znanje o moskovskom skupu. A mi sada obeležavamo godišnjicu upravo tog izvanredno značajnog događaja koji je dao podstrek konzervativnom, pravoslavnom i državnom pokretu. I danas, kao što je to bilo i pre 150 godina, uz nas su i pravoslavni sveštenici. Najveća delegacija je iz Srbije i srpskih zemalja a tu su i naši prijatelji iz drugih slovenski zemalja. Hvala Bogu, Poljaci ovoga puta nisu bojkotovali skup, jer ima naših prijatelja i u Poljskoj.

Koji su zadaci sveslovenske zajednice i njeni dometi u složenim geopolitičkim, političkim, ekonomskim uslovima u svetu u kojem, kao što je to bilo i do sada, vladaju „duboka država“ i „tamni koridori moći“?

Danas imamo zadatak da ujedinimo u okviru naše slovenske zajednice predstavnike slovenskih naroda koji zastupaju ideju uzajamnih veza Slovena različitih veroispovesti i različitih stanovišta. Na ovom skupu bili su prisutni i katolici i bivši komunisti, čak i pagani. Ne može se, međutim, dozvoliti, da među delegatima budu prisutni rusofobi, ljudi antiruski orijentisani, jer Rusija je zaista slovenska zemlja, iskreno voli i pomaže Slovene, ali potrebno je da i nju Sloveni vole – da to bude uzajamna ljubav. Ruski narod je slovenski narod. Velikorusi, Malorusi i Belorusi, većina slovenskog naroda se pre revolucije nalazila u sastavu Ruske imperije, kao i veliki delovi Poljske. U vreme Prvog sveslovenskog sabora to je bilo sasvim jasno i predstavljalo je realnost. Danas su Belorusi u odvojenoj državi, Ukrajinci i Rusi su se odvojili. Cepanje ruskog naroda je velika tragedija. Rat u Ukrajini je paradigmatičan u tom smislu, jer se u njemu sukobljava jedan isti, ruski narod koji sebe različito naziva: jedni se nazivaju Ukrajincima ili Malorusima, a drugi Rusima u Ukrajini. Postoje i oni koji sebe nazivaju Ukrajincima koji žive u Rusiji. Tragično.

U Rusiji postoji više slovenskih organizacija koje deluju u različitim domenima: crkvenim, političkim, umetničkim. Postoje fondovi, organizuju se festivali, forumi i slično. Naš slovenofilski krug okuplja oko hiljadu ljudi a imamo saradnike u Srbiji, Bugarskoj, Poljskoj. Slovenstvo je snažna i jaka ideja i mogla bi da bude dalekosežno delotvorna jer je ruski narod veliki, a ruska država moćna. Jubilarni savez je u tom smislu bio i neka vrsta ispita koji se polaže o pitanju: da li možemo da nastavimo borbu i okupimo istinske rusofile „koji će se suprotstaviti Novom svetskom poretku na čelu sa SAD i NATO-om i njegovom mrežnom i mrežno centričnom ratu koji se odigrava u novim sferama i formama, kroz elektronska sredstva informisanja, virtuelno prostranstvo – internet, kroz finansijske kanale. Liberalna kapitalistička oligarhija usmerena je na promenu duhovnih i hrišćanskih osnova ljudskog bića sa ciljem da preobrati slobodnu ličnost u zombija, šraf satanističkog sistema i roba globalne vlasti. Da spreči taj košmar može samo dobra volja ujedinjenih naroda gde je Slovenima na čelu sa Rusijom suđeno da odigraju vodeću ulogu“. Ova rečenica sa okruglog stola o razarajućim tajnim, konspirološkim silama u slovenskom svetu kojim sam predsedavao, a na kojem ste i vi izneli svoju analizu ovog procesa u Srbiji („Otvorene vene Srbije“), ušla je u Rezoluciju 150. sveslovenskog kongresa.

Kontrola istorije odvija se u orvelijanskom ključu: Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost… ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost! Kako vi, kao istoričar, gledate na nepodnošljivu kontrolu uma putem kontrole istorije?

Kontrola istorije pripada korpusu informacionog rata. I to je veoma važno razumeti, jer je znanje instrument kako za obrazovanje, tako i za veoma opasan rat. Naša istorija postaje ratište za istinu, za prošlost, ali i za budućnost. To je politički momenat. Kao istoričar dobro razumem kako ovaj proces funkcioniše. Aspekt koji ste izneli pripada domenu informacionih ratova. Ali postoje još dva veoma značajna aspekta krivotvorenja istorije. Prvo: ljudi nisu obrazovani. Ljudi ne znaju, ali imaju svoje mnjenje. U Rusiji mnogi imaju mišljenje o Staljinu, o revoluciji, o Slovenima. I oni nastoje da ga što više promovišu. Takvi tipovi meni po pravilu govore da istorija nije nauka, da može da se napiše bilo koja istorija. I to je prva glupost zbog koje je istorija falsifikovana. Drugi razlog je pseudoljubav prema otadžbini koja navodi neke obrazovane, pa čak i stručne ljude da napišu istoriju, ne onakvu kakva je bila već da je ulepšaju. Na primer, kod nas postoji akademik Čudinov koji kaže da je pre deset hiljada godina ceo svet govorio ruski. Ne samo da su Etrurci bili Rusi već su i krateri na Suncu i Mesecu tragovi ruske civilizacije. Ima i drugih fantastičnih varijanti istorije. Tako se izmišlja prošlost. Oni izmišljaju nove bogove, kneževe, obrede, neprijatelje kojih nikada nije bilo i tako dalje. Takva literatura nije nikakva konkurencija za ozbiljne istoričare, ali po tiražima – ona često prevazilazi naše.

Orvelijansko prekrajanje, namerno prekrajanje istorije i to o ključnim pitanjima, a koje se nameće kao zvanična istoriografija, predstavlja konstantu informacionog rata dugog trajanja.

Ko je, prema vašim istraživanjima, igrao najveću ulogu u falsifikovanju istorije Slovena?

Slovenima su se bavili i ruski i neki nemački slavisti. Nemački pangermanisti pisali su istoriju Slovena po normanskoj teoriji. Oni su germanizovali istoriju a mnogo šta izbacili. Govorili su, na primer, da su Vandali bili Germani i da su Goti bili Germani a da su Veneti bili Italijani i sl. A Sloveni su starosedeoci Evrope. Vinča, Lepenski vir, Lužički Srbi, ali to se predstavlja kao istorija Švajcarske, Austrije ili romanskih zemalja. Tako je došlo do kvarenja slovenske istorije. Oni nam govore da su se Sloveni pojavili u Evropi za vreme Vizantije. Došli su kao Anti i prešli granicu vizantijskog carstva, što je meni kao istoričaru veoma smešno jer veoma dobro poznati rimski imperator Julije Cezar u svojoj znamenitoj knjizi „Zapisi o ratu u Galiji“, napisanoj u prvom veku pre nove ere, opisuje rat između Veneta i Anta koji su živeli na obali Baltičkog mora. Već u to vreme Veneti i Anti su sklopili savez protiv Rima. Slovensko jedinstvo počinje još od prvih vekova hrišćanske ere.

Malo ko danas misli da istorija nije falsifikovana. Ovaj proces se nastavlja i u ispisivanju savremene istorije.

U savremenoj istoriji jedna od bolnih tačaka koje su danas predmet sporenja tiče se Drugog svetskog rata: ko ga je započeo, ko je pobedio? Američki i engleski publicisti i novinari bez utemeljenja u istorijskoj nauci, kao i autori plaćeni od nekih međunarodnih krugova, poput Rezuna, Rusa koji živi u Londonu i piše antiruske knjige i koji je uzeo prezime čuvenog ruskog vojskovođe Suvorova, iznose veoma opasne tvrdnje da je rat započeo Sovjetski Savez, a ne Hitler. Sovjetski Savez se spremao za rat, ali nije planirao okupaciju drugih zemalja. Hitler je koristio i poljsku armiju protiv Češke, Hrvate protiv Srba, a savezništvo sa Rusijom kao uporište za invaziju u komunistički svet. Staljin je verovao u taktički, a ne strateški savez sa Hitlerom i kada je 22. juna 1941. godine Hitler napao Sovjetski Savez, to je za Rusiju bilo neočekivano. Zbog toga su Nemci tako brzo prošli Ukrajinu, Baltičke zemlje i došli i do same Moskve i Lenjingrada, a onda i do Staljingrada. Tada je nastupio preokret i Staljin se oslanjao na slovenske zemlje, na slovensku ideju kako bi se ujedinili narodi protiv nacizma i fašizma. Kada je došlo do suštinskog preokreta u ratu, Crvena armija je prošla kroz Balkan, oslobodila Bratislavu, Prag i Beč, tada je Amerika shvatila da i oni treba da uđu u rat i otvorila je drugi front. Cilj je bio da se zaustavi sovjetska armija koja bi u suprotnom stigla i u Pariz. To je potpuno tačno. Staljin je 1945. imao tajni sastanak sa svojim maršalima i generalima i pitao ih je: „Drugovi, možemo li da završimo ovaj rat na obali Atlantika?“ Ali Staljina je podržalo samo nekoliko generala, među kojima je bio Žukov, dok su ostali bili uzdržani zato što su mislili da udružene američke, britanske i snage drugih saveznika mogu da dovedu do velikog oslabljenja sovjetskih snaga. Posle toga održane su konferencije (Jalta i Potsdam), došlo je do podele Nemačke, a i drugih teritorija, na interesne sfere – blokove – jedne koja je pripadala interesnoj sferi SSSR-a i druge – zapadne. Tako je došlo do epohe Hladnog rata.

A šta danas govore? Govore da su u ratu pobedili Čerčil i Ruzvelt, a ne Staljin. Zašto je to tako? Otkriću vam tajnu. Na Jalti su u centru sedeli Staljin i Ejverel Hariman, a sa strane Čerčil i Ruzvelt. Ko je bio Hariman? Bio je glavni predstavnik reda „Lobanja i kosti“ i predstavnik vojne industrije SAD koji je finansirao i Lenjina i Staljina i Hitlera, a potom napravio sukob između Staljina i Hitlera i zahvaljujući tome dobio ogroman profit. Staljin je to znao, ali je morao da dobija pomoć od SAD i zbog toga je tek 1945. godine i pobede u ratu prestao da pozdravlja i oslovljava Harimana – smrtonosnog ruskog neprijatelja koji je najviše doprineo izbijanju Hladnog rata.

Da li vam je poznato da je velika fotografija Slobodana Miloševića postavljena u Nirnberškom sudu za ratne zločine među crno-belim fotografijama nacista?

Znam i uopšte se ne čudim. On je bio njihov čovek i radio je za njih, ali budući da je bio Sloven i Srbin, postao je žrtva. Milošević je to kasno shvatio. Milošević je bio simbol slovenskog naroda koji Novi svetski poredak mora da zgazi i oni su svima pokazali šta su za njih Sloveni. To nije prvi put na vašem prostoru, a ni u srpskoj istoriji. Jovan Rašković, dobar prijatelj sa Iglbergerom, Džonsonom i mnogim američkim masonima, umro je prerano zaprepašćen kako su mu njegovi prijatelji okrenuli leđa.

Istoričar sam ruske istorije, ali i istorije Slovena. Bavim se ne samo prošlošću već i sadašnjošću. U toku je proces koji nazivam Četvrti svetski rat. Treći svetski rat je bio Hladni rat, nakon koga je došlo do sloma komunizma kao sistema. Čak je i u Rusiji pobedio liberalni kapitalizam. Jedino možda Kina, Vijetnam, Severna Koreja danas predstavljaju komunističke zemlje. Rat se odvija na više nivoa. Informaciona sfera i druge sfere postale su proscenijum rata kakav nismo poznavali u minulim vremenima. Proizvodi se virtuelan svet kakav ranije nije postojao. Finansijska sfera je postala poprište ratova kakvih pre nije bilo. Porno-mafija nije bila toliko uticajna. Sam pojam granica je potpuno promenjen. Zbog toga i naše suprotstavljanje onome što zovemo Novi svetski poredak mora da bude potpuno drugačije. Tenkovima, avionima, podmornicama, brodovima ne može se ratovati protiv kompjuterske mreže. Kako se boriti protiv genocida koji se sprovodi preko GMO i ostalog bio-tehnološkog oružja koje napada sa svih strana? Šta možemo da uradimo svi zajedno?

Neophodno je naći nove modele života. Prvo i osnovno: moramo da istražujemo i da zastupamo istinu. Mi, Rusi, kažemo: Bog nije u sili već u pravdi. Objavio sam šest knjiga američkog konspirologa Entonija Satona, poslediplomca Huverovog vojnog instituta. Saton je proučavao dokumenta koja su pokazala kako Volstrit proizvodi revolucije i kreira ratove. Nakon tiraža od 12.000 prodatih primeraka knjige „Zapadna tehnologija i rani sovjetski razvoj“, Entoni Saton mi je napisao da je taj tiraž veći od tiraža svih njegovih prethodnih knjiga. Objavio sam i brojne knjige o Trilateralnoj komisiji, Klubu Bilderberg, Rimskom klub itd. Pre samo 20 godina verovalo se da je konspirologija nekakva tajna, nepoznata i nedostupna nauka, a danas je postala široko popularna i dostupna literatura zahvaljujući kojoj milioni ljudi znaju kako stvari funkcionišu. Svi znaju da su američki predsednici eksponenti masonskog reda „Lobanja i kosti“ i zahvaljujući našem radu svi ljudi, a i naš predsednik i naše tajne službe, saznali su da glavnu globalnu opasnost ne predstavljaju teroristi već oni organizatori terorizma. Teroristi su instrument razaranja naroda i porobljavanja ljudi.

Druga stvar koju treba znati je da se lokalni ratovi, kakav je bio sukob režiran u Jugoslaviji u kome su Hrvati i muslimani nastupili protiv Srba, odvijaju po globalnom scenariju, lokalni rat je model za detonaciju čitave Evrope.

Ukrajina je najnoviji primer. U Ukrajini takođe živi ruski narod. Jedni govore samo ruski, drugi ruski i ukrajinski i to su sve naša braća kojima su utuvili u glavu da mogu da se razvijaju nezavisno od Rusije. I ne samo Ukrajinci već i Rusi koji tamo žive, ratuju protiv svojih komšija u Donbasu. To je dakle rat unutar jednog naroda. To je takođe lokalni konflikt po globalnom scenariju.

Naša je obaveza da preko interneta delujemo, objašnjavamo i razobličavamo takve stvari.

U Srbiji je svojevremeno održana izložba o NATO zločinima. Pokazala je da se radi o zločincima i ubicama. Video sam je. Kako bi zamaskirali svoje prave zločine, zapadni eksperti za dezinformacije šire propagandu o zločinima u Ukrajini od strane Rusije, a i u muslimanskom svetu, na primer u Čečeniji koja je naš saveznik. I sami muslimani su shvatili da je to bio lokalni rat po globalnom scenariju. Sve su to stvari koje treba razotkrivati i širiti. Neophodno je poznavati pravu prirodu savremenog rata i približiti je mnogim ljudima. 

Otkrivanje istine je naš najviši cilj i dužnost. I veoma moćno oružje koje je već dalo ogromne rezultate.    

[/restrict]