CELOG ŽIVOTA POČETNIK

STEVAN RAIČKOVIĆ (5. jul 1928 – 6. maj 2007)

Piše Želidrag Nikčević

Ovaj neodstupni vernik je pesnik pesništva – u njegovoj pesmi gotovo da nema trenutka koji ne preispituje ono što dolazi pre nje i ono što posle nje ipak ostaje – ali je veoma čudno da njegov otmeni rukopis uspeva na samoj površini, da se tu do težine dospeva putem lakoće, hitro i ujednačeno

Vera u poeziju jeste vera u večni život, vera – da sunce poezije nikad neće zaći. Jedan od njenih neodstupnih vernika bio je Stevan Raičković, čiji život, posvećen poeziji, nije bio ništa drugo nego zavet bez monašenja i služba bez svešteničkog čina.
Matija Bećković

Više puta sam imao nezasluženu priliku da pred Stevanom Raičkovićem izgovorim nekoliko reči o poeziji, pažljivo izbegavajući citate i strane izraze – nikakvu književnu teoriju, čini mi se, on nije mnogo zarezivao. Pa ipak, i bez Hajdegera se u njegovoj rafiniranoj lirskoj putanji mogao naslutiti apsolutni paralelizam mislioca i pesnika, moglo se videti da oni stoje jedan uz drugog i da među njima traje razgovor.

Veliki srpski liričar Raičković jedan je od retkih koji baš takvu konverzaciju vode na popriličnoj visini, mada to ne mora uvek biti ni čujno ni očito. Ovaj neodstupni vernik je pesnik pesništva – u njegovoj pesmi gotovo da nema trenutka koji ne preispituje ono što dolazi pre nje i ono što posle nje ipak ostaje – ali je veoma čudno da njegov otmeni rukopis uspeva na samoj površini, da se tu do težine dospeva putem lakoće, hitro i ujednačeno. Nema sumnje, neki naši pesnici bili su raznovrsnije i efikasnije pronicljivi, naći će se kod drugih i jače doze refleksije, ali je možda samo Raičković nad pesmom tako suptilno i neopozivo zamišljen.

[restrict]

U pogledu njegove lirske snage postoji opšta saglasnost, pre svega zato što je reč o uzorno celovitom autoru, sa naglašenim kvalitetima ujednačenosti i samokritičnosti – upravo onim koje sam Raičković odriče Draincu, i zbog kojih ovlašćeni tumači nemaju problema sa formulisanjem odgovarajućih pohvala – a onda i zato što u ovom slučaju kao da sva okolna lirsko-misaona dinamika suštinski počiva na pretpostavljenoj, tihoj i dugoročnoj saglasnosti. To nas, međutim, uopšte ne oslobađa obaveze da pesnikovu samokritiku pažljivije oslušnemo, sa svešću da se ništa ne okončava, da je proces učenja veoma spor, da će se i na samom kraju još raspitivati o prauzrocima. A opet, ne sme biti zapostavljena ni Raičkovićeva nimalo naivna vernost jednoj vrsti plemenitog neznanja – osobina kojoj, paradoksalno, naš pesnik duguje dobar deo svoje snage i uverljivosti.

Citiraću najpre jednu Raičkovićevu rečenicu, pa onda, hrabro, dve Deridine. Nešto kasnije javiće se i Brodski, da bi se u pometnju krenulo izokola, takoreći unatraške, da bi delovi konteksta počeli da pridolaze staloženo, a citati neka budu povezani lepom i podnošljivo dvosmislenom sintagmom: celog života početnik.

„Ne bi bila nikakva mistifikacija ako kažem da je svaka pesma nastajala na svoj posebni i različit način, tako da je ispadalo – da svaki put kad pišem novu pesmu imam nesavladivi osećaj kao da mi je to u stvari prva pesma i da se tim poslom nikad ranije nisam bavio.“

Tako govori nehotični mistifikator Raičković, a njemu u pomoć, po dogovoru, priskače Derida smetenjak, uspostavljajući finu tonalnu razliku: „To je zaista kao da nikad nisam pisao, pa čak ni umeo da pišem (hoću da kažem, sasvim iskreno, na najprostiji i nazovigramatički način): kad god započnem neki novi tekst, ma kako skroman on bio, nastupa pometnja pred nepoznatim ili nepristupačnim, razarajuće osećanje nespretnosti, neiskustva, nemoći. Sve što sam ranije napisao u tom trenutku je poništeno, ili pre – kao da je bačeno preko palube.“

Da li da im verujemo? Kad govori Raičković, uvek se može očekivati dovoljno rimovanja; naročito ako se ispostavi da je početnička infleksija rezultat istovetnog greha – preuranjenog bacanja preko palube. Raičković, međutim, kao tuđinac koji uz pomoć nekoliko mirnih releja hoće da pokrije nešto veoma blisko, nešto intimno i domaće, nastavlja da u sluhu izdvaja reči koje više ne možemo zaboraviti, jer su zapisane.

„Da bih ponekad iz bezazlene dobronamernosti ipak otaljao posao, poslužim se nekakvim složenim i apstraktnim rečenicama, u kojima mi se polako zamrse jezik i misao, a da ne govorim o vlastitom stidu, koji me sve više obuzima dok kao tuđinac slušam samoga sebe i izdvajam u sluhu pojedine izveštačene i patetične reči, koje bi trebalo da pokriju ponešto i od onoga što mi je bilo tako blisko, intimno i domaće.“

Vreme je da čujemo i Josifa Brodskog, sa njegove uzvišice: „Pesništvo je strahovita škola nesigurnosti i neizvesnosti. Nikad ne znaš da li ono što si uradio išta vredi, a još manje da li ćeš sutra biti kadar da uradiš nešto valjano. Ako te to ne uništi, nesigurnost i neizvesnost na kraju postaju tvoji bliski prijatelji, oslanjaš se na njih i pripisuješ im neku njihovu nezavisnu inteligenciju.“

Oslonjen na takvu inteligenciju, naš pesnik se zakonito vraća prvobitnoj čežnji, pošto mu je gubljenje već prešlo u naviku: „Ne znam, niti sam primetio da to iko zna, šta bi u stvari mogao biti prauzrok pevanja (ili uopšte čežnje da se nešto izrazi), ali mi se ovog trenutka čini da bi u svemu tome morao biti sadržan baš i taj – da se poslužim jednim poznatim izrazom – vapaj za izgubljenim rajem.“

Naš pesnik je, očito, veoma melanholičan mislilac; ne zna se da li baš vedri melanholik (Ivan V. Lalić: „Moja je bolest izgleda ipak tuga“), ili je ovo radosno-tužno tihovanje (R. P. Nogo), ali je čežnja da se čovek izrazi nesumnjivo jedna od njegovih vodećih duhovnih konstanti. I kad bismo hteli, ne možemo prenaglasiti njen značaj za utvrđivanje znamenite Raičkovićeve kolebljivosti, što jeste oksimoron, ali jeste i stvarno držanje pesnikovo, njegova strateška pozicija: tačno ona vrsta pasivnosti koja je u stvari suština odvažnih – potpuna predanost nekom odnosu, iz koje potiče i uz čiju pomoć opstaje unutrašnja sigurnost koja pesmu smešta u samo središte pesnikovog duhovnog života, tamo gde je umerenost neophodna. Iz nje potiče i gotovo mahinalna uzvišenost Raičkovićeve lirike, s one strane svakog uznošenja. Osim možda sledećeg.

Evocirajmo jednu značajnu noć, pre pola veka dobro upamćenu, jer se – otvarajući glavnu scenu – ta komemoracija ponavlja. Dečak je istovremeno očaran i zastrašen („ogromno zvezdano nebo nada mnom“): „Sićušan i izgubljen pred ovim treperavim ambisom – u koji je prvi put bila upletena i moja bespomoćna (dotad samo u dubini mene šćućurena) misao…“

Pa da, zvezdani upliv i treperavi ambis: u osetljivim srcima tačno na tom mestu pokreće se vrtlog neizrecivog. Niko, doduše, ne može precizno reći u šta je upletena bespomoćna i šćućurena pesnikova misao, čime će se ona, kojim putevima, u budućnosti oglašavati. Kakva je tu razmena uopšte moguća? Reč je, nema sumnje, o barem dvostruko neizrecivoj ekonomiji. I sam nesiguran, Raičković nas jednostavno poziva da mu se pridružimo, citirajući vlastiti prepev Šekspira:

„Kad pomislim samo: sve što raste da je

Savršeno tek u malom trenu živom

I da pozornica svet je koji daje

Predstavu pod tajnim zvezdanim uplivom.“

Kao da iznenada čujemo i znameniti kolridžovski eho: „Nebo daruje svetlost i uticaj nižem svetu, koji odbija te blažene zrake, mada ih ne može naknaditi. Tako čovek daje Bogu uzvrat, ali ne i naknadu.“

Raičkovićev uzvrat kreće se i stabilnom i krhkom lirskom putanjom; reč je o tome da se ne može bez posledica zanemariti nijedan aspekt njegovog uravnoteženog, nespektakularnog pisma – esejistički, dnevnički, prevodilački… Uvek je na delu dictamen: pesnički zadatak, a istovremeno i tiha pretpostavka pesništva, duhom shvatljiva struktura sveta o kome pesma svedoči. Ne moramo, dakle, ništa naročito precizno reći o procesu lirskog stvaranja, ništa novo o ličnosti stvaraoca ili o njegovom pogledu na svet. Dovoljno je na trenutak, „u malom trenu živom“, baciti pogled na jedinstvenu sferu u kojoj se zadatak i pretpostavka Raičkovićeve pesme mahinalno pronalaze.

A pesma, poštujmo do kraja Benjaminov vokabular, jeste oblik života. To znači da je život po svojoj suštini pesnički. Ne zato što bi se, kad god to čovek poželi, život mogao poetizovati nego zato što dictamen pesme, ono o čemu pesma svedoči („što nikad nije pojedinačna pesma, od koje je ipak nerazdvojivo“) – diktira ceo život. To jest: celog života početnik.               

[/restrict]