Srđan Šljukić – Srpske oranice meta stranog kapitala

Razgovarao Dejan Perišić

Strano vlasništvo nad zemljom osim ekonomskih moglo bi da ima i ozbiljne bezbednosne posledice, a takođe i ekološke. Zato je apsolutni prioritet da se ono ne dozvoli na poljoprivrednom zemljištu u velikim razmerama

Vlasnici stranog kapitala u velikoj meri su zainteresovani za naše poljoprivredno zemljište, a da je mali put od želje do realizacije govori veoma nepovoljna odredba u Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji sa Evropskom unijom. To se mora sprečiti, onako kako su to činile i druge istočnoevropske zemlje, a to znači doneti zakonske odredbe koje će maksimalno otežati strancima da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Bolji su i naši domaći latifundisti (koji inače proizvode po najsavremenijim metodama i dobar deo proizvodnje izvoze), nego da srpsku zemlju preuzmu strani kapitalisti – kaže u razgovoru za „Pečat“ sociolog dr Srđan Šljukić.  

[restrict]

Selo je osnovna preokupacija vašeg naučnog rada. Ono je bilo i osnova naše ekonomije. Čini se da je režim nastao 1945. radio na uništavanju sela? Možete li nam reći da li je to tačno i ako jeste – zašto je to činjeno?

Komunistički režim nije radio na uništenju sela, ali svakako jeste na uništenju seljaštva, koje mu je predstavljalo jedan od najvećih problema. Naime, kao i druge komunističke partije u istočnoj Evropi, jugoslovenski komunisti osvojili su vlast u ime radničke klase, ali u zemlji u kojoj je više od tri četvrtine stanovništva činilo seljaštvo. Nevolja je bila u tome što su seljaci imali privatnu svojinu i tako bili u prilici da budu, do izvesne mere, nezavisni i da čak kontrolišu jedan od najvažnijih resursa: hranu. Zato su jugoslovenski komunistički rukovodioci, odmah nakon agrarne reforme (koja je bila, da se razumemo, iznuđena), na seljaštvo udarili obaveznim otkupom, a ubrzo zatim i kolektivizacijom, nastojeći da ga stave pod kontrolu tako što će, putem seljačkih radnih zadruga (jugoslovenske verzije sovjetskih kolhoza), kontrolisati njegove poljoprivredne resurse. Istovremeno su računali da će ubrzana industrijalizacija većinu seljaka prevesti u gradove i pretvoriti ih u radnike. Već početkom pedesetih godina prošlog veka pokazalo se da je kolektivizacija donela katastrofalne ekonomske rezultate i izazvala maltene glad u zemlji. Godine 1953. jugoslovenski komunisti odustaju od kolektivizacije. Od tada, pa sve do sloma socijalističkog sistema, seljaci su posedovali preko 80 odsto zemljišta. Međutim, ideološka podozrivost prema seljacima se nastavila i posle sloma kolektivizacije i vlast je stalno pokušavala da seljake natera da odustanu od svog poseda, što se zvalo „podruštvljavanje poljoprivrede“. Seljacima je zabranjivano da kupuju krupnu poljoprivrednu mehanizaciju, da povećavaju svoja imanja, oni nisu mogli da dobijaju stanove, dugo nisu imali osiguranje i sl. Istovremeno, komunistička vlast je nastojala da pomogne zadruge koje je kontrolisala, a naročito državna poljoprivredna preduzeća, tako da je od toga i selo imalo neke koristi. Dakle, komunisti jesu udarali po seljaštvu, ali se selo koliko-toliko sačuvalo, uz uobičajene (negativne) trendove koji prate industrijalizaciju (ubrzane migracije selo–grad, depopulacija i starenje sela itd).

Ni vreme tranzicije nije pogodovalo seljaku?

Takozvana „tranzicija“, što je drugi naziv za otvaranje nekog društva za krupni zapadni kapital i uticaj zapadnih vlada, donela je još veće nevolje srpskom selu. Ograničenja za privatnu svojinu su ukinuta i počelo je diferenciranje među seljacima, a u poljoprivredu je prodro krupan kapital, naročito od momenta donošenja Zakona o privatizaciji (2001). Država nije imala ni sredstava ni volje da za selo i poljoprivrednike nešto ozbiljnije učini i sve je prepušteno stihiji. Rezultat odsustva bilo kakve ozbiljne politike prema selu i poljoprivredi jesu ubrzano propadanje sela i oštro svojinsko diferenciranje u poljoprivredi. U severnoj srpskoj pokrajini stvorena su velika imanja, nove latifundije. Polarizacija stanovništva na malobrojne veoma bogate i mnoge siromašne nipošto ne pogoduje društvenoj stabilnosti, naprotiv. Drugo, naše oranice bi mogle postati meta stranog kapitala, a osim ekonomskih, strano vlasništvo nad zemljom moglo bi da ima i ozbiljne bezbednosne posledice, a takođe i ekološke. Zato je apsolutni prioritet da se ne dozvoli strano vlasništvo na poljoprivrednim zemljištem u velikim razmerama. Kao što bi rekao Mark Tven: „Zemlju više ne prave.“

Zadruge i zadrugarstvo bile su osnov razvoj sela. Još je Svetozar Marković video  seosku zadrugu kao osnovu za uređenje društva. Možete li nam reći gde je srpsko zadrugarstvo danas, da li se može celokupno društvo uređivati na zadružnom principu, te kakva je situacija u ovoj oblasti u najrazvijenijim zemljama sveta?

Svetozar Marković je imao na umu porodičnu zadrugu, koja je ustanova tradicionalnog društva i suštinski se razlikuje od zadruge (kooperative), koja je opet ustanova modernog društva. Srpko zadrugarstvo inače ima veoma bogatu tradiciju, još iz 19. veka. Srbija je bila jedna od 12 zemalja osnivača Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1895. (predstavljao ju je Mihajlo Avramović). Do Drugog svetskog rata srpsko zadrugarstvo stalno se razvijalo i bilo važan faktor kako u poljoprivredi, tako i na selu. Međutim, kada su komunisti došli na vlast, država je u potpunosti preuzela kontrolu nad zadrugama i zadružnim pokretom i u narednih nekoliko decenija ga uveliko kompromitovala. I dan-danas u Srbiji mnogi zadruge poistovećuju sa socijalizmom, što nipošto nije tačno. Zadruga je ustanova koja se zasniva na privatnoj svojini, ali nije udruženje kapitala već lica. Zadruge su zapravo danas najrazvijenije u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. U Danskoj, na primer, one kontrolišu celokupno tržište mesa i mleka i mlečnih proizvoda. Nakon sloma socijalističkog sistema, srpsko zadrugarstvo se „trglo“ i počelo ponovo da se razvija, ali uz velike teškoće. Zadruge nasleđene iz vremena socijalizma imaju velike probleme, neke nove zadruge više su trgovačke firme nego prave zadruge i sl. Država se ne brine previše za zadrugarstvo (iako je nedavno donet novi zakon), a novi veleposednici ih ne žele jer u njima vide moguću konkurenciju. Kod nas se danas malo zna o tome da se zadruge mogu organizovati u drugim delatnostima, a ne samo u poljoprivredi (i za ovo je krivo komunističko kompromitovanje zadrugarstva). Međutim, teško je zamisliti da se celo društvo organizuje na zadružnim principima, pre svega zbog toga što je društvena struktura isuviše diferencirana da bi to svima bilo u interesu.

Jedno od osnovnih iskušenja našeg naroda, koje dovodi u pitanje i naš opstanak, jeste loša demografska slika. Selo je imalo najveći demografski potencijal, zar ne?

Naša demografska perspektiva je zapravo mnogo lošija nego što se to prema statističkim podacima čini. Radi se o sledećem: izvor obnove stanovništva u nekoj zemlji jeste selo, ruralni predeli. Gradsko stanovništvo ne obnavlja se samostalno nego pridošlicama sa sela. Selo „proizvodi“ višak stanovništva i šalje ga u gradove. A šta se događa sa našim selom? Ono stari i prazni se. Mladi ga ubrzano napuštaju jer u njemu ne vide nikakvu perspektivu za sebe. Ostaju starci, a zna se da babe i dede ne rađaju decu. Zapostavljanjem sela mi zapravo „sečemo granu na kojoj sedimo“. Ako se ovako nastavi, Srbiju će u narednim decenijama možda naseljavati neki drugi, demografski produktivniji narodi. Da bi se ovi nepovoljni trendovi preokrenuli, potreban je integralan ruralni razvoj. Država bi trebalo da posebno pomaže porodična poljoprivredna gazdinstva mlađom radnom snagom, da više ulaže u infrastrukturu na selu, da daje olakšice za privrednu delatnost u ruralnim područjima i sl. Tek ako bi se uslovi života na selu barem približili onima u gradu, naročito kada se radi o zapošljavanju, mogli bismo se nadati da će se iseljavanje mladih sa sela barem usporiti, a što bi uticalo i na prirodni priraštaj.

Bavite se i sociologijom konflikta. Naše društvo je rascepkano, atomizirano i puno protivrečnosti, a živimo u okruženju koje se često naziva „bure baruta“. Koliko i kako nauka može pomoći u rešavanju konflikata?

U poslednjih stotinak godina postoje brojni pokušaji da se rešavanje društvenih sukoba naučno utemelji. Ti pokušaji nisu daleko odmakli iz prostog razloga što su interesi i želja da se u nekom sukobu pobedi mnogo jači od želje da se sukob reši. No kada bi postojala politička volja za rešavanjem sukoba, onda ima nekoliko naučnih stavova od kojih bi vredelo poći. Kao prvo, mora se tačno znati ko su akteri sukoba i koju stranu zauzimaju. Ovo izgleda trivijalno, ali nije. Pre svega, u sukobu može biti mnogo aktera, ali samo dve strane. U ratovima devedesetih i sukobima koji i danas traju oko npr. Republike Srpske i Kosova i Metohije zapadne sile su često (i danas to čine) „glumile“ posrednika, a u stvari su jasno zauzimale stranu. Ako jednu sukobljenu stranu (ovde srpsku) satanizujete u medijima, bombardujete, namećete joj sankcije, a drugoj doturate oružje i pomažete joj politički i medijski, van svake pameti je da se smatrate posrednikom u sukobu. A upravo se to događalo i još uvek se događa. Drugo, strane u sukobu moraju priznati jedna drugoj racionalnost, to jest pravo da i onaj drugi ima nekakav legitiman interese koji može da sledi. Tek onda se može pristupiti pregovorima i naći nekakav kompromis bez sukobljavanja. Dokle god „onog drugog“ smatrate „nerazumnim“, „ludakom“, „zločincem“ i sl., vi zapravo nastojite da sukob dobijete, a ne da ga rešite. Da dodam još i ovo: već skoro dve decenije svedočimo nastojanjima da se izvrši „pomirenje“ u našem regionu sveta, bez ikakvog rezultata. To se događa pre svega zbog toga što mržnja zapravo nije uzrok sukoba nego samo njegov pratilac. Ako zaista hoćete da sukob rešite, morate nastojati da pregovarate o realnim interesima koji iza njega stoje, umesto da „bućkate po površni“ pričom o pomirenju i „govoru mržnje“.

Čini se da ne bi trebalo zanemariti ni rat koji se vodi na polju kulture…

Postoje pogrešne predstave da se međunarodni sukobi vode isključivo oružanim sredstvima, što je daleko od istine. U sukob strane nastoje da uključe sve svoje resurse: vojne, ali i političke, ekonomske i kulturne. Kulturni resursi (identitet, nacionalne vrednosti i sl.) veoma su značajni za strane u sukobu, jer obezbeđuju unutrašnju koheziju i tako omogućuju koncentrisanje energije i zajedničku akciju. Zato strane u sukobu nastoje da unište kulturne resurse protivnika (njegovo poimanje istorije, njegova verovanja, mitove, itd.), jer tako zapravo ruše njegovu unutrašnje jedinstvo i čine ga nesposobnim za borbu: mnogo ćete lakše pobediti ako „kolonizujete“ protivnikove medije, nauku, obrazovanje. Već više od četvrt veka svedoci smo nastojanja da se srpski identitet „rasturi“ i da nam se nametni neki novi, koji bi zapravo značio mirenje sa kapitulacijom i postepenim nestankom sa istorijske scene. S obzirom na to da je jedan od kamena temeljaca srpskog identiteta Kosovski mit, on je dugo vremena meta napada kojim ga se želi izvrgnuti ruglu, ismejati i ukloniti iz naše svesti. Za ovo su upotrebljeni ogromni finansijski i drugi resursi. To što kulturni rat u Srbiji još uvek traje, svedoči o dubokoj ukorenjenosti i istrajnosti srpskog identiteta, koji se opire strahovitoj sili što je protiv njega upregnuta.    

[/restrict] unshaven girl mfk zaйm onlaйn100 zaйm na kartu bez otkazazaйm gk