Срђан Шљукић – Српске оранице мета страног капитала

Разговарао Дејан Перишић

Страно власништво над земљом осим економских могло би да има и озбиљне безбедносне последице, а такође и еколошке. Зато је апсолутни приоритет да се оно не дозволи на пољопривредном земљишту у великим размерама

Власници страног капитала у великој мери су заинтересовани за наше пољопривредно земљиште, а да је мали пут од жеље до реализације говори веома неповољна одредба у Споразуму о стабилизацији и асоцијацији са Европском унијом. То се мора спречити, онако како су то чиниле и друге источноевропске земље, а то значи донети законске одредбе које ће максимално отежати странцима да постану власници пољопривредног земљишта у Србији. Бољи су и наши домаћи латифундисти (који иначе производе по најсавременијим методама и добар део производње извозе), него да српску земљу преузму страни капиталисти – каже у разговору за „Печат“ социолог др Срђан Шљукић.  

[restrict]

Село је основна преокупација вашег научног рада. Оно је било и основа наше економије. Чини се да је режим настао 1945. радио на уништавању села? Можете ли нам рећи да ли је то тачно и ако јесте – зашто је то чињено?

Комунистички режим није радио на уништењу села, али свакако јесте на уништењу сељаштва, које му је представљало један од највећих проблема. Наиме, као и друге комунистичке партије у источној Европи, југословенски комунисти освојили су власт у име радничке класе, али у земљи у којој је више од три четвртине становништва чинило сељаштво. Невоља је била у томе што су сељаци имали приватну својину и тако били у прилици да буду, до извесне мере, независни и да чак контролишу један од најважнијих ресурса: храну. Зато су југословенски комунистички руководиоци, одмах након аграрне реформе (која је била, да се разумемо, изнуђена), на сељаштво ударили обавезним откупом, а убрзо затим и колективизацијом, настојећи да га ставе под контролу тако што ће, путем сељачких радних задруга (југословенске верзије совјетских колхоза), контролисати његове пољопривредне ресурсе. Истовремено су рачунали да ће убрзана индустријализација већину сељака превести у градове и претворити их у раднике. Већ почетком педесетих година прошлог века показало се да је колективизација донела катастрофалне економске резултате и изазвала малтене глад у земљи. Године 1953. југословенски комунисти одустају од колективизације. Од тада, па све до слома социјалистичког система, сељаци су поседовали преко 80 одсто земљишта. Међутим, идеолошка подозривост према сељацима се наставила и после слома колективизације и власт је стално покушавала да сељаке натера да одустану од свог поседа, што се звало „подруштвљавање пољопривреде“. Сељацима је забрањивано да купују крупну пољопривредну механизацију, да повећавају своја имања, они нису могли да добијају станове, дуго нису имали осигурање и сл. Истовремено, комунистичка власт је настојала да помогне задруге које је контролисала, а нарочито државна пољопривредна предузећа, тако да је од тога и село имало неке користи. Дакле, комунисти јесу ударали по сељаштву, али се село колико-толико сачувало, уз уобичајене (негативне) трендове који прате индустријализацију (убрзане миграције село–град, депопулација и старење села итд).

Ни време транзиције није погодовало сељаку?

Такозвана „транзиција“, што је други назив за отварање неког друштва за крупни западни капитал и утицај западних влада, донела је још веће невоље српском селу. Ограничења за приватну својину су укинута и почело је диференцирање међу сељацима, а у пољопривреду је продро крупан капитал, нарочито од момента доношења Закона о приватизацији (2001). Држава није имала ни средстава ни воље да за село и пољопривреднике нешто озбиљније учини и све је препуштено стихији. Резултат одсуства било какве озбиљне политике према селу и пољопривреди јесу убрзано пропадање села и оштро својинско диференцирање у пољопривреди. У северној српској покрајини створена су велика имања, нове латифундије. Поларизација становништва на малобројне веома богате и многе сиромашне нипошто не погодује друштвеној стабилности, напротив. Друго, наше оранице би могле постати мета страног капитала, а осим економских, страно власништво над земљом могло би да има и озбиљне безбедносне последице, а такође и еколошке. Зато је апсолутни приоритет да се не дозволи страно власништво на пољопривредним земљиштем у великим размерама. Као што би рекао Марк Твен: „Земљу више не праве.“

Задруге и задругарство биле су основ развој села. Још је Светозар Марковић видео  сеоску задругу као основу за уређење друштва. Можете ли нам рећи где је српско задругарство данас, да ли се може целокупно друштво уређивати на задружном принципу, те каква је ситуација у овој области у најразвијенијим земљама света?

Светозар Марковић је имао на уму породичну задругу, која је установа традиционалног друштва и суштински се разликује од задруге (кооперативе), која је опет установа модерног друштва. Српко задругарство иначе има веома богату традицију, још из 19. века. Србија је била једна од 12 земаља оснивача Међународног задружног савеза у Лондону 1895. (представљао ју је Михајло Аврамовић). До Другог светског рата српско задругарство стално се развијало и било важан фактор како у пољопривреди, тако и на селу. Међутим, када су комунисти дошли на власт, држава је у потпуности преузела контролу над задругама и задружним покретом и у наредних неколико деценија га увелико компромитовала. И дан-данас у Србији многи задруге поистовећују са социјализмом, што нипошто није тачно. Задруга је установа која се заснива на приватној својини, али није удружење капитала већ лица. Задруге су заправо данас најразвијеније у западној Европи и Северној Америци. У Данској, на пример, оне контролишу целокупно тржиште меса и млека и млечних производа. Након слома социјалистичког система, српско задругарство се „тргло“ и почело поново да се развија, али уз велике тешкоће. Задруге наслеђене из времена социјализма имају велике проблеме, неке нове задруге више су трговачке фирме него праве задруге и сл. Држава се не брине превише за задругарство (иако је недавно донет нови закон), а нови велепоседници их не желе јер у њима виде могућу конкуренцију. Код нас се данас мало зна о томе да се задруге могу организовати у другим делатностима, а не само у пољопривреди (и за ово је криво комунистичко компромитовање задругарства). Међутим, тешко је замислити да се цело друштво организује на задружним принципима, пре свега због тога што је друштвена структура исувише диференцирана да би то свима било у интересу.

Једно од основних искушења нашег народа, које доводи у питање и наш опстанак, јесте лоша демографска слика. Село је имало највећи демографски потенцијал, зар не?

Наша демографска перспектива је заправо много лошија него што се то према статистичким подацима чини. Ради се о следећем: извор обнове становништва у некој земљи јесте село, рурални предели. Градско становништво не обнавља се самостално него придошлицама са села. Село „производи“ вишак становништва и шаље га у градове. А шта се догађа са нашим селом? Оно стари и празни се. Млади га убрзано напуштају јер у њему не виде никакву перспективу за себе. Остају старци, а зна се да бабе и деде не рађају децу. Запостављањем села ми заправо „сечемо грану на којој седимо“. Ако се овако настави, Србију ће у наредним деценијама можда насељавати неки други, демографски продуктивнији народи. Да би се ови неповољни трендови преокренули, потребан је интегралан рурални развој. Држава би требало да посебно помаже породична пољопривредна газдинства млађом радном снагом, да више улаже у инфраструктуру на селу, да даје олакшице за привредну делатност у руралним подручјима и сл. Тек ако би се услови живота на селу барем приближили онима у граду, нарочито када се ради о запошљавању, могли бисмо се надати да ће се исељавање младих са села барем успорити, а што би утицало и на природни прираштај.

Бавите се и социологијом конфликта. Наше друштво је расцепкано, атомизирано и пуно противречности, а живимо у окружењу које се често назива „буре барута“. Колико и како наука може помоћи у решавању конфликата?

У последњих стотинак година постоје бројни покушаји да се решавање друштвених сукоба научно утемељи. Ти покушаји нису далеко одмакли из простог разлога што су интереси и жеља да се у неком сукобу победи много јачи од жеље да се сукоб реши. Но када би постојала политичка воља за решавањем сукоба, онда има неколико научних ставова од којих би вредело поћи. Као прво, мора се тачно знати ко су актери сукоба и коју страну заузимају. Ово изгледа тривијално, али није. Пре свега, у сукобу може бити много актера, али само две стране. У ратовима деведесетих и сукобима који и данас трају око нпр. Републике Српске и Косова и Метохије западне силе су често (и данас то чине) „глумиле“ посредника, а у ствари су јасно заузимале страну. Ако једну сукобљену страну (овде српску) сатанизујете у медијима, бомбардујете, намећете јој санкције, а другој дотурате оружје и помажете јој политички и медијски, ван сваке памети је да се сматрате посредником у сукобу. А управо се то догађало и још увек се догађа. Друго, стране у сукобу морају признати једна другој рационалност, то јест право да и онај други има некакав легитиман интересе који може да следи. Тек онда се може приступити преговорима и наћи некакав компромис без сукобљавања. Докле год „оног другог“ сматрате „неразумним“, „лудаком“, „злочинцем“ и сл., ви заправо настојите да сукоб добијете, а не да га решите. Да додам још и ово: већ скоро две деценије сведочимо настојањима да се изврши „помирење“ у нашем региону света, без икаквог резултата. То се догађа пре свега због тога што мржња заправо није узрок сукоба него само његов пратилац. Ако заиста хоћете да сукоб решите, морате настојати да преговарате о реалним интересима који иза њега стоје, уместо да „бућкате по површни“ причом о помирењу и „говору мржње“.

Чини се да не би требало занемарити ни рат који се води на пољу културе…

Постоје погрешне представе да се међународни сукоби воде искључиво оружаним средствима, што је далеко од истине. У сукоб стране настоје да укључе све своје ресурсе: војне, али и политичке, економске и културне. Културни ресурси (идентитет, националне вредности и сл.) веома су значајни за стране у сукобу, јер обезбеђују унутрашњу кохезију и тако омогућују концентрисање енергије и заједничку акцију. Зато стране у сукобу настоје да униште културне ресурсе противника (његово поимање историје, његова веровања, митове, итд.), јер тако заправо руше његову унутрашње јединство и чине га неспособним за борбу: много ћете лакше победити ако „колонизујете“ противникове медије, науку, образовање. Већ више од четврт века сведоци смо настојања да се српски идентитет „растури“ и да нам се наметни неки нови, који би заправо значио мирење са капитулацијом и постепеним нестанком са историјске сцене. С обзиром на то да је један од камена темељаца српског идентитета Косовски мит, он је дуго времена мета напада којим га се жели извргнути руглу, исмејати и уклонити из наше свести. За ово су употребљени огромни финансијски и други ресурси. То што културни рат у Србији још увек траје, сведочи о дубокој укорењености и истрајности српског идентитета, који се опире страховитој сили што је против њега упрегнута.    

[/restrict] unshaven girl мфк займ онлайн100 займ на карту без отказазайм гк