ПОНЕКО ЗАГЛЕДАН У НОВИ МИЛЕНИЈУМ, ПОНЕКО У – ПРАЗНИНУ!

Насупрот актуелним изложбама чији су домети врхунски, у току је и једна која потврђује да „само у нашој малој средини могу пропали критичари и уметници да се узносе као узори, да се им се додељују награде и угледне галерије и да се управо из тих разлога ликовна уметност  у Србији више не схвата озбиљно”! О којим је, овако оцењеним, изложбама, овде реч?

[restrict]

Кућа Ђуре Јакшића

Модерни традиционалиста Милан Тодић

У српској науци, култури и уметности најзанемаренији су ствараоци у дијаспори. Ми не знамо какве све сјајне делатнике и уметнике имамо у иностранству, одбацујемо или занемарујемо непроцењиве вредности. Сликар Милан Тодић (Шабац, 1965) завршио је загребачку Ликовну академију као најбољи у класи, ментори су му били познати уметници Иво Фришчић и Златко Каузларић Атач. Од 1985. године живи у Словенији, где активно учествује у ликовном животу, а у Србији први пут ових дана представља своје стваралаштво у Кући Ђуре Јакшића.
Тодић је један од најбољих савремених српских реалиста, веома сигуран у изразу, ослоњен на традицију старих мајстора колико и на завештање модерног сликарства. Он је модерни традиционалиста на начин раноренесансног Паола Учела који је најавио модерну и апстрактну уметност. Могло би се рећи и да је традиционални модерниста у смислу модернизма који се као стил преноси и траје од 19. века, а поједини историчари уметности границу почетка модернизма померају до Гоје и Шардена. Овај сликар из даље прошлости преузима лазурну и миметичку сликарску технику којом описује предмет, а од уметности из прошлог века наслеђује жив и вибрантан колорит, слободан потез и начин рада који води у експресионизам. Сликарство није само одраз природе већ и стварност по себи, зато се у опусу овог мајстора сусрећу живот и дах модела са завештањем историје уметности. Он је тако надмоћан сликар да не мора попут обичних занатлија да буде педант, снажно и сигурно влада сликом и завршава је са неколико кључних и добро постављених потеза, као што зна да вешто истакне сенке и квалитет локалног тона. За поједине слике користи се начином рада великих мајстора – уместо фотографија и плотера којима прибегавају савремени ликовни преписивачи и хиперреалисти, слика мање припремне акварелске студије.
Успео је у најтежем – да буде класичан а савремен. Превише је сликара који када овладају представом почињу стално да је искоришћавају, или како се жаргонски каже, сликају цео живот једну слику. Тодић уместо ликовне оскудице нуди богатство, он влада са више тема и мотива, по чему се такође издваја међу савременицима. Самопоуздано се бави женским актом, ренесансом темом Три грације, групним актом који је занимао врсне сликаре, од ренесансних и Енгра до Сезана, Матиса и Пикаса. Бави се успешно портретом и пејзажом, његов „Аутопортрет“ је вероватно најбољи у нашем новијем реалистичком сликарству. На пејзажима се као и на осталим његовим сликама и у садржајима открива драма и снага, страст сликања, за коју су знали понајвише српски међуратни сликари. Милан Тодић је целовит уметник, неко ко у савременом веристичком изразу указује на нове путеве или, како је Мирко Јутершек написао о њему: „Класични фигурални сликар стоји испред нас, гледајући у нови миленијум.“

Галерија УЛУС-а

Сасвим прецењени Душан Ђокић

Душан Ђокић (Београд, 1943) син је познатог архитекте, критичар и уметник кога је ценио и Лазар Трифуновић. Био је један од најбољих српских цртача, мајстор магичних преплета најфинијих ткања орнаментално-геометријског устројства линеарно схваћеног цртежа. Као критичар спадао је у најбоље, једини способан да критику напише на енглеском или немачком језику, па је потом преведе на српски. Када је реч о том ствараоцу, међутим, постоји само прошлост, у садашњости он је пример интелектуалца и уметника који се деценијама самоурушавао. Вештина у писању текстова довела га је до велике брзине, једини је он умео док прича са уметником да му откуца на писаћој машини предговор за каталог. Испрва је то функционисало, а онда је брзина одвела у олакост, па и глупост, критеријум је потпуно попустио, без неопходног промишљања и лектуре његови текстови су од општих места постали квазикритичарске ступидарије. Свестан безвредности тих чрчкарија није био кадар да током целе каријере напише скоро ниједну озбиљну студију, монографију, проблемску књигу нити да обједини своје текстове. То је довело до тога да Ђокић сада пише углавном о аматерима и трећеразредним уметницима. Зато толико лажно и суморно звуче речи са отварања његове изложбе која се сада одржава у Галерији УЛУС-а. Он је понајмање критичар кога би требало да уважавамо, а као уметник је доживео можда још гори пад, свео је свој свет на мазарије у оквиру минијатурног формата, што је најлакше, за веће захвате није способан.
Од некада великог цртача и одличног графичара ништа није остало, све што је урадио у последњих петнаест година може да се баци у ђубре. Још јадније делују његови и од других који се њиме баве покличи о некаквој митологији средишта у његовом новијем делу. У њему не да нема средишта већ нема ни ликовног. Последњи који су се код нас на прави начин бавили сакралним смислом центра, језгра, чауре, плода, шкољке, атома и клице били су уметници из групе Медиала и неколицина њима блиских (Калајић, Миљуш и Нагорни). Ти који Ђокићеве неликовне избљувке сматрају уметношћу усредиштења само нека их упореде са оним што је сликао Драган Мојовић, ако већ нису упознати са идејама центричности и симетрије у црквеној уметности. Ђокић је успут за назив ове своје изложбе покрао наслов књиге „Моћ средишта“ Рудолфа Арнајма, са чијом тематиком његови „радови“ немају никакве везе.
Права је срамота да се оваквим ствараоцима даје за излагање једна од најбољих галерија у Београду, док стотине младих и бољих не могу да је добију. Само у нашој малој средини могу пропали критичари и уметници да се узносе као узори, да им се додељују награде и угледне галерије. Управо се из тих разлога ликовна уметност овде више не схвата озбиљно, она је издана и прокажена на свим нивоима.

„Галерија 212“

Мирослав Арсић и сведочење о фаустовском проклетству

Београдска „Галерија 212“, смештена поред познатог позоришта, издваја се међу осталим квалитетом програма и каталозима у којима је репродукован сваки рад са изложбе. Програм „Галерије 212“ јасно је заснован на високим досезима српског сликарства и скулптуре модернистичког типа, у духу идеје о другој модерни уместо постмодерни. У пракси то значи да нема превласти нових медија, али ни миметичке и наративне фигурације.
Током априла у њој је представио своје нове радове Мирослав Арсић (Пожаревац, 1942), познати сликар и графичар, чији је рад документован и у једној од бољих недавно објављених монографија. После више година бављења чистом апстракцијом, овај уметник се на најбољи начин вратио темама којима је седамдесетих освојио публику – кацигама и мотоциклима, као виду нове фигурације. На ликовно изазован начин поставио је у први план питање машинског у цивилизацији и уметности, које је било кључно за поједине велике мислиоце у периоду између 1900. и 1945. године. Шта је машина и који је смисао повишене температуре свакодневице у знаку све веће брзине живљења, Арсићев је предмет истраживања, превођења ритма живота у ритам слике.
Његов нови циклус „Догађај на асфалту“ указује на уметника који није посустао у квалитету и хвата се укоштац са проблематиком која је занимала многе ствараоце и сеже до футуриста и Тарнера. Фаустовско проклетство западног увођења машине у све поре живота, које води ка роботском свету у коме неће бити ничег за човека осим отуђења, досаде и безосећајности, у коме ће расти број самоубистава и насиље, занима одавно овог сликара. Свестан је, међутим, заводљивости машине, брзине и уживања које пружа, исто као и свакодневне могућности несреће, не само појединачне већ и опште, цивилизацијске, које симболише привидни хаос његових форми. Иза тог расула његови акрилици крију промишљену организацију слике. У ликовном смислу он користи увек занимљив излазак платна у трећу димензију, помоћу разних композиционих додатака, као што указује на могућност стварања апстрактног дела које има скоро исто толико богатство детаља као и класично заснована слика. Неки други, мање надарен уметник, из овог мноштва извукао би монохромне или минималне композиције за деценије сликања. Арсићево знаковље функционише и као слика у слици, сваки знак и форма могу бити самостални, заједно учествују у изградњи слике на граници фигуративног и апстрактног.
Реч је о сликару који у бездушну и можда неликовну тематику уноси дозу људскости, стојећи на бранику оних вредности због којих још нисмо потонули у догађаје испод асфалта, или како је то Алберт Ајнштајн другачије рекао: „Не знам како ће се водити Трећи светски рат, али Четврти ће се сигурно водити камењем и мочугама.“

[/restrict]