Nedemokratski rat za demokratiju

Politička satira na malim ekranima

Piše Vladislav Panov

Humor bodljikave žice serviran od strane estradnih zvezda i profesionalnih satiričara često je bio u stanju da žestoko uzdrma temelje čak i najrigidnijeg društva. Zapravo, namerno je korišćen baš u tu svrhu, kao podrivačka sila koju arogantna vlast po običaju nije shvatala dovoljno ozbiljno, a čineći takav propust pripremala je sopstveni poraz. Primera je mnogo i, zanimljivo, bilo ih je s obe strane demokratske zavese koja ovaj svet i dalje deli na politički i socijalni raj i pakao

Nije nepoznato koliko može biti uticajna precizno odmerena oštra reč duhovitosti na račun vlasti. U svetu politike ona postaje specifično borbeno sredstvo koje se prigodno smatra municijom političke satire upućene potlačenima koji previše veruju svojim tlačiteljima, a s „plemenitim“ ciljem da im oni manje veruju. Druga je stvar što je gotovo bez izuzetka ta plemenitost bila lažna, a čitav proces satiričnog „otkrivanja istine“ koja vas(nas) sve boli u sukobu sa pokvarenom vlašću nije ništa drugo nego manipulacija i tek još jedna laž. Ipak, pomenuta moć sama po sebi, bez obzira na intencije onoga koji je koristi, osetna je, čista, nezaustavljiva čak. Humor bodljikve žice, što suroviji, ali i inteligentniji, makar i samo originalniji, često je bio u stanju da žestoko uzdrma temelje čak i najrigidnijeg društva. Zapravo, namerno je korišćen baš u tu svrhu, kao podrivačka sila koju samoživost i arogantnost vladajuće klike po običaju nije shvatala dovoljno ozbiljno i čineći takav propust pripremala je sopstveni poraz. Humorom protiv diktature vlasti bori se svet od kada je i duhovitih ljudi i onih koji bi radije da budu vlast. Ovi drugi, vlastodršci, humor su prihvatili kao navodni ventil za ispoljavanje frustracija podanika ne bi li ih na taj način održali pitomim i poslušnim. I taj je naizgled neizvesni i opasni proces uglavnom savršeno funkcionisao u korist najpre vlasti. Sve dok zidovi bedema sa kojih su činilo se bezbedno gledali na svoju „raju“ nisu počeli da pucaju od smeha te raje. Taj se proces toliko puta baš na ovaj način ispoljio u stvarnosti da je neverovatno kako i dalje nesmetano funkcioniše. Dostupnost moderne tehnologije u najširim masama je značajno pomogla da satirična gerila lakše dođe do svojih poštovalaca, zapravo da im bude dostupna u svakom momentu i na svakom mestu. Otuda su se elitni satiričari i komičari pretvorili u superzvezde plebsa, pa čak, neretko, i u jedine osobe kojima potlačeni veruju. Pošto se ova satira pojavljuje u organizovanim medijskim kalupima, najpre u formi televizijskih emisija, borbena masa za suprotstavljanje vlasti se regrutuje baš od predstavnika domicilne, inertne i ne baš uvek dovoljno inteligentne mase omamljenih „TV manijaka“ koja smisao svojih mizernih života pronalazi jedino ispred malih ekrana.

[restrict]

Odijum šou-biznisa prema Trampu I uvek i svuda će se u toj masi pronaći dovoljno podrške za borbu protiv bilo koje vladalačke sile i opcije. Svedoci smo, recimo, čak i za američke standarde neprilične strasti i nasilnog otpora prema novoizabranom predsedniku Donaldu Trampu. On je, moguće je, postao i neka vrsta rekordera kada je reč o brojnosti protivnika koji ga otvoreno preziru, ponižavaju i ne priznaju ni po kom osnovu. Ali sav taj odijum je bio i te kako pripremljen u radionicama za zabavu mase – najpre na malim ekranima. Skoro da su u taj ešalon dospele sve komičarske veličine modernog američkog šou-biznisa. Na izvestan način istorijski politički presedan u Sjedinjenim Državama, barem kada je reč o burno ispoljenom neprihvatanju nacije svog novog predsednika, još pre nego što je ovaj stigao da i formalno preuzme vlast, ušao je u emisije tamošnjeg šou-biznisa i to, razume se, u najgorim izdanjima. Najinteresantniji je ipak bio kratki period odmah posle objavljivanja izbornog trijumfa Trampa kada su i neki uvek na ismevanje i provociranje naoštreni komičari čuvenog višedecenijski dominantno prisutnog komičarskog serijala „Subotom uveče uživo“ navodno ostali bez teksta. Tom prilikom je naciji, sasvim ozbiljno i svečano lamentno, otpevana verzija čuvene himne tuge i depresije Lenarda Koena „Aleluja“ umesto uobičajenog zabavljanja vicevima i skečevima. Navodno, u tim strašnim trenucima nikom nije bilo do komedije. Posle su, doduše, komičari u Americi preuzeli stvar u svoje ruke i lavina bezdušnog ismevanja je pojurila prema novom stanaru Bele kuće kao nikada pre (u jednom od brojnih antitrampovskih skečeva ovog šoua novi je predsednik predstavljen kao praznoglava i primitivna seljačina kome je lično Sotona glavni savetnik!). I ovom je prilikom otpor pošao od profesionalnih zabavljača mase baš u tu masu, kao injekcija bunta protiv vlasti koju ne zaslužuju. Ironično je što je buntovništvom inficirana inertna masa poslušnika po istom receptu po kome su upravo bezdušne tajne službe ove zemlje rušile vlasti i države decenijama pre toga širom planete.

Berluskoni i Sadam Jedan od najupečatljivijih primera je od Zapada obožavan, svakako iz tog pravca i instruiran, verovatno i finansijski podržan, „heroj“ otpora protiv Sadama Huseina, izvesni navodni komičar Mahir Hasan, koji je pre petnaestak godina, doduše iz po njega bezbednog dela Iraka na severu zemlje tada pod kontrolom Kurda, ismevao Sadama predstavljajući ga kao bolesnika i podivljalog ludaka i to preko malih ekrana državne televizije. Sadam je navodno poslao ubice kako bi ućutkali hrabrog komičara i sve njegove kolege koje su učestvovale u ismevanju. Niko, naravno, nije stradao osim, opet naravno, u tom periodu američkog neprijatelja broj jedan, zloglasnog Sadama. Ako se potraži nekakva paralela u ovoj ravni između diktatorskog režima Bliskog istoka i neke zapadne demokratije, možda je odnos „naroda“ prema svom vođi najsličnije negativan kao u slučaju Sadama bio onaj prema višestrukom premijeru Italije Silviju Berluskoniju. U njegovom je slučaju medijsku lavinu gađenja prema svemu onome što on predstavlja inicirao i kasnije održavao na neophodnom nivou neprihvatanja slavni glumac i režiser, oskarovac Roberto Beninji. Bio je neka vrsta italijanskog Hasana iz gornjeg iračkog primera. Ali nije snimao filmove o Berluskoniju već ga je napadao u raznim televizijskim emisijama i u intervjuima. Ali, svejedno, svoju je popularnost upotrebio za napad na vlastodršca koga je smatrao nedostojnim u svakom pogledu i upornim je javnim isticanjem te činjenice usmerio dobar deo javnog mnjenja protiv njega. Iako je Berluskoni uspeo čak u tri navrata da postane premijer, njegov je ugled u očima mnogih Italijana bio prilično na niskom nivou dobrim delom i zahvaljujući otporaškim aktivnostima Beninjija i njegovih kolega. Moguće je da je ključno Beninjijevo komentarisanje kojim je započeta nezaustavljiva erozija Berluskonijeve političarske persone bilo ono kada ga je nazvao nulom koja se meša u sve, a ne zna ništa. Beninji je tom prilikom bio gost popularnog italijanskog TV novinara Enza Bijađija. Berluskoni je po preuzimanju vlasti izdejstvovao osvetu, pa je tako moderno demokratsko društvo dobilo i svoje demokratsko-diktatorsko kažnjavanje novinara kome je popularni politički šou „Il fato“ („Činjenica“) skinut s programa TV RAI po naređenju Berluskonija!

Jedno vreme popularni satirični lutkarski televizijski angažman antiputinovskih snaga u Rusiji, „Kukli“, bio je perjanica otpora protiv Putina koga je tada, početkom prošle decenije, otvoreno poredio sa Staljinom i nazivao ga bivšim agentom KGB-a. Međutim, njihovo je borbeno dejstvo protiv ruskog vođe bilo kratkog daha. Putin je na vreme reagovao na sve provokacije tog tipa i u osuđujućem je navodno demokratskom humoru ove emisije prepoznao opasnost za sopstveni uticaj, pa i vlast. I kao u slučaju Berluskonija izdejstvovao je da „Lutke“ brzo budu skinute s programa. S druge strane, nažalost naprednog Zapada, Putin se otvoreno deklarisao kao veliki obožavalac dugovečno omiljenog društva koje stoji iza brutalno humorističnog i oporo satiričnog TV serijala „Klub duhovitih i pametnih“ poznatog i po tome da je umeo da peva pesmice o njemu ili da ga podržava čak i nekim seksističkim, rasističkim i, što je posebno povredilo nežne osećaje zapadnog sveta, ksenofobičnim i antigej vicevima. U svakom slučaju, ovo je ređi primer kada su satiričari uspostavili kohezionu sponu s liderom i njegovim političkim stavovima. Još je zanimljivije da se vremenom na svetskom tržištu televizijske i „on-lajn“ zabave uspostavio istinski bizarni spoj međusobnog poštovanja i podrške između upravo u celom zapadnom svetu prevashodno omraženog ruskog lidera i italijanskog komičara koji je u međuvremenu postao i politički aktivan, slavnog, kontroverznog i ekscentričnog Bepea Grila. Njega su, inače, odmah izlepili svim mogućim antidemokratskim etiketama i optužili ga da propagira Putina. Grilo je nedavno dodatno iznervirao iste „demokrate“ javnim oduševljenjem što je Donald Tramp postao američki predsednik. Apsurdno, pa i paradoksalno, Grilo je tako uspeo da ove uvek ljute protivnike isprovocira na opredeljivanje protiv njega jer je stao i na stranu Putina i Trampa iako su njih dvojica makar i da je samo formalno, a nije, na podrazumevajuće smrtonosno i neizlečivo suprotstavljenim stranama politike. Grilo, kao ni drugi gorepomenuti pregalački primeri duhovitih TV persona koje su svoje delovanje preko malih ekrana usmerili i u daleko ozbiljnijim pravcima od puke zabave gledališta, nisu morali da plate ozbiljniju cenu zbog bilo koje političke misli ili aktivnosti. Kada je, međutim, reč o zabavljačima masa koji su se malo zaneli i pomislili da bi mogli da menjaju vlast u Libiji, cena je bila smrtonosna. U vreme vladavine Gadafija Libija je bila zemlja pogroma za takozvane disidente i bilo koje duhovite napadače na ličnost i delo velikog vođe. Gadafi je pokazao izuzetno zanimanje za satiričare koji bi mogli da okrnje njegov ugled i tokom vremena ih se uglavnom uspešno rešavao. Neki su ipak pretekli, kao izvesni Milud Amroni, koji se političkim vicevima lansiranim direktno u masu, kao svojevrsna politička infekcija, borio potiv Gadafija pokazavši koliko može biti velika moć ovakvog delanja i kako humor, satira i ismevanje nisu nimalo naivno oružje. Nastavio je on takvo obračunavanje s Gadafijem sve dok ovaj nije svrgnut s vlasti, a onda je prestao. Gadafi mu više nije bio zanimljiva meta. Prepustio ga je drugima koji su unapredili Amronijevo delo skrnaveći strasno i predano Gadafijev lik sve do njegove smrti.          

 

Satira – oružje moćnije od svih drugih

Politička je satira kao bojeva municija odavno prisutna i na našim prostorima. Protiv aktuelne vlasti se obilno koristi u popularnim tok-šou emisijama (najpre u epizodama „24 minuta sa Zoranom Kesićem“) i na društvenim mrežama. Većina ovdašnjih televizija, međutim, nema interes da se na ovaj način odupre vlastodršcima i da tako stane uz aktuelne ulične proteste protiv „despotske tiranije aktuelne vlasti“. S druge strane, prethodne političke garniture i njihove vođe niko nije napadao. Izgleda da baš u vreme vladavine navodne demokratije, koja definitivno nije donela ništa dobro, a još manje obećano, nije bilo nikoga ko bi se makar kao rezignirani demokrata čija su očekivanja izneverena satirično osvrnuo na takvu vlast. Mada, u jednom kraćem periodu su i kod nas delovale „političarske lutke“ u tada vrlo gledanom serijalu na televiziji Pink „Nikad izvini“. Ismevanje tadašnjih političara u ovoj lutkarskoj seriji bilo je istinski provokativno i zanimljivo, ali ne i trajno da bi se postigao erozivni efekat na sistem. Aktuelni su se protesti kao „pravi i ozbiljni“, a instruisani, podržani i predvođeni od medijskih zvezda, tako, spojili sa onima protiv Miloševićevog režima koji su upravo načeli duhoviti protivnici sa estrade. Njegovu su vlast napali „ventili za pražnjenje naroda“ oličeni u radio i pozorišnim predstavama najpre „Indeksovog radio pozorišta“ koje se, zanimljivo, nedavno posle decenije demokratske pauze vratilo slično antirežimskom satirom kao u vreme kada su postajali superzvezde ismevajući Miloševićev lik, vlast i porodicu. I jedan deo naše glumačko-filmske „elite“ odlučio je da je vreme da se zauzme politički stav i izabere strana, pa su čak i van delovanja u okviru sopstvenog poziva, izašli pred „revoltirane mase“ i tu demonstrirali duhovitost ne bi li dokazali da su ono što nisu i ne treba da budu – politički aktivisti i lideri. Kako god, primera je mnoštvo da su estradna slava, politički intonirana i uporna satira često oružje moćnije i efikasnije od svih drugih. Neobično je što su ga oni protiv kojih je usmeravano to oružje često potcenjivali. Dok nije bilo kasno…

 

[/restrict]