MARŠ ŠPIJUNA I NOVINARA

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Ko je „naručio“ od „Bi-Bi-Sija“ pseudopodatak da Bašar el Asad u Damasku baca hemijske bombe na goloruki narod, i kako medijski „mejnstrim“ pritiče u pomoć svugde gde se pojavi oskudica argumenata za terapiju vojne sile

Od kako je u Parizu rečeno „dajte mi najčasnijeg čoveka na svetu, uvek ću naći dovoljno razloga da ga pošaljem na vešala“, na Zapadu ništa naročito novo – isto vino, druga nalepnica.

Informativno-propagandna medicina koja se trenutno administrira Britancu ne zove se „crna propaganda“ nego „poruka“ kojom se, preko medijskog inženjeringa, pegla svest i podsvest elektorata.   

[restrict]

AVERZIJA PREMA ČINJENICAMA Toni Bler, bivši premijer Britanije, uspeo je da lažnim informacijama hipnotizira podaništvo i zemlju čak povede u rat na Irak, na pseudopremisi Sadamovog oružja za masovnu destrukciju. I da, uz to, povuče i Ameriku u avanturu iračkog rata. Blerov naslednik Dejvid Kameron na istoj noti je „naručio“ od „Bi-Bi-Sija“ pseudopodatak da Bašar el Asad u Damasku baca hemijske bombe na goloruki narod…

Agresija sile ima u genetskom kodu ugrađenu averziju prema činjenicama koje remete lagodni mir već unapred donesenih odluka i zadatih ciljeva; i da, gde god politika zapne, potegne bazuku. Prokletstvo arogancije sile je da joj se, budući da drži malj u ruci, svuda okolo priviđaju ekseri.            

Moderna su vremena, pa muzika sile ne ide nikada bez medijskog grenadir marša i koračnice agresije. Takozvani medijski „mejnstrim“ maršira u povorci i ažurno pritiče u pomoć svugde gde se pojavi oskudica argumenata za terapiju vojne sile.

Kanadski „Global riserč“ od 10. aprila podseća da je vojna agresija Tonija Blera na Irak imala takođe snažnu „artiljerijsku pripremu“ u pratećoj kampanji britanskih listova i televizije koji su joj (kampanji) pribavljali pseudopriče o Sadamovom gargantuanskom apetitu za nasiljem što planetarno preti. Grejam Vanbergen iznosi u jednoj opširnoj analizi podatak da je britanska pi-ar firma „Bel potindžer“ sve vreme iračke kampanje timski sarađivala s američkim oficirskim vrhom u bagdadskom vojnom kampu „Viktorija“ i da je za tu saradnju uknjižila više od milijardu dolara! Taj novac je uzela za „produkciju i distribuciju“ video-materijala o aktivnostima Bin Ladenove Al Kaide na areni iračkog ratišta.

Većina ovih informacija, ako ne i sve, bile su lažne, pogotovo one koje su govorile o nepostojećim vojnim odredima Al Kaide u Iraku u vreme zapadne vojne kampanje, čiji je stvarni cilj bio fizička likvidacija Sadama Huseina i dovođenje marionetske vlade u Bagdad.

Ovo je, upravo, bilo vreme kada je tadašnji predsednik britanske vlade Dejvid Kameron pokušao da Ujedinjeno Kraljevstvo uvuče, na podsticaj Vašingtona, u sirijski građanski rat.

Za potrebe ovakvog scenarija „Bi-Bi-Si“ je odmah izašao sa megafalsifikatom o hemijskom napadu sirijske vojske na civilno stanovništvo, tvrdnjom koja će se odmah zatim pokazati kao – laž. Utoliko gore po činjenice, rekla bi Imperija.

U nekim londonskim komentarima na ovu temu naći će se, post mortem, obilje navoda o sprezi vlade i medija na širenju isfabrikovanih priča o iračkoj globalnoj opasnosti. Posebno se tek sada otkriva koliko su novinari bili hranjeni lažnim informacijama od kojih je većina dolazila iz centrala dve ključne nacionalne obaveštajne službe – MI5 (unutrašnja bezbednost) i MI6 (vojna kontraobaveštajna služba). Još više: u ovom duetu novinari su često bivali vladini operativci i obavljali poslove koji sa žurnalistikom imaju malo ili nimalo veze.

 

VLADINE AVETI KAO NOVINARI Granica između medija i obaveštajne delatnosti bila je često izbrisana. Grejam Vanbergen, pod naslovom „Veza između bregzita, izbora u SAD, MI6, lažnih informacija i crnog novca“, piše da je „Gardijan“ još u junu 2000. optužio Vajthol da vladine „aveti“ (obaveštajci) operišu kao novinari i na taj način skrivaju pred čitaocima njihov pravi identitet. „Gardijan“ optužuje takve „novinare“ da pišu „tendenciozne članke, pod lažnim imenom“, a da obaveštajne službe prenose poruke preko novinara spremnih da igraju ovu igru. Ti isti novinari, ide dalje komentar, kriju od čitalaca pravi izvor osetljivih, isfabrikovanih informacija.

Londonski „Independent“ pak objavljuje priču u kojoj potvrđuje da u sastavu MI6 postoji specijalna jedinica zadužena da „kultiviše prijateljski raspoložene novinare i urednike“; da takva jedinica dejstvuje i u časopisu „Spektator“, gde agenti MI6 „rade zajedno s novinarima“. Navodi se da je ovaj sastav svojevremeno produkovao razne „antisovjetske priče“. Time se posebno bavio informativno-analitički departman časopisa, a osnovni zadatak mu je jedno vreme bio da u javnost implementira antikomunističke informacije namenjene za objavljivanje u međunarodnim medijima.

Otkrivajući ove podatke o sprezi novinara i obaveštajnih službi Grejam Vanbergen (u kanadaskom „Global riserču“) piše: „Ništa se ni danas nije tu mnogo promenilo.“

 

NA PLATNOM SPISKU MI6 Posebno zanimljiva saga o timskom radu novinara i obaveštajaca govori o događajima nakon 11. septembra 2001. godine (napad islamista na nebodere u Njujorku) i precizira da je većina medija bila zasuta kišom anonimnih obaveštajnih izvora po kojima bi trebalo očekivati – svakih šest meseci – novi teroristički napad na britanske ciljeve.

Iz istog arsenala je i priča u londonskom „Sandej telegrafu“ da je sin bivšeg libijskog vođe Moamera Gadafija postao lider globalne mreže širenja lažnih novčanica. Na kraju se pokazalo – notira Vanbergen – da je priču izmislio i objavio rukovodilac odeljenja spoljnih dopisnika u „Telegrafu“ Kon Koflin  a ovu „ekskluzivu“ pripisao „britanskom bankarskom službeniku“. Priča se okončava otkrićem da je dotični „bankarski službenik“ bio, u stvari, agent MI6 koji je Koflina već godinama hranio obaveštajnim informacijama.

Londonski „Spektator“ je, takođe, bio upleten u priču vezanu za MI6. Ovaj put reč je o usađenoj „analitičkoj informaciji“ koja je trebalo da utiče na, kako se navodi, „bošnjačko-srpski sukob u Bosni“. Ovome se dodaje komentar urednika londonskog „Mirora“ Roja Grinslejda, koji tvrdi da je većina britanskih tabloida „igračka u rukama MI5“.

Dejvid Li, urednik „Gardijana“ do 2013, pisao je o seriji primera manipulisanja istaknutim novinarima: „Reporteri su bili rutinski instrumentalizovani od strane obaveštajnih agenata“. Džonatan Bloh i  Patrik Ficdžerald istraživali su podatke o britanskim tajnim intervencijama u stranim državama. Saznali su, između ostalog, da je urednik jednog „prestižnog“ britanskog lista tvrdio da je više od polovine britanskih dopisnika u inostranstvu na platnom spisku kontraobaveštajne službe MI6.

Istraživačko odeljenje britanskog prestižnog koledža Londonske škole za ekonomiju nedavno je upozorilo da „interes velikog novca“ znatno remeti i britansku politiku i „manipuliše političkom debatom“. Kaže da „postoji“ realna opasnost da smo već krenuli putem gde najveću šansu ima onaj koji utroši najviše novca“.

CRNI NOVAC ZA MANIPULACIJU Deo priče o ovom fenomenu u kome „crni novac“ igra odlučujuću ulogu u britanskim poslovima, otpada, po nekim informacijama, na organizaciju „Kembridž analitika“ (CA) – firmu koja je odigrala krupnu ulogu u junskom opredeljenju Britanaca na referendumu da zemlja napusti Evropsku uniju. Za „Kembridž analitiku“ kaže se da je uticala i na ishod američkih predsedničkih izbora.

„Analitika“ je od 2013. regrutovala stručnjake s univerziteta u Kembridžu, od kojih su, kako neki tvrde, većina bili visoki službenici MI5 i MI6.

„Kembridž analitika“ upotrebljava takozvane „psihološke podatke“ koje prikuplja od miliona učesnika na društvenim mrežama, posebno Fejsbuku. Tokom predsedničkih izbora u SAD „Analitika“ je stopirala pet hiljada interesantnih personalnih informacija o ljudima koji su bili zanimljivi za ishod izbora. Sam Donald Tramp je potrošio 15 miliona dolara na kampanju – enormno više od svih ostalih učesnika u igri.

Londonski kritičari „Kembridž analitike“ primećuju da postoji „fina linija podele  između onoga što se zove manipulacija glasačima i onoga što je „pridobijanje“ tih glasača.

Manipulacija ili pridobijanje – isto vino druga nalepnica. „Crni novac“ i sredstva za manipulaciju ljudima, u sprezi s mašinerijom vlade, imaju i ljudstvo i tehniku da manipulacija izgleda nevino. I kao uzgred, prošle sedmice je u Londonu objavljeno da se priprema zakon „Akt špijunaže“ po kome će novinari i „duvači u pištaljku“ koji pređu „podrazumevajuću“ liniju oktroisane demokratije i kontrolisanog fer-pleja zaraditi i do 14 godina robije; isto koliko sleduje i onima koji izruče strancima službenu tajnu od delikatnog nacionalnog interesa.               

[/restrict]