(Geo)političko zamajavanje Srba

Dok se u vezi sa izbornim igrama hipnotisano bavimo sobom, na geopolitičkoj berzi odvija se zakulisna trgovina našim akcijama. Ovdašnja politička elita u tome učestvuje pre radi svog pozicioniranja nego zaštite nacionalnih interesa

Ko će biti kandidat vlasti? Da li će ona ići u jednoj ili više kolona? Objedinjavanje ili razjedinjavanje opozicije? Pojava „Belog“! Prvi ili drugi krug? Sve drugo, ma koliko bilo važno, bilo je u senci pred(izbornih) priča. Prošli su izbori, ali naša zaokupljenost dnevnopolitičkim podelama ostala je egzaltirano izborna. Za protest ili protiv njega? Njihov smisao! Koliko je ljudi juče šetalo, a koliko će danas? I tako od jutra do mraka. No to ne znači da su i globalni „karavani“ stali. Dok se mi bavimo tricama i kučinama, oni prolaze oblikujući našu sudbinu. Možda je baš to – tj. da se prepustimo da nas nose tuđi talasi – cilj agenata stranog uticaja u našoj vlasti i opoziciji. Zamajavaju nas nebitnim kako bismo propustili da štitimo svoje interese u vezi sa bitnim, a političari mogli njima da trguju! Deo opozicije radi toga pokušava da napravi haos. Vlast, opet, ne pokreće neku pravu nacionalnu inicijativu. Bitnu samu po sebi, ali i kao njoj koristan osnov za nacionalnu mobilizaciju protiv destabilizacije.

[restrict]

ŠUMA SAMOZABORAVA Crna Gora ulazi u NATO sa svim negativnim posledicama koje to za Srbe ima, a mi to gotovo ne primećujemo kao da je nekadašnja „srpska Sparta“ ostrvo pored Islanda. Opskurni režim u Podgorici intenzivira progon srpskih političkih lidera u Crnoj Gori, dok se naša (o)poziciona politička elita u (van)institucionalnim sokacima igra kauboja i Indijanaca. Negde u zakulisnim političkim kuhinjama se, slutim, krčka neki novi ustav Srbije, a o spoljnom i unutrašnjem zaokruživanju naše tek načelne vojne neutralnosti (utemeljene na običnoj skupštinskoj rezoluciji) i ne govori se. Priština ozbiljno radi na formiranju vojske, a mi se tome pozerski suprotstavljamo. Albanski jurišnici već počinju da divljaju u Severnoj Kosovskoj Mitrovici, dok Srbija dopušta da se to svodi na lokalni bezbednosni problem u domenu jurisdikcije „kosovske policije“.
Približava se septembar kada na snagu stuba poguban zakon o prodaji zemlje strancima. Mi to konstatujemo, ali dubinski ignorišemo kao da se radi o Ugandi. Vlast o tome govori na teško razumljiv način, a opozicija uglavnom beži od vrućeg krompira koji bi ozbiljno mogla da zakotrlja. Baš tu ima sjajnu priliku da poentira. Šetači, nesumnjivo tesno povezani sa delom opozicionih struktura, postavljaju razne zahteve koje većina građana smatra besmislenim, a mogli bi da postupe drugačije i pokupe lovorike. Mogli bi da zatraže od vlasti da hitno nađe način da onemogući laku prodaju srpske zemlje strancima i, primera radi, uz to da je pritisnu da se zauzme za progonjeni srpski korpus u Crnoj Gori. No sve to bi naljutilo moćne strance kojima je do našeg demokratskog i svakog drugog ambijenta stalo koliko i do prava vijetnamskih radnika u halama zapadnih neokolonijalnih kompanija. Zar će onda njihovi ovdašnji narandžasti centurioni u nacionalno konstruktivnom smeru da pokreću legije koje sada okupljaju instrumentalizujući nezadovoljnike raznih vrsta?

VARANJE SRBIJE Amerika, Kina i Rusija počinju novu partiju globalnog pokera. Ajde, to možda i moramo zbunjeno da posmatramo. Suviše smo slabi. No idiotski je što propuštamo da nešto uradimo za sebe tamo gde možemo, i gde smo mi u centru dešavanja, kao što je pragmatično (re)pozicioniranje u vezi sa našim EU putem. Evropska unija se ubrzano transformiše na način koji stavlja tačku na EU integrativne iluzije. Već je jasno da sigurno nećemo postati deo Unije u kakvu su ušli Bugari, Rumuni i Hrvati. Kamoli Česi i Mađari. EU postaje višezonska ili asimetrična, a fondovi za razvoj novih a nerazvijenih članica Unije – koji su za prosečnog Srbina bili i ostali glavni EU mamac – nestaju. U takvim okolnostima jedino imamo šansu da uđemo u nekakvo predvorje zone (i to čak i spoljne) ozbiljnijih evropskih integracija.
To možda i nije loše (o tom -potom), ali o modalitetima odnosa Beograda i Brisela mora se ozbiljno razgovarati. Uveliko smo to već morali da počnemo da radimo, a ne da i dalje pristajemo da budemo objekat u tuđim kombinacijama. Svet i Evropa su se bitno promenili od kada smo krenuli putem EU integracija i potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. To su činjenice koje se ne smeju ignorisati, odnosno propustiti da budu predmet ozbiljnih sistemskih analiza, javnih debata i s tim skopčanih makar tananih (geo)političkih zaokreta, i da kojim slučajem nemamo problem Kosova i Metohije – sa svim ustupcima koji se tu od nas iznuđuju na konto EU integracija – a kamoli kada ga u bolnom vidu imamo.
Da bi tako i dalje bilo, odnosno kako bi većinski nacionalno zainteresovan deo Srbije bio preusmeravan od bitnog ka nebitnom, možda i služe intenzivirana politička šibicarenja. Cilj je da neprimetno – od predsedničkih preko gradskih do vanrednih parlamentarnih izbora, a sve začinjeno protestnim tenzijama – dočekamo da upadnemo u neki EU podrum, pri tome ne dobivši ništa, a davši mnogo toga što se od nas traži. Stigli smo tako do onoga što je centrali segment ovog teksta, ali je tek jedno od bitnih drveća (pomenuta su i druga) šume kojom lutamo ne uviđajući njen pravi karakter. Od nečeg moramo da krenemo a evrofanatici su nas doveli u situaciju da je najzgodnije da to bude EU.

ANALIZA RIZIKA Naša javnost je tek jednim okom propratila da se u jeku izborne trke – i to navodno na predlog Beograda – na nedavnom sarajevskom sastanku lidera država regiona, iza zatvorenih vrata, razgovaralo o ekonomskoj budućnosti tzv. Zapadnog Balkana. Kako smo obavešteni, o novom nivou (znatno opsežnijih) privrednih integracija Srbije sa zemljama našeg okruženja koje nisu u EU, govorio je Vučić. On je EU (npr. austrijskim) i regionalnim političarima predstavio svoj plan koji se na to odnosi. Toliko znamo. Ostaje nam samo da nagađamo o njegovim detaljima i o tome da li se radilo o autentičnoj inicijativi Beograda ili nečemu što smo predstavili kao svoje, a dobili od Nemaca. Možda i kao deo izbornog aranžmana, tj. plaćanja kakve-takve nemačke podrške vlastima na izborima.
Nemcima je interes da Balkan ostane miran. Prvo, oni direktno ili preko Austrije na našem prostoru imaju velike ekonomske interese. Drugo, preko Balkana je moguća dalja destabilizacije EU, kako generalno, tako i zone koju Berlin doživljava kao svoj imperijalni prostor (opstala Unija ili ne). Nemcima je važno da obezbede Balkan za budućnost, uz očuvanje odgovarajućih mostova za ekonomski i politički upliv u neke druge delove Evrope. Zato su zainteresovani da u okolnostima kada nestaju EU iluzije Balkan sačuva stabilnost, odnosno da se definiše model regionalnih odnosa koji bi odgovarao nemačkim interesima.
Da pogledamo sada na sve to iz ugla naših interesa. Mi smo tesno povezani sa EU. Jednostrano smo posle 5. oktobra 2000. usmeravani na tu stranu kako bismo izgubili geopolitičku i geoekonomsku alternativu, te tako bili pokorni i kada prođe „narandžastorevolucionarni“ zanos. Tako smo došli do toga da na EU dolazi 62-63 odsto naše spoljnotrgovinske razmene. Da bi se tu nešto promenilo, potrebno je dosta vremena, ali i da nas (geo)politički u tom pogledu ne ometaju veliki igrači. To, makar simetrično, nije realno. Otuda, svakako je racionalno da pokušamo da izbegnemo negativne privredne i druge posledice EU lomova. Naravno, u kontekstu toga i da sačuvamo mir. Međutim, ni stabilnost ma koje vrste, ni mir – nisu najveće vrednosti. Da jesu, Srbija bi i dalje bila provincija Otomanske imperije. I loš sistem iz doba osmanlijske dekadencije svakako je kratkoročno gledano bio bolji od patnji izazvanih oslobodilačkim ustancima. Ipak, naši preci su krenuli trnovitim putem obnavljanja srpske državnosti.

NOVI EU PUT Danas kada velike geopolitičke oluje menjaju EU, na nama je da učinimo bar ponešto od onoga što su uradili očevi osnivači moderne Srbije. A za to je – gle paradoksa – za početak dobra i inicijativa za ekonomske integracije tzv. Zapadnog Balkana. Ali ne bilo kakva već nacionalno odgovorna. Dužni smo da sakupimo makar toliko hrabrosti da s njom nastupimo. Došlo je vreme da manje mislimo o tome da li će gospođa Merkel da nam se osmehuje, već da izađemo iz pristupnih pregovora s Briselom ili, ako nam je još suviše riskantno da na taj način provociramo reakciju, ne žurimo s njima. Pogotovo je suludo da činimo bilo šta što je za nas štetno. Uporedo, bitno je da ponudimo svoju viziju regionalne saradnje i odnosa sa EU bez direktnih integracija.
Ako iskoračimo tu iz ekonomske sfere, Srbija mora da teži punoj, ne samo vojnoj već i političkoj neutralnosti. Za one koji sa ciničnim osmehom govore da im nije jasno o čemu se tu radi, evo tek jedno od mnogih mogućih pojašnjenja. Pregovaračko poglavlje sa EU 31 predviđa da Srbija mora da usaglasi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa Briselom (Berlinom). To mora da se dogodi pre ulaska u Uniju, odnosno pre zatvaranja pomenutog poglavlja, ali treba imati u vidu da se poglavlja, po izboru Brisela, nekada zatvaraju i više godina pre očekivanog stupanja u EU. Kada se radi o tom kao i drugim poglavljima, postoji opasnost da Srbija napravi velike ustupke na putu ka EU koji se nikada neće okončati ulaskom u nju. Tako nešto, ponavljam po ko zna koji put, Berlin zapravo i hoće. Srbiju i region bez EU beneficija, ali opterećene svim obavezama!
Manipulativno se to predstavlja – po principu ne možete sve da uradite odjednom, te morate da pokažete dobru volju – kao plaćanje karte za EU u ratama. Na stranu to što bi bilo nacionalno mazohistički da se odričemo sebe i da je EU perspektivna u starom vidu. Jer distanciranjem od Rusije – a o tome se radi – Srbija bi se odrekla RS i KiM. Zar bi bilo normalno da se Moskva bori za naše interese ako bismo mi, usaglasivši svoju politiku s Briselom, njoj uveli sankcije i na drugi način se (makar nevoljno) postavili neprijateljski?

(GEO)POLITIČKI RAČUN Kada sve to sagledamo, ali i ekonomske koristi koje već imamo a tim pre ćemo u budućnosti imati od bescarinskih aranžmana s Rusijom koji bi prestali da postoje ulaskom u EU, za nas je dobro da (1) ne postanemo njen deo niti prihvatimo briselsku spoljnu, bezbednosnu, migrantsku politiku, a da pri tome, uz izvesne modifikacije, (2) zadržimo sadašnji nivo ekonomskih odnosa sa članicama Unije kao i balkanskim partnerima koji kao i mi u kontekstu evropskih integracija unapređuju i regionalne odnose. Od svega toga i mi, i EU, i naše komšije – imamo korist. Zloupotreba ne ukida upotrebu, kako su govorili Latini. Samo akcenat treba staviti na rešenja koja umanjuju prostor za geopolitičke zloupotrebe. Ako je to, razume se, moguće. Lično mislim da jeste; pošto u Berlinu shvate da nećemo pristati na njegove igre, biće pragmatični jer se tamo svaki evro uzima u obzir. No ako se pokaže da nije tako, onda se vraćamo na naše pretke koji su preuzeli veliki rizik radi svetlije nacionalne budućnosti. Nemamo kud. Rizik ili sigurna propast!
Kako god bilo, dobro je da Beograd ponudi neki model balkanskih integracija – ali autentičan – koji bi obezbedio politički neutralne, ekonomski utemeljene, veze sa EU i nama omogućio da razvijamo iste s Ruskom Federacijom (uz mogućnost da i to čine ostale članice tzv. zapadnobalkanske zone ekonomskih integracija). Međutim, nije prihvatljivo da budemo glasnogovornici nekog nemačkog plana za obezbeđivanje neokolonijalne dominacije Berlina. O čemu se radilo u Sarajevu saznaćemo pre ili kasnije. Ali bitno je da taj trenutak ne čekamo pasivno nego da se – mislim na nacionalno svestan deo društva – već danas aktivno borimo za ono što nam odgovara. Baš to ne žele oni koji nam prave politički haos ili na druge načine skreću pogled s bitnih stvari.
Ako laže koza – ne laže rog. U vezi s protestima koji su u toku u Beogradu, dok anglosaksonski mediji počinju da satanizuju Vučića kako su nekada Miloševića, u nemačkim medijima toga nema. Tu su prisutni neutralni analitički komentari da Berlin stavlja stabilnost iznad demokratije. Ne ulazimo sada u to šta podrazumevaju pod demokratijom; bitno je istaći ideju da je nemačkoj oficijelnoj politici sada najbitnije da u Srbiji i na Balkanu obezbede kontinuitet poretka koji im odgovara. A ovo što sada imamo očito im odgovara. Samo bi hteli da dobiju još ponešto. Naravno, to ne znači da ono što se trenutno predstavlja kao alternativa onome što Nemci prihvataju, za nas nije mnogo gore.

KLACKALICA MOĆI Vučić nastoj da animira i Berlin i Moskvu. I Nemačka i Rusija su tim donekle zadovoljne. Ne žele da otvaraju novi front na Balkanu shvatajući da od šireg razvoja događaja zavisi šta će biti u našem regionu. Opet, soroševske strukture i ekstremno prozapadna (u anglosaksonskoj varijanti) opozicija – koja ima centralno mesto u aktuelnim komešanjima – rade na kreiranju nestabilnosti. Ali ne one koja bi bila u našem interesu ako ne budemo mogli da nađemo neki modus vivendi s Nemcima u vezi sa stabilnošću koja bi nam garantovala zaštitu makar minimuma nacionalnih interesa (Republika Srpska, bar sever KiM, mir u Raškoj i na jugu centralne Srbije, garancija prava srpskog naroda u Crnoj Gori). U aktuelnoj evroatlantskoj (narandžastoj) interpretaciji nestabilnosti radi se o udaru Londona kako na Berlin i njegov poredak, tako i na Rusiju.
Što se Srba tiče, nas i ne računaju. Za Britance i ovdašnju MI6 petu kolonu mi smo samo topovsko meso. Mada, ako to i dalje budemo dopuštali, slično će biti i sa Nemcima. I njima su zgodni protesti i drugi generatori haosa u Srbiji – pod uslovom da se ne otrgnu kontroli – kako bi ucenjivali vlast i sakrivali procese koji vode redefinisanju njihovog balkanskog poretka. No jedina je razlika u tome što Berlinu ne odgovara da Balkan eksplodira, a Londonu, stiče se utisak, odgovara. Samo bira vreme za to. Kada se o nama radi, svakako – da ponovim – nama pre odgovara prvo ako možemo da nađemo po sebe prihvatljiv kompromis, a ako ne, bolje je i drugo. Ali tako što bi stvari pukle oko Srbije, a ne u njoj, te bismo bili aktivni učesnici u kreiranju svoje budućnosti, a ne engleske ovce. A da bi srpsko stanovište dobilo šansu, potrebno nam je munjevito buđenje patriotske Srbije, uz svest da nešto jedino možemo da uradimo na krilima ruske geopolitike. Sigurno i Moskvi mnogo toga možemo da zamerimo (kao i ona nama), ali boljeg prijatelja i partnera nemamo.
SRPSKI ODGOVOR Patriotska Srbija mora da vrši što jači pritisak na vlast u vezi sa svim važnim a na početku teksta pomenutim pitanjima koja se sada marginalizuju (od identitetskog genocida nad Srbima u Crnoj Gori do potrebe da poništimo sve po nas negativne delove tzv. Briselskog sporazuma). Mora biti spremna i da autentično uđe u procese ulične trke za žezlom, ako stvari dotle stignu. Ali nikako ne smemo da prihvatimo da nas oni koji pod velom borbe za demokratiju – isto kao i 2000. godine – navedu da rušimo nacionalne interese.
Sadašnju vladajuću ekipu treba kritikovati, i po potrebi već selektivno danas (a sutra možda i totalno) udarati što srpske pozicije nedovoljno brani na bitnim poljima o kojima je bilo reči, ali nju je pogubno rušiti tako da bi se državnog kormila dokopali oni koji su soroševska negacija svega srpskog a u svoje kolo uvlače i kvazipatriote. U svetlu toga vreme je da se uistinu nacionalno orijentisani mediji, političari, predstavnici nevladinog sektora, intelektualci – sistematski pozabave položajem Srba u regionu, šansama i opasnostima sa kojima se suočavamo, ali i spoljnom politikom Srbije i ekonomskim integracijama u okolnostima kada dosadašnji EU projekat ubrzano propada.
Ko gura glavu u zemlju ili autistično gleda zvezde dok se važne stvari događaju oko njega, pušta druge da mu odrede sudbinu! S druge strane, ako programski (u vezi sa pojedinim nabrojanim pitanjima) počnemo da delujemo i povezujemo se, iako s obzirom na usitnjenost i nepovezanost patriotskih krugova to sada deluje nerealno, možda posle nekog vremena stvorimo delotvoran društveno-politički blok koji bi bio protivteža raznovrsnim nacionalno-nihilističkim trendovima.

[/restrict]