Dr Valerij Aleksejev – Tajni smisao revolucije

Oktobarska revolucija bila je grandiozni događaj – vreme kada su se komešale činjenice, ali i kada se iza svakog fakta krio poneki snažan simbol. Bilo je to vreme kada su se rušili hramovi, svetina rugala svetinjama, ali i vreme u kome je narod okrenut eshatološkim pitanjima pokušavao da pronikne u tajni smisao pravoslavne vaseljene

Ove godine navršava se ne samo sto godina od Oktobarske revolucije već i od Velike ruske revolucije. Mnogi istoričari, a ja delim ista uverenja, smatraju da revoluciju ne treba deliti na etape: Februarsku revoluciju, Oktobarsku i posebno period pred „Sobranje“, koje se dogodilo u septembru 1917. Tek ukoliko celu 1917. pa i početak 1918. posmatramo kao jedan period, period velike Ruske revolucije, koja ima svoje etape, moći ćemo na jedini ispravni način da priđemo događaju koji je prelomio tok svetske istorije u celini, i da analiziramo njegovo duhovno značenje, kraj ravnoteže sila – kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Valerij Aleksejev, istoričar, profesor na Lomonosovu i direktor FJPN. S njim razgovaramo neposredno posle konferencije Fonda jedinstva pravoslavnih naroda u Berlinu, čiji je on bio organizator, i gde je govorio i o tome kako, u kontekstu novog geostrateškog prerestruktuiranja svetske scene, pomiriti vrednosti i interese.

[restrict]
Na godišnjicu Oktobarske revolucije, kao najzanimljivije nameće se pitanje njenog mističkog značaja?
Velike istorijske događaje uvek prati određena mistika, a velika Ruska revolucija se može posmatrati i sa te tačke gledišta. Iako ima mnogo glasova koji tvrde da se istorijski točak zavrteo decembra 1916, bliži sam stanovištu da je sve počelo upravo februara 1917. kada imperator Nikola II biva primoran na donošenje određenih odluka. U tom neobičnom spletu okolnosti, i prevashodno činu Nikolaja II, leži ta mistička dimenzija, zagonetka koju pun vek odgonetaju istoričari, analitičari, filozofi i mističari.
Nema sumnje da je na tu odluku, koja je potresla ceo svet, imperatora primorao tadašnji politički establišment. Imperator se odrekao vlasti! Ali, ali..
Događaji koji su obeležili februar i početak marta do te mere su zagonetni i tajanstveni da do današnjeg dana izmiču objašnjenju. Sve je više istoričara sklonih da poveruje da je revolucija zapravo iznedrila državni udar. No, setimo se, da abdikaciju nisu zahtevali ni vojnici niti gladni radnici Petrograda, već aristokratija, njegovo najbliže okruženje. Uveren sam da kreatori bilo koje revolucije, naročito velike revolucije, nisu ljudi potekli iz naroda i da ti događaji nisu eho narodnog nezadovoljstva, nego zavera ili plan vladajuće elite. Sama revolucija je uvek i rezultat nepravilno vođene politike, sistemskih i lokalnih grešaka, trenutak u kome nestaje prethodna vlast, razara se, i odlazi u zaborav da bi je zamenila vladajuća elita koja kao po pravilu pokazuje nesposobnost da preuzme sve poluge vlasti. Takođe, bez jedinstva unutar vladajuće elite konsenzus oko važnih pitanja postaje iluzorna pretpostavka. Zapravo, tu se kriju izvorišta svih problema. U Rusiji su vlast preuzele snage koje su radikalno izmenile tok istorije ruske imperije. Na ruševinama te imperije stvorena je potpuno nova država. Ovde mi možemo da govorimo o mističnosti u sledećem smislu – greške vladajuće elite ne samo da su dovele imperatora u situaciju da se odrekne vlasti već su uslovile i raspad Rusije koji se desio u martu 1917. Svoju odluku o izlasku iz sastava Ruske Imperije oglasile su elite Ukrajine, Pribaltika, Kavkaza. U samoj Rusiji separatističke pobude podržavali su i takozvani saveznici Ruske Imperije. Ovde dolazimo do jedne neobičnosti. Boljševici su, iako su iz velike revolucije izašli sa hipotekom da su svoje separatističke ideje ostvarili u saradnji s neprijateljem, uspeli da se ujedine i sačuvaju državu skoro u granicama pređašnje imperije, i to uprkos zluradim predviđanjima da će imperija zauvek nestati sa karte sveta. Nije slučajno da je inteligencija koja se našla u emigraciji, kao što su Berđajev i njemu slični, pa i inteligencija koja je bila protiv boljševika, poput ministra privremene vlade Antona Kartašova, govorila o mističnom preporodu Rusije u istim imperijskim granicama. Naravno, to je bilo veliko iznenađenje za države Antante, za svetske igrače, kao što su Engleska, Amerika i Nemačka. Nakon krvave revolucije i građanskog rata, Rusija je povratila svoje imperijske obrise. Nad tim mi možemo da promišljamo i da se čudimo, ali činjenica je da se Rusija, kao ptica Feniks, podigla iz političkog pepela, menjajući svoje društveno uređenje, ali ne nestajući sa karte sveta. Tu je zapravo, mnogo mističnosti, mnogo toga što naš savremeni um ne može da pojmi.
Nedavno je vladika Ševkunov s blagoslovom Kirila na konferenciji posvećenoj Oktobarskoj revoluciji istakao kao bitnu činjenicu da je ubistvo carske porodice bilo ritualno. Iako ta teza nije nova, zanimljivo je da iza nje staje i RPC. Da li ova tvrdnja govori u prilog tome da je revolucija u Rusiji na duhovnom planu bila sukob svetohrišćanskog nazora, čiji je nosilac bila porodica Romanov i satanističkog, čije su ideje javno publikovane još 1895. u Protokolu sionskih mudraca?
O ubistvu carske porodice, u vremenu smutnji, postoji mnogo verzija, ona engleska, nemačka ili boljševička, ali začudo nijedna od njih nema uporište u dokumentima. Kao što je poznato, odmah nakon što su boljševici napustili Jekaterinburg, belogardejci zauzimaju grad i počinje istraga o ubistvu carske porodice. Na slučaju je radila čuvena komisija pod vodstvom Sokolova, iskusnog istražitelja, tužioca sa ogromnim iskustvom u rešavanju kriminalnih slučajeva. On je pristupio istrazi bukvalno odmah posle ubistva, nakon nekoliko dana i nedelja on je detaljno i objektivno istraživao sve okolnosti, ali ono što je bilo očigledno nije se moglo dokazati sa sigurnošću jer nedostajao je glavni dokaz: tela ubijenih. Neobjašnjivo: postoji opšte prihvaćeni fakat da je porodica ubijena, ali nijedan materijalni dokaz koji bi to potvrdio. Dakle, smrt je nastupila, ali tela, ostaci tela ili mošti nisu pronađeni. Ipak, Ruska pravoslavna crkva je kanonizovala ove mučenike.
Izvesno je da niko od Romanovih nije više među živima i čak i da su neke stvari izmakle oštrom oku Sokolova, ljudski život je ograničen vremenski, te da je neko od članova carske porodice preživeo, a postojale su i takve pretpostavke, više ne bi bio među živima. U svakom slučaju, ovaj događaj je iščitan na bezbroj načina, međutim ni za jedan nije postojao dokaz. I ritualno ubistvo je jedna verzija. Zasad sve spada u oblast beletristike. Ubistvo Romanovih traži da bude ispričano jer i nakon jednog veka poslednje stranice ove istorije ostaju prazne… To nije kuriozitet. Prošlo je više od sto godina od krvavog pira Džeka Trboseka, ali njegov identitet nije utvrđen. Skotland jard još uvek nije zatvorio ovaj slučaj i njegovi stručnjaci rade na ovom krvavom zločinu.
I u Rusiji i u inostranstvu postoje mnogi stručnjaci koji smatraju da slučaj ubistva carske porodice ne treba zatvarati i zaista mnogo detalja ukazuje da su u pravu. Ne zaboravimo da su mnoge vodeće zapadne države imale mogućnost da spasu carsku porodicu od ove tužne sudbine. To su mogli da urade i saveznici iz Prvog svetskog rata, i Engleska čiju su dinastiju koja je tada vladala sa porodicom Nikolaja Drugog vezivale krvne veze, dok je engleski kralj veoma ličio na brata Nikolaja. U fotografisanju njih dvojice nadmetali su se mnogi fotografi toga vremena. No bez obzira na bliskost porodica, engleska dinastija Vindzora nije reagovala. Mnogo je nepoznanica. Zašto je izostala pomoć, da li je presudan bio interes i koji… Smatram da je ubistvo carske porodice veoma složen događaj, užasan zločin. Nisu ubijeni i kažnjeni samo imperator i njegova supruga, već i deca, koja ni za šta nisu bila kriva.
Ali mi posedujemo unikatan dokument, pisano svedočanstvo, belešku Jurovskog, čiju autentičnost danas mnogi osporavaju. Postoji mnoštvo pretpostavki, mnoge na nivou mitova i legendi, ali ne postoji osnovno, ne postoje tela žrtava. Mi se, naravno, molimo za duše ubijenih, ali, nažalost, istorija nije otkrila sve svoje tajne. Što se tiče Protokola sionskih mudraca, ne smatram da oni imaju direktnu vezu sa ovim događajem. Verovatno tu postoje i neki drugi razlozi.
Da li je pojava ikone Bogorodice sa skiptarom u ruci u hramu, koji je sagradio Ivan Grozni, u prvim danima početka Revolucije bio znak da se sudbina Rusije ipak neće rešavati među boljševicima već na nebesima?
Bilo je to vreme strašnih potresa u političkom i državnom ustrojstvu sveta. Šta je za svet značilo nestajanje Ruske Imperije? Ako hoćete, u tom trenutku to je bila snaga koja je držala ravnotežu u svetu. Odjednom se urušila.
Grandiozni događaj. Nastalo je vreme simbola. Izvesno bilo je to vreme kada su se komešale činjenice, ali iza svakog fakta stojao je poneki simbol. A simbole su uvek pratila znamenja. Bilo je to vreme kada su se rušili crkve, kada se svetina rugala svetinjama, ikonama i ostalim crkvenim prinadležnostima.
U isto vreme ljudi su bili nastrojeni eshatološki, pokušavajući da prozru buduće istorijske događaje, one koji su se nazirali iza haosa. U tom smisli svaku spasenu svetinju i ikonu možemo da posmatramo kao neku smernicu za budućnost, neki putokaz za dešifrovanje budućnosti. U tom smislu možemo razumeti i projavljivanje državne ikone Majke Božje u selu Kolomenskoje. I samo ime ikone je mnogoznačno. Pun smisao ni do danas nije u potpunosti istražen, ali šta je 100 godina za spoznaju takvih istina… Najvažnije je da je Rusija ostala na karti svetske istorije, i ne isključujem mogućnost da bi u skorijoj budućnosti mogla da se pojave još neka znamenja koja bi svedočila o duhovnoj dimenziji propasti i vaskrsa Rusije.
Da li istoričari mogu da objasne sve događaje u prošlosti služeći se strogom naučnom aparaturom, a bez uvida u duhovnu stranu nekog događaja? Da li se pobede Suvorova mogu objasniti bez ukazivanja na to da su vojnici u prvim redovima svakodnevno čitali Psaltir?
Stvar je u tome što istoriju uopšte ne možemo da objasnimo sa tačke gledišta čiste nauke. Istorija je živa mistika, to je nekakav duhovni život naroda. Šta se dešava? Kada preživljavamo neki događaj, veliki ili mali, koji je obeležio našu svakodnevicu, nama se čini da je on ispunjen još nekim skrivenim smislom, nama nevidljivim. Slično je i s istorijom. Istorija treba da se sakralizuje, postane neka vrsta sakralizovanog prošlog života. Kako kaže Puškin: „Što je prošlo, nama je milo.“
Istorija sve boji posebnim bojama i daje apsolutno dimenziju, daje nam signale iz prošlosti i mi možemo da pravimo izbor koji od tih signala odgovara našem trenutnom raspoloženju za razumevanje te istorije. U tom smislu istorija je uvek sakralna, uvek sveta. Nije važno kakva je ovo istorija – velika ili mala, istorija jedne porodice ili istorija jednog grada, istorija velike zemlje ili velikog naroda. Zato istoriju ne možemo objasniti pomoću stroge naučne aparature. Svaki istorijski događaj, svaki istorijski period, takoreći, zahteva posebnu istorijsku metodu. Zato se mi i danas sporimo oko događaja koji su udaljeni od nas 1.000 ili 2.000 godina, doživljavajući signale te istorije na različite načine.
No da bismo bolje i potpunije razumeli ovaj ili onaj istorijski događaj, treba da proniknemo u duhovnu i mističnu dimenziju vremena, da pokušamo da razumemo duhovne kripte istorije, njene tajne. U tom smislu ljudi, koji su bili autori ovih ili onih istorijskih događaja, obraćali su se Bogu i višim silama, koji su im pomagali ili odmagali u naumima. Što se Suvorova tiče, vojnici su čitali molitve kako bi dobili snagu. Kakvu snagu? Duhovnu! To je nemerljiva snaga, jer ko po pravilu pobeđuje u bici upravo onaj snažniji duhom, ko ima duhovnu podršku. U suštini molitva i jeste molba da duhovno ojačamo.
Kako objašnjavate činjenicu na koju je ukazao mitropolit Ivan Sničev da je od 1943. do 1953. izgrađeno više pravoslavnih crkava i hramova u Rusiji nego u prvih deset godina od pada komunizma?
Jedan sam od prvih istoričara koji su istraživali ovaj period i otuda moram reći da pitanje nije najpreciznije postavljeno.
Period od 1943. do 1953. jeste „zlatni“ period. No moramo biti precizni. U to vreme nije sagrađen nijedan hram, iako je istina da su mnogi obnovljeni. Do 1953. godine RPC je imala skoro 22.000 parohija da bi u vreme pada sovjetske, kako su je nazivali, bezbožničke vlasti, uzimajući u obzir i Ukrajinu kao posebnu državu, broj parohija bio znatno manji i iznosio je 6.000. S toliko parohija je RPC ušla u završni period perestrojke. Trebalo je da prođe vreme da bi se tek 2010. broj parohija vratio na onaj iz 1953, sa eparhijama koje su se nalazile u drugim državama, ali na kanonskoj teritoriji RPC.

[/restrict]