ADENAUER ŠPIJUNIRAO BRANTA

Za „Pečat“ iz Berlina  Miroslav Stojanović

Zakasneli bonski Votergejt: Koristeći „usluge“ okorelih nacista, koji su našli okrilje u novoj vlasti i pod njegovom zaštitom, prvi kancelar Zapadne Nemačke je očigledno zloupotrebljavao svoju moć (nedopustivo) špijunirajući opozicione političke protivnike, posebno nišaneći „opasnog rivala“, harizmatičnog socijaldemokratskog lidera 

Da se znalo na vreme ono što se sada zna, zahvaljujući otvaranju njegovog tajnog arhiva, prvi kancelar Savezne (zapadne) Republike Nemačke Konrad Adenauer bi, najverovatnije, bio oteran s najvažnijeg političkog (kancelarskog) trona i ne bi vladao duže (punih četrnaest godina) od „hiljadugodišnjeg (Hitlerovog) Rajha“, koji je okončao, u neviđenom zločinu, i Holokaustu, posle (samo) dvanaest godina.
A zahvaljujući dobro čuvanim tajnama, i posle okončanja njegovog zaista (pre)dugog života (rođen 1876, umro 1967), ušao je u istoriju na velika vrata, kroz slavoluke: po mnogim (reprezentativnim) anketama, njegovi zemljaci ga smatraju za najvažnijeg političara 20. veka. I ne bez razloga. S kancelarskog trona, na koji je stupio u poznom dobu, sa sedamdeset i četiri godine, s nagomilanim životnim i političkim iskustvom, sakupljanim još iz vremena Vajmarske republike (bio je najmlađi gradonačelnik velikog Kelna), napravio je oštru cezuru s vremenom zla, nacističke tiranije i Hitlerove diktature, uvodeći (izgubljene) Nemce u demokratiju.

[restrict]

ČOVEK HLADNOG RATA U tome su mu, dakako, svesrdno pomogli (zapadni) pobednici, kojima je za taj tegoban istorijski „prelazak Rubikona“ iz tiranije u demokratiju bila potrebna ličnost takve biografije: bez nacističkog „pedigrea“, s nespornim ugledom i političkim iskustvom koje je, državnički mudro, i nadasve vešto, uspeo da „unovči“. Igrao je posebno na „američku kartu“ što mu se i te kako isplatilo: fanatični antikomunista, čiji se strah od „crvene (sovjetske) opasnosti“ pretvarao, i bukvalno, po svedočenju porodice, u noćnu moru, bio je idealni profil državnika hladnoratovskog vremena koje je upravo nastajalo.
Vezao je „svoje (zapadno) parče Nemačke, u paničnom strahu od „crvene (istočne) opasnosti“ čvrsto za zapadnu alijansu, uključujući i NATO, pa je u potaji (plašio se reagovanja javnosti) odbio 1952. godine i (neočekivanu) ponudu Moskve o ujedinjenju dve nemačke države, pod uslovom striktne neutralnosti, uz čuvenu opasku „bolje pola ali celo“: strahovao je da bi neutralizovana i ujedinjena Nemačka mogla, kao njen istočni deo, da „pocrveni“.

ISTORIJSKA POMIRENJA Uspelo mu je da u (hladnoratovskim) okolnostima koje su mu išle naruku ostvari poduhvate zaista nespornog istorijskog formata: pomirenje s vekovnim neprijateljima s druge strane Rajne, Francuzima, ortačko s „velikim generalom“, Šarlom de Golom, i još neverovatnije, posle Holokausta, s novom jevrejskom državom Izraelom posle dugih, i tajnih, razgovora i pregovora s njenim osnivačem i liderom Davidom Ben-Gurionom.
Dovoljan „štof“ za odu velikom uzoru (iza njenog radnog stola stoji portret Konrada Adenauera, delo Oskara Kokoške) koju će Angela Merkel izgovoriti 19. aprila povodom pola veka od smrti prvog kancelara Zapadne Nemačke i prvog šefa (njene) Hrišćansko-demokratske unije (CDU).
Na izglancanu sliku o jednom „mitu“ i „legendi“, atributima koji se odavno i ustaljeno vezuju za ime Konrada Adenauera, pala je, neočekivano, senka upravo ovih dana. Osnivanje Savezne Republike Nemačke, koje slovi u svesti njenih građana, i u istorijskom štivu kao naglašeno „uspešna priča“, ne dovodi se u pitanje. Nova otkrića, koja je upravo obelodanio „Špigl“, pokazuju, međutim, da je početak puta iz „političke, moralne i vojne katastrofe“ od 1945. do uzorne demokratije u 2017. pod teškom senkom.

TAMNA STRANA JEDNOG MITA Hamburški nedeljnik je, naime, posle uvida u doskora strogo čuvani tajni arhiv, objavio (u broju od 8. aprila) priču koja baca novo svetlo na tamnu stranu velikog mita, u čijoj srži je zakasneli bonski Votergejt: koristeći „usluge“ okorelih nacista, koji su našli utočište, pod njegovim okriljem, i u novoj vlasti, Adenauer je špijunirao opozicione političke protivnike, a na nišanu mu se našao posebno opasni rival, potonji kancelar Zapadne Nemačke i lider Socijaldemokratske partije (SPD) Vili Brant.
U tek otvorenim tajnim dokumentima iz vladinog „vlasništva“ i arhiva Savezne obaveštajne službe (BND) najuticajniji nemački politički magazin izdvojio je više detalja koji govore o drastičnoj zloupotrebi moći „demokratskog kancelara“, koji bi, prema procenama eksperata, da su tada obelodanjeni, izazvali velike političke potrese i, vrlo verovatno, kraj vladavine Konrada Adenauera.
Posle nove, ali tesne pobede konzervativaca na izborima 1961. godine, tada osamdesetpetogodišnjem Adenaueru, da bi opstao na vlasti, bila je neophodna koaliciona potpora. Nju je mogla da mu pruži samo stranka liberala, slabašne moći, ali jedina na tadašnjoj parlamentarnoj i političkoj sceni, pored njegovih ljutih rivala, socijaldemokrata. Liberali će i godinama kasnije izdašno koristiti privilegovanu poziciju „jezička na vagi“: određivaće, praktično, ko će vladati zemljom.
HAZARD STAROG LISCA U časovima njihovog kolebanja, na koju će stranu krenuti „žuti“ (njihova politička boja), ka „crnima“ (konzervativci, demohrišćani) ili „crvenima“ (socijaldemokrate), „stari lisac“ je u pregovaračkom pokeru imao presudne adute: visokopozicionirani član liberalne stranke (FDP), čije ime je tek nedavno otkriveno, nacista Lotar Vajrauh bio je lični Adenauerov špijun. Kancelar je revnosno dobijao iscrpne informacije o svemu što se događalo u rukovodstvu liberala, pa je, bez problema i rizika, mogao da „igra“ hazarderski: kad je „nagucnuo“ da bi mogao da uđe u koaliciju sa „crvenima“ – što mu, inače, nije padalo na pamet – liberali, željni vlasti, poklekli su i prihvatili, bez odlaganja, njegove uslove.
Za čitaoce „Pečata“ interesantnija je, svakako, u ovom kontekstu, priča o Adenaueru i Viliju Brantu. Bio je to odnos koji je, u mnogo čemu, obeležio nemačku posleratnu političku scenu. Adenauer je u harizmatičnom socijaldemokratskom prvaku video veliku političku opasnost. Ideološki i pragmatično vlastodržački. Bio je, očigledno, inicijator nemilosrdne, prljave političke kampanje u kojoj su se, protiv Branta, konzervativci koristili svim, najčešće nedopustivim sredstvima. Tek će se, decenijama kasnije, kad Adenauer odavno nije bio među živima, javno izviniti Brantu. Sam Adenauer je, u toj kampanji, zaista nemoralno, „eksploatisao“ činjenicu da je Brant rođen kao vanbračno dete (pravo ime bilo mu je Herbert Ernst Karl Fram) a njegovo bekstvo od nacista, da bi spasao glavu, u Norvešku označavao gotovo kao izdaju otadžbine!

KENEDI U BERLINU Ličnu i političku surevnjivost prema Brantu Adenauer je pokazivao (gotovo) u svakoj situaciji. Oklevao je, na primer, dugo da se, posle podizanja Berlinskog zida (1961), pojavi u Zapadnom Berlinu u znak solidarnosti i ohrabrenja tamošnjem stanovništvu (hitriji od njega u tome su bili čak američki političari) iz samo jednog razloga: uveravao je najbliže saradnike da bi njegova poseta politički koristila Brantu, koji je u tom času bio gradonačelnik Zapadnog Berlina. I Brant mu nije ostajao dužan. Uljudnije i diskretno, ali primetno, ignorisao je kancelara prilikom posete Džona Kenedija Zapadnom Berlinu (ostala je upamćena njegova završna rečenica, izgovorena na nemačkom: I ja sam Berlinac), ukazujući, demonstrativno, naglašenu pažnju američkom predsedniku kao uzdanici (bez posebnog efekta) u velikoj istorijskoj drami.
U „Špiglovom“ prelistavanju tajni iz Adenauerovog arhiva, prvi zapadnonemački kancelar protiv Branta koristi prevejanog obaveštajca (potonjeg osnivača Savezne obaveštajne službe (BND) i naciste visokog ranga Rajnharda Gelena, kome su Amerikanci spasli glavu: bilo im je dragoceno njegovo iskustvo, i saznanja, iz njegove špijunske borbe protiv komunista i Sovjetskog Saveza. Davao mu je naloge da pribavi sve što može, makar uz pomoć falsifikata, što bi na bilo koji način kompromitovalo Branta: iz njegovog privatnog života, o njegovoj prvoj ženi, iz vremena boravka u izgnanstvu, pa čak i iz španskog građanskog rata odakle je Brant izveštavao kao novinar.

UPOTREBA NACISTA I „RUSOFOBIJE“ Gelen je dobijao zadatke u pribavljanju materijala protiv Branta direktno od kancelara (tek osnovanu, Gelenovu, BND koristio je, po konstataciji „Špigla“, kao privatnu i stranačku tajnu službu) ili njegove desne ruke, šefa kancelarovog ureda Hansa Globkea. To je onaj visoki funkcioner u nacističkom ministarstvu unutrašnjih poslova koji je dao poseban doprinos u „konačnom rešenju“ jevrejskog pitanja, istrebljenju Jevreja. Kao iskusan pravnik, pisao je komentare i obrazloženja za famozne nacističke „rasne zakone“.
Konrad Adenauer je, inače, izdašno politički koristio strah od „crvene opasnosti“ i rusofobiju koja je u vreme Hladnog rata bila na visokoj ceni. Rusofobija je, međutim, i danas najednom, i ponovo, postala politički veoma „kurentna“: duh (opasnog) Vladimira Putina lebdi nad Evropom i Zapadom, i može se politički „unovčiti“ u različitim prilikama i za različite interesa. Sve što se vezuje za ime ruskog predsednika dobija posebnu vrednost i tumačenja. Tako se uveliko spekuliše o stvarnim namerama (neočekivane) posete nemačke kancelarke Moskvi, predviđene za 2. maj.

STRAH OD „OPASNOG VAKUUMA“ Dobrom delu, ne samo nemačke, medijske i političke javnosti ne deluju ubedljivo objašnjenja iz zvaničnih izvora u Berlinu da je reč o gotovo „rutinskoj“ viziti, u pripremi samita Grupe 20, početkom leta u Hamburgu, čiji je kancelarka domaćin. Mediji, naime, manje pažnje posvećuju tom skupu, a više trenutnim geopolitičkim okolnostima koje ovu posetu čine politički veoma delikatnom i izazovnom. Berlin se, sudeći po tim medijskim i političkim analizama, našao između dva straha. Najpre se strahovalo da će novi (nepredvidljivi) američki predsednik Donald Tramp napraviti „dil“ sa Vladimirom Putinom, preko „evropskih (i nemačkih) leđa“, kad su u pitanju najneuralgičnije tačke: sankcije, Ukrajina i Sirija.
Posle Trampove (iznenadne) raketne, i ratne, avanture u Siriji, nastupio je novi strah: od „leda“ u odnosima između Vašingtona i Moskve i moguće, opasne, eskalacije. Posle frontalnog svrstavanja uz Trampa (tradicionalan „refleks“ prema velikom bratu) i neopozive presude da je za masakr u Siriji kriv Asad, bojažljivo provejavaju nedoumice: tek treba sve pomno ispitati. Nemački šef diplomatije Zigmar Gabrijel, koji je, takođe, bio hitar u Asadovoj osudi bez priziva, sada kaže da ga je njegov kolega Lavrov, u telefonskom razgovoru, uverio kako Rusi neće ničim ometati istragu koja bi se, eto, obavila post festum.
Da bi se izbegao „opasni vakuum“, Merkelova bi, kako se čuje u Berlinu, želela da „ohrabri Putina“ na dijalog s Amerikancima. Očekivanja nisu posebno optimistična. Na uveravanja njegovih nemačkih gostiju, u odvojenim posetama, šefa diplomatije Zigmara Gabrijela i predsednika pokrajinske vlade Horsta Zehofera, da krene s inicijativom „zbližavanja“ s novom američkom administracijom, kako bi se ohrabrile snage u Vašingtonu koje su za uspostavljanje boljih odnosa s Moskvom, „zagonetni“ Putin je odgovorio – ćutanjem.

[/restrict]