Zona sumraka – Slučaj državnog službenika B

Piše FILIP RODIĆ

Da li je državni službenik dužan da sluša naredbe izvršne vlasti, ili da se povinuje zakonima svoje države? Ako to ne učini, da li je normalno da bude osuđen i kažnjen? Ako za to ne treba da se odgovara, onda najmanje 80 odsto osuđenih u Nirnbergu i drugde treba da bude rehabilitovano

Živeo je u prvoj polovini prošlog veka izvesni Amon Get. Bio je državni službenik kojem je na čuvanje bio poveren Plašov, logor u okviru kompleksa Aušvic. Dok je upravljao ovim zatvorom, Get se nije vodio zakonima i ustavom svoje zemlje nego direktivama rukovodstva iz Berlina, pošto čak ni nacistički zakoni nisu odobravali ono što se dešavalo u njegovom dvorištu. Pored toga Get je i malo „štrpao“ sa strane. Što da bi zadovoljio svoje sadističke nagone, što da bi poboljšao svoj kućni budžet. Zbog toga ga je Gestapo uhapsio i optužio za krađu jevrejske imovine, odnosno zloupotrebu zarad ličnog bogaćenja, i kršenje pravila za tretman i kažnjavanje logoraša. Kako je kraj rata ubrzo usledio, nacisti nisu stigli da ga osude, ali su to uradili Poljaci.

[restrict]
U postpetooktobarskoj Srbiji radio je jedan državni činovnik kojem je na upravljanje bio poveren Centralni zatvor u Beogradu. Poput Amona Geta, i ovaj čovek se radeći svoj posao nije vodio zakonom i ustavom nego su mu sveto pismo bile direktive izvršne grane vlasti – vlade koju je predvodio Zoran Đinđić. Bivši upravnik CZ-a Dragiša Blanuša je prvo, poput Amona Geta, pokušao da se obogati na račun svojih zatočenika. Nije isključeno da je pribegao mnogim zamešateljstvima, ali opštepoznato je jedno – napisao je knjigu „Kako sam čuvao Miloševića“ za koju je novinar „Vremena“ Teofil Pančić još jula 2001. pitao da li je „dokument ili pornografija“. „Blanušu nije bilo blam ni da opisuje šta i kako ’Sloba’ i ’Mira’ tepaju jedno drugome, gde ga ona ljubi i tome slično… O znalačkom opisivanju sadržaja njegovog ručka da i ne govorimo. Jedino je s knjigama građanin Blanuša nešto slabije stojeći“, naveo je tada Pančić dodajući da je „raport iz prve ruke o Miloševićevom robijanju, toliko iscrpan i pornofilski intiman da mu nedostaje još samo izveštaj o stolici“. Šesnaest godina kasnije državni činovnik, a u ovom slučaju publicista i istoričar Blanuša, izjavio je da je „knjiga istorijska i napisana je da bi se saznala istina šta se događalo“ tokom tri meseca Miloševićevog robijanja u CZ-u. Filantrop i altruista u rangu Dejvida Rokfelera (ne kvantitativno nego kvalitativno) Blanuša je dodao da od knjige nije „imao nikakvu materijalnu korist“. Verovatno je zbog toga, što nikako nije želeo da se okoristi, u trenutku izdavanja „zastrašujuće strogo, detaljno i inventivno zapovedio“, kako je to onomad primetio Pančić, da se nijedan deo ove knjige „ne sme reprodukovati, čuvati u kompjuterskom sistemu ili prenositi u bilo kojoj formi, bilo kojim sredstvima: mehaničkim, fotografskim, elektronskim ili drugim načinom sada postojećim kao i naknadno pronađenim“.
Kao i u slučaju Geta, izvršna vlast u liku Vladana Batića reagovala je munjevito – smenjen je „s mesta komandanta logora“, ali ne da bi mu se sudilo nego da bi bio premešten u Ministarstvo pravde. Tu počinje Blanušin „križni put“, kalvarija koju ne želi nikome drugome. Po privatnoj tužbi Slobodana Miloševića i Mirjane Marković pokreće se sudski proces koji se završava zastarevanjem pošto imanentne kapitulacije režima nije bilo.
Druga priča je sudski proces zbog „kršenja pravila o tretmanu zarobljenika“, odnosno u Blanušinom slučaju „kidnapovanju“ ili nelegalnom izručenju Miloševića Hagu. „Ispalo je da je državni posao postao moj privatni problem“, požalio se Blanuša po izricanju nepravosnažne oslobađajuće presude za krivično delo kidnapovanja 20. marta ove godine. Pa neće biti da je tako. Nije državni posao postao privatni problem nego je privatni problem nepoštovanje važećeg zakonodavstva zemlje kojeg bi svaki čovek, a kamoli državni činovnik trebalo da se pridržava. Milošević je iz pritvora izveden bez saglasnosti predsednika suda, istražnog sudije, suprotno Zakonu o krivičnom postupku, Ustavu, samo na osnovu dopisa pomoćnika ministra pravde, odnosno izvršne vlasti. I to u zemlji i pod vlašću koja se bori za demokratizaciju i uspostavljanje uzvišenog standarda nezavisnosti sudstva. Da li je državnom činovniku Blanuši i u jednom trenutku sinulo da nešto nije u redu kada su odluku o izručenju Miloševića odbili da potpišu svi koji su po Zakonu i Ustavu bili nadležni za to uključujući i istražnog sudiju Gorana Čavlinu, po čijem je nalogu Milošević uhapšen, i predsednicu Vrhovnog suda Srbije Vidu Petrović Škero? Da stvar po Blanušu bude još gora, Vida Petrović Škero mu je, kada ju je zvao da pita hoće li neko iz suda potpisati nalog za izručenje, objasnila da „sud ne radi na osnovu zaključka vlade (…) nego samo na osnovu zakona“. Jasno je da je državni činovnik Blanuša bio veran političkoj eliti i vlasti, a ne svojoj državi, njenim zakonima i Ustavu. Zašto se onda čudi što mu se sudi 16 godina? Istinski čudno u svemu ovome je ne što se Blanuši sudi(lo) nego što to traje toliko dugo. Ne želimo da komentarišemo sudski proces koji je u toku, ali moramo napomenuti da je zaista neverovatno da je sud od 2005, kada je posle odbijanja države da sama vodi proces podignuta privatna tužba, zakazao 13 pretresa od kojih je za deset godina održan samo jedan. Isto tako neverovatno je da, ako najodgovorniji, vrh vlasti, nisu više dostupni sudskim organima, pravosuđe proceni da u činu koji je i sam Ustavni sud zabranio nema elemenata krivičnog dela. Ako je u vreme kada je Ustavni sud zabranio izručenje (desilo se to istog dana) već bilo kasno da se taj čin poništi i Milošević vrati u CZ, čak ni danas nije kasno da se odgovorni za to osude u skladu sa zakonom. Ili je, možda, i nama, kao i Nemcima 1945, potrebno da dođu neki Poljaci i sprovedu pravdu?

[/restrict]