Najveća tajna

Milorad Vučelić / glavni urednik

Dobro je što u Srbiji sudska praksa i sudski presedani nisu izvor prava, te se još uvek bar načelno i deklarativno sudi po zakonu. Da nije tako, uskoro bi se moglo dogoditi da bekstvo sa robije, ako se odvija uz pomoć direktora zatvora, ne bude kažnjivo. A pogotovo bi nekažnjivo bilo organizovano kidnapovanje iz zatvora ako u njemu svesno i efikasno učestvuje uprava zatvora. Ako tome dodamo mogućnost da u otmici učestvuju i strane obaveštajne službe, nevinost zatvorskih vlasti bi bila zagarantovana i podrazumevajuća.
Na to upućuje činjenica da je pre nekoliko dana bivši upravnik Centralnog zatvora Dragiša Blanuša pred našim sudom oglašen nevinim zbog toga što je svesno i namerno učestvovao u kidnapovanju predsednika Slobodana Miloševića i njegovom odvođenju u susednu državu, u vojnu bazu u Tuzli a nakon toga u zatvor u Ševeningenu i pred Haški tribunal. Blanuša je time prekršio sve važeće zakone i Ustav srpske države i SR Jugoslavije. Naše sudstvo je danas dokazalo da je ultraslobodno jer se oglušilo o ustavni i pravni poredak. Brisel bi, da je poštenja, odmah trebalo da zatvori poglavlje koje se tiče nezavisnosti sudova. Razlog više treba potražiti i u tome što sve naše dosovske perjanice, koje inače toliko pominju nezavisnost sudova, nisu ovim povodom rekle ni jednu jedinu reč. Toliko o njihovoj privrženosti pravnoj državi i vladavini prava.
Uostalom klasična podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku nije nešto čega se treba držati ko pijan plota jer će sve to polako preći u sektor odlučivanja i nadležnost četvrtog stuba vlasti koji će činiti razni poverenici, inicijative, nezavisne institucije, nevladine organizacije i ostale tvorevine takozvanog civilnog društva i konačno samog Soroša.

[restrict]
Slobodanu Miloševiću su mnogi zamerali što nije više poštovao strane, odnosno zapadne ambasadore. I danas se to zamera aktuelnim vlastima u Srbiji. To je postao dominirajući stereotip. I najednom evo medijskog otkrića i obelodanjivanja „najstrože čuvane tajne“ koja ruši sve pomenute pretpostavke. Milošević je britanskom ambasadoru Ajvoru Robertsu strogo poverljivo i onako sasvim iskreno kao najbližem prijatelju rekao nešto što inače nikad nikome, pa ni Stanišiću, nije rekao – da je dao nalog tadašnjem šefu Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću da „ubije Karadžića“, ukoliko mu ovaj ne preda strane vojnike zatočene u Bosni 1995. godine. Poverio se srpski predsednik britanskom ambasadoru! A on je to do dana današnjeg čuvao kao najveću tajnu!
Naravno da je reč o presnoj laži, a pogotovo zato što Karadžić tada nije ni znao gde su ti vojnici, pa tako i nisu mogli biti pod njegovom kontrolom. Ispada da je veoma dobro što je Karadžić od dosovskih vlasti izručen Hagu i na taj način spasen i sačuvan, a kada ga već Milošević nije likvidirao, sada to može da uradi i Haški tribunal. I naravno treba izvesti zaključak da su politički lideri Republike Srpske samo pod pretnjom likvidacije bili spremni da se ponašaju odgovorno i u skladu sa humanim principima. Takođe, mora se i zaključiti da je to uobičajen način rešavanja problema među Srbima.
O događajima iz vremena devedesetih je u protekle dve decenije izašlo na videlo toliko činjenica, svedočenja i dokumenata koje opovrgavaju od zapadnih medija i obaveštajnih službi silom nametnutu sliku, ali nijedno od njih nije izazvalo kod nas toliku pažnju kao što je to bio slučaj sa pomenutim „otkrićem“.
Prateći predsedničke izbore, i pored najbolje volje da otkrijemo neku državno i nacionalno centralnu temu koju bi nametnuli opozicioni kandidati, uočavamo da je gotovo nemoguće doći do nje. Veoma je teško, čak i nemoguće, učitati neki višak smisla u ova dešavanja. Teško da je čak i moguće podići probleme na nivo ozbiljne kritike. Nikakvog odjeka nema ili pokušaja osvrta na probleme ogromnih promena koje se odigravaju u svetu i Evropi. Niko se ne odaziva na stanje u Makedoniji niti na mešanje stranog faktora u toj državi. Niko i ne pomišlja da ponudi odgovor i bilo kakvo rešenje mogućih novih emigrantskih talasa o kojima se na relaciji Erdogan–Nemačka otvoreno govori. A ti talasi neizostavno moraju zapljusnuti Srbiju. Dosovski opozicioni kandidati i ne razmišljaju o nekoj pobedi ili rezultatu u prvom krugu već samo o prilici da u drugom krugu, u kome bi se svi udružili protiv Aleksandra Vučića, postignu nešto. Uporno se insistira da incidentima pokušavaju da kapitalizuju eventualne greške, gluposti i nesmotrenosti nekog iz redova SNS-a ili njenih koalicionih partnera. Pretnje protestima i demonstracijama kada izgube izbore su im jedina opsesivna tema.
Vučić se narednih dana sreće sa Vladimirom Putinom. Biće to za većinu dosovaca prilika da se domognu rusofobije kao argumenta u izbornoj kampanji. Tu su oni, za razliku od naroda, svoji na svome.

[/restrict]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *