Милорад Вучелић / главни уредник
Добро је што у Србији судска пракса и судски преседани нису извор права, те се још увек бар начелно и декларативно суди по закону. Да није тако, ускоро би се могло догодити да бекство са робије, ако се одвија уз помоћ директора затвора, не буде кажњиво. А поготово би некажњиво било организовано киднаповање из затвора ако у њему свесно и ефикасно учествује управа затвора. Ако томе додамо могућност да у отмици учествују и стране обавештајне службе, невиност затворских власти би била загарантована и подразумевајућа.
На то упућује чињеница да је пре неколико дана бивши управник Централног затвора Драгиша Блануша пред нашим судом оглашен невиним због тога што је свесно и намерно учествовао у киднаповању председника Слободана Милошевића и његовом одвођењу у суседну државу, у војну базу у Тузли а након тога у затвор у Шевенингену и пред Хашки трибунал. Блануша је тиме прекршио све важеће законе и Устав српске државе и СР Југославије. Наше судство је данас доказало да је ултраслободно јер се оглушило о уставни и правни поредак. Брисел би, да је поштења, одмах требало да затвори поглавље које се тиче независности судова. Разлог више треба потражити и у томе што све наше досовске перјанице, које иначе толико помињу независност судова, нису овим поводом рекле ни једну једину реч. Толико о њиховој привржености правној држави и владавини права.
Уосталом класична подела власти на законодавну, извршну и судску није нешто чега се треба држати ко пијан плота јер ће све то полако прећи у сектор одлучивања и надлежност четвртог стуба власти који ће чинити разни повереници, иницијативе, независне институције, невладине организације и остале творевине такозваног цивилног друштва и коначно самог Сороша.
[restrict]
Слободану Милошевићу су многи замерали што није више поштовао стране, односно западне амбасадоре. И данас се то замера актуелним властима у Србији. То је постао доминирајући стереотип. И наједном ево медијског открића и обелодањивања „најстроже чуване тајне“ која руши све поменуте претпоставке. Милошевић је британском амбасадору Ајвору Робертсу строго поверљиво и онако сасвим искрено као најближем пријатељу рекао нешто што иначе никад никоме, па ни Станишићу, није рекао – да је дао налог тадашњем шефу Службе државне безбедности Јовици Станишићу да „убије Караџића“, уколико му овај не преда стране војнике заточене у Босни 1995. године. Поверио се српски председник британском амбасадору! А он је то до дана данашњег чувао као највећу тајну!
Наравно да је реч о пресној лажи, а поготово зато што Караџић тада није ни знао где су ти војници, па тако и нису могли бити под његовом контролом. Испада да је веома добро што је Караџић од досовских власти изручен Хагу и на тај начин спасен и сачуван, а када га већ Милошевић није ликвидирао, сада то може да уради и Хашки трибунал. И наравно треба извести закључак да су политички лидери Републике Српске само под претњом ликвидације били спремни да се понашају одговорно и у складу са хуманим принципима. Такође, мора се и закључити да је то уобичајен начин решавања проблема међу Србима.
О догађајима из времена деведесетих је у протекле две деценије изашло на видело толико чињеница, сведочења и докумената које оповргавају од западних медија и обавештајних служби силом наметнуту слику, али ниједно од њих није изазвало код нас толику пажњу као што је то био случај са поменутим „открићем“.
Пратећи председничке изборе, и поред најбоље воље да откријемо неку државно и национално централну тему коју би наметнули опозициони кандидати, уочавамо да је готово немогуће доћи до ње. Веома је тешко, чак и немогуће, учитати неки вишак смисла у ова дешавања. Тешко да је чак и могуће подићи проблеме на ниво озбиљне критике. Никаквог одјека нема или покушаја осврта на проблеме огромних промена које се одигравају у свету и Европи. Нико се не одазива на стање у Македонији нити на мешање страног фактора у тој држави. Нико и не помишља да понуди одговор и било какво решење могућих нових емигрантских таласа о којима се на релацији Ердоган–Немачка отворено говори. А ти таласи неизоставно морају запљуснути Србију. Досовски опозициони кандидати и не размишљају о некој победи или резултату у првом кругу већ само о прилици да у другом кругу, у коме би се сви удружили против Александра Вучића, постигну нешто. Упорно се инсистира да инцидентима покушавају да капитализују евентуалне грешке, глупости и несмотрености неког из редова СНС-а или њених коалиционих партнера. Претње протестима и демонстрацијама када изгубе изборе су им једина опсесивна тема.
Вучић се наредних дана среће са Владимиром Путином. Биће то за већину досоваца прилика да се домогну русофобије као аргумента у изборној кампањи. Ту су они, за разлику од народа, своји на своме.
[/restrict]
