Kako pobediti Vučića?

Da li će predsednički izbori otići u drugi krug, ili će rezultat prvog kruga biti osporen?

Piše Nikola Vrzić

Sasvim nedavno, 22. februara, „Beli Samo Jako“ – Luka Maksimović iz Mladenovca, mnogo poznatiji kao Ljubiša Preletačević i još poznatiji po svom belom odelu, čarapama i cipelama – preko svog tviter naloga poručivao je da mu se „ne cima oko izbora“, ali je i upozoravao: „Opozicijo, napravite ferku 1 na 1. Ako nastavite ovako, eto i mene.“ Opozicija koju je p(r)ozvao u međuvremenu nije uspela da „napravi ferku 1 na 1“ – to jest nije se dogovorila o zajedničkom kandidatu na predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji, zakazanim za 2. april – i Maksimović u ruhu Preletačevića svoju je pretnju ostvario. I sam se kandidovao za predsednika Srbije, i time uneo novu nepoznatu među već postojeće nepoznanice kakve, uostalom, uglavnom i prate sve izbore, osim kada se oni sprovode u Severnoj Koreji i sličnim, poslovično prezrenim lokalitetima lišenim blagodeti demokratije zapadnog tipa.

[restrict]

DILEMA PRELETAČEVIĆ Ukratko, nova dilema, otvorena (ne)najavljenom Preletačevićevom kandidaturom, sastoji se u pitanju da li će ona imati mali do nikakav uticaj na ukupan rezultat izbora, ili će mu – Preletačeviću – pak uspeti da svojim rezultatom pokvari računicu predsedničkog kandidata vlasti Aleksandra Vučića, i/ili računicu koju imaju Vučićevi protivkandidati, prvenstveno iz građanističke opozicije pošto je na onom drugom polu srpske političke scene, nacionalno određenijem, situacija kudikamo jasnija, što doduše ne znači i da je veselija.

Imajući u vidu ovakav spektar raspoloživih mogućnosti – da Preletačević proizvede nikakav efekat ili da proizvede efekat koji će naškoditi kandidatu vlasti ili kandidatima opozicije – otvorilo se i pitanje ko stoji iza njegove predsedničke kandidature. Niko osim njega samog – što bi značilo da njegova predsednička kandidatura nema neku sakrivenu nameru već predstavlja nusproizvod uspelog eksperimenta na prošlogodišnjim lokalnim izborima u Mladenovcu, na kojima je, rugajući se i političarima i narodu koji ih bira, osvojio dvadesetak odsto glasova – ili iza Belog stoje opozicija i njeni sponzori, ili sama vlast koja je, po prirodi stvari i nažalost, sama svoj sponzor?

Iako Preletačevićeva politička filozofija vica nije ni predviđena za ozbiljniju analizu već za dijagnozu stanja svesti u koje smo dovedeni temeljnom zgađenošću politikom i političarima, njegove političke sklonosti naslućuju se u podršci koju je pružio žutoj patkici i Pokretu Ne da(vi)mo Beograd (koji je podršku pružio kandidatu NVO sektora i Demokratske stranke Saši Jankoviću), no, i to je sad manje bitno u odnosu na pitanje ko (eventualno) stoji iza njegove kandidature – dobar indikator predstavljaće prostor koji će Preletačević u naredne dve nedelje dobijati i neće dobijati u provladinim, odnosno evroatlantističkim medijima na srpskom jeziku – i još je manje bitno u odnosu na jedino, zapravo, relevantno pitanje: ko će od njegove kandidature imati štete, a ko koristi?

MATEMATIKA GLASANJA Odgovor na to pitanje potražićemo u predizbornoj matematici kojom smo se već bavili, i sada samo kratko podsećanje. Na prethodnim izborima, parlamentarnim, održanim 24. aprila prošle godine, pri izlaznosti od 56 odsto upisanih birača, stranke koje sada podržavaju Vučića osvojile su (u zbiru) nešto iznad 60 odsto glasova, što je rezultat koji govori da bi svaki drugi ishod, izuzev pobede aktuelnog premijera već u prvom krugu izbora (potrebno mu je 50 odsto glasova plus jedan), predstavljao ozbiljno iznenađenje a uz to i Vučićev poraz sve i ako na kraju pobedi.

Drugim rečima, ako ičemu žele da se nadaju, Vučićevi oponenti najpre moraju da spreče njegovu pobedu u prvom izbornom krugu. Kako će to učiniti? Pod uslovom da podrška strankama na vlasti u ovih, manje od godinu dana od prethodnih izbora, nije pala toliko dramatično da za to nema istorijskog pandana, potrebna im je mnogo veća izlaznost nego u aprilu prošle godine, kako bi broj Vučićevih glasova ostao ispod polovine ukupnog broja izašlih.

Kako bi Preletačevićev skor mogao da utiče na ovu kalkulaciju? Nadanje Vučićevih oponenata lako je čitljivo: da Beli svojom neortodoksnom pojavom privuče dosadašnje apstinente i time poveća izlaznost, a time i mogućnost da izbori odu u drugi krug.

Ipak, da li je ovakvo nadanje realno? Na prošlogodišnjim izborima glasalo je 56 odsto upisanih birača. To je za oko tri odsto više nego dve godine ranije i svega procenat i po manje nego 2012, i za svega (oko) pet odsto manje nego 2008, kada je izlaznost (61,35 odsto) bila rekordna u novijoj srpskoj političkoj istoriji. Zašto navodimo ove podatke? Zato što oni pokazuju da je potencijalni rezervoar novih birača u odnosu na prošlogodišnje, ako ga uopšte ima, zapravo poprilično mali i iznosi svega nekoliko procenata, maksimalno. I veliko je pitanje da li bi povećana izlaznost, u meri koju je realno očekivati, mogla da Vučića liši pobede već u prvom krugu ako partije koje su ga podržale ostanu na prošlogodišnjem nivou podrške. Izraženo u brojkama, sve i ako bi izlaznost dostigla rekordni nivo iz 2008. godine (a izlaznost je od tada, kako pokazasmo, sve vreme na kudikamo nižem nivou), kandidat vlasti Aleksandar Vučić imao bi oko 200 hiljada glasova više nego što mu je neophodno za pobedu u prvom krugu.

GRAĐANISTIČKA BITKA S druge pak strane, realno je očekivati i da Beli Preletačević, koliko god glasova na kraju dobije a to je potpuna nepoznanica, neće dobiti samo glasove dosadašnjih apstinenata već i da će pokupiti tuđe glasače. Prvo je pitanje – čije, a drugo – kakvog će to uticaja imati na njihove pojedinačne rezultate i na ukupan skor izbora za predsednika Srbije?

S obzirom na svoj sasvim relaksirani odnos prema državi i važnim državnim pitanjima, i s obzirom na spomenutu podršku žutoj patkici, pa i s obzirom na kampanju razotkrivanja ovih njegovih sklonosti koja se vodi u nacionalno određenim ćoškovima srpskog interneta, Ljubiša Preletačević Beli neće mnogo naškoditi kandidatima patriotskih stranaka, ali bi zato mogao da oduzme glasove građanistima, i to će i učiniti, i pitanje je samo koliko će im glasova oduzeti.

Veoma zanimljivo pitanje jer na toj je strani već i sada prilična gužva. Saša Janković, Vuk Jeremić, Saša Radulović i Nenad Čanak bore se za biračko telo od dvadesetak odsto glasova ukupno (toliko ih je, u zbiru, za liste ove opcije glasalo na prošlogodišnjim izborima) i možda tek pokoji pride. Koje su im startne pozicije? Sašu Jankovića podržala je Demokratska stranka koja je lane osvojila 6 odsto glasova. Vuka Jeremića Boris Tadić sa svojih (prošlogodišnjih) 5 odsto, ali u savezu sa Čedomirom Jovanovićem i Nenadom Čankom, što znači da ovoj brojci treba oduzeti i Jovanovića i Čanka i dodati ponešto što Jeremić ima sopstvenom zaslugom i što će možda, ako ima dovoljno naivnih, ugrabiti u patriotskom delu biračkog tela. Saša Radulović dobio je 2016. šest odsto glasova, ali pitanje je koliko će od toga uspeti da zadrži da se ne preliju njegovom imenjaku Jankoviću. Ponešto će, najzad, uzeti i spomenuti Čanak, a ponešto i Preletačević.

A Vojislav Šešelj je sa svojom Srpskom radikalnom strankom prošle godine – ne zaboravite – bio treći, iza SNS-a i SPS-a, ali oni su sada zajedno, i ispred svih podeljenih građanista koji su sada još podeljeniji nego prošle godine. „Dosta je bilo“, Demokratska stranka i prošlogodišnja koalicija Čeda/Boris/Čanak proizveli su, umesto tri, čak četiri predsednička kandidata, plus Beli Preletačević, što znači da nije nezamislivo – ne kažemo da je izvesno, ali nije nezamislivo – da sa prošlogodišnjih 8,1 odsto glasova Vojislav Šešelj, ni kriv ni dužan, dospe na drugo mesto, i da mu to drugo mesta obezbedi upravo Preletačević tako što će dovoljno glasova otkinuti građanistima koji bi inače tom drugom mestu mogli da se nadaju.

OSPORAVANJE REZULTATA Znači li sve ovo da Aleksandar Vučić može da bude spokojan? Ne, i to ne samo zato što narodna ćud može da izmakne matematičkoj moći predviđanja i sve one kalkulacije učini nepreciznim – to je nepoznata koja će se otkriti tek kada glasovi budu prebrojani – već i zato što se množe indicije da bi izborni rezultat mogao da bude osporen. Već smo ukazali na zajedničko saopštenje izbornih timova Saše Jankovića, Vuka Jeremića i Boška Obradovića o mogućim „neregularnostima i krađi u izbornom procesu“, propraćeno pozivom za internacionalizaciju srpskih predsedničkih izbora. Jeremić je ove srede otišao i korak dalje, ustvrdivši u intervjuu u listu „Danas“ da „Vučić, svakako, ne može bez ozbiljnih izbornih nepravilnosti i manipulacija imati više od 50 odsto glasova u prvom krugu“, što bi moglo – nadamo se da neće – da posluži kao najava da će eventualna Vučićeva pobeda u prvom krugu, bez obzira na dokaze jer za ovu svoju tvrdnju Jeremić dokaze i nije ponudio, biti proglašena za plod izborne krađe, što bi onda predstavljalo povod za ulične proteste i nemire i – a to je ono što nas ovde zabrinjava – destabilizaciju naše Srbije.

A na ove se najave nadovezalo, ili je s njima sinhronizovano, iznenadno osporavanje legitimiteta Republičke izborne komisije u kome prednjače saradnici Saše Jankovića i nevladine organizacije koje se nalaze na platnom spisku Džordža Soroša, od Helsinškog odbora za ljudska prava Sonje Biserko nadalje, što samo po sebi mora da izazove ozbiljnu dozu podozrenja. Povod za osporavanje legitimiteta RIK-a nalazi se u 29. članu Zakona o izboru narodnih poslanika – primenjuje se i za predsedničke izbore – u kome se kaže da „nijedna politička stranka, stranačka koalicija ili druga politička organizacija ne mogu imati više od polovine članova u stalnom sastavu svih organa za sprovođenje izbora“, a stranke koje sada podržavaju Vučića tu većinu, zaista, imaju. Sledeći član ovog zakona, međutim, kaže da se članovi RIK-a biraju na period od četiri godine, a ne uoči svakih izbora, što će reći da ova zakonska nepreciznost – zakon, naime, ne kaže šta činiti ako u periodu posle imenovanja članova RIK-a dođe do sklapanja koalicije koja bi stvorila većinu zabranjenu članom 29 – sada biva upotrebljena, i to sa lošom namerom, jer aktuelni saziv RIK-a izglasan je u Skupštini Srbije 12. avgusta prošle godine, bez ijednog glasa protiv ili uzdržanog (142 „za“), i nikome nije zasmetalo, sve do sada, što vladajuća koalicija ima faktičku većinu u RIK-u, ako je ovakva vrsta (postizborne a ne formalne, predizborne) koalicije uopšte subjekt člana 29.

S druge strane, izvesnu nadu da događaji neće krenuti po zlu kad se budu prebrojali glasovi pružaju dešavanja iz prošle godine, i ovogodišnja, tekuća, inicijativa nekolicine američkih senatora iz Republikanske partije. Prošle godine, sećamo se toga dobro, osporavanje izbornog rezultata u izbornoj noći otpočelo je dolaskom američkog ambasadora Kajla Skota u prostorije Demokratske stranke. Sada pak senatori predvođeni Tedom Kruzom kod Reksa Tilersona, državnog sekretara, protestuju zbog mešanja američkog ambasadora u Makedoniji Džesa Bejlija u tamošnje političke neprilike, i u takvoj atmosferi možda nije nerezonski pretpostaviti da se Skot ove godine neće usuditi da učini ono što je učinio prošle. A to bi oštricu eventualnih protesta zbog navodne izborne krađe moralo da otupi.   

[/restrict]