Izbori u vanrednom stanju

Ko će biti novi predsednik Francuske?

Piše FILIP RODIĆ

Činjenica da na manje od mesec dana pre glasanja skoro polovina Francuza još ne zna koga bi podržala na predstojećim predsedničkim izborima ukazuje da u ovoj zemlji haos ne vlada samo na ulicama gde se nižu nasilne demonstracije nego i u glavama birača. Ovo, takođe, ukazuje i da bi rezultat glasanja mogao biti sasvim neočekivan

Pre dve nedelje u Hagu premijer Mark Rute obradovao je zapadne elite uspevši da obuzda Gerta Vildersa na parlamentarnim izborima. Negde u isto vreme, u Edinburgu premijerka Nikola Stardžon zatražila je održavanje novog referenduma o nezavisnosti Škotske, koji bi sada, za razliku od onog prethodnog, bio u skladu sa željama Brisela. Ovo jesu dve dobre vesti za evrofilsku elitu, jer pokazuju da se „proevropski blok“ oporavlja od prošlogodišnje odluke Britanaca da napuste Uniju. Možda to predstavlja dve laste koje najavljuju dolazak „evropskog proleća“ posle duge i hladne zime, ali i to proleće bi moglo da se pretvori u novi košmar establišmenta posle predsedničkih izbora u Francuskoj čiji je prvi krug zakazan za 23. april.

[restrict]

STATISTIČKE VRATOLOMIJE Prema najnovijim anketama, doskorašnji favorit, kandidat desnog centra Fransoa Fijon postao je potpuni autsajder u trci za drugi krug zbog onoga što je nazvao „prljavom kampanjom“ socijalističkog predsednika Fransoa Olanda protiv njega. Od kako je izbio skandal oko navodnih pronevera državnog novca, Fijon je pao na treće mesto sa prognoziranih između 17 i 20 posto glasova, dok bi liderka Nacionalnog fronta Marin le Pen i centristički kandidat Emanuel Makron trebalo da osvoje po 25 ili 26 procenata u zavisnosti od anketa. Iza Fijona nalaze se ekstremni levičar Žan-Lik Melanšon i socijalista Benoa Amon koji bi mogli da računaju na podršku od 14, odnosno 10 posto glasova. Najzanimljiviji podatak koji nam ove ankete donose nije, međutim, moguća raspodela glasova nego mnogobrojni ljudi – između 40 i 43 odsto – koji još nisu odlučili za koga će glasati. Izvesno je da veliki, možda i najveći deo neopredeljenih glasača odlazi na Le Penovu pošto je „tradicionalno“ neprijatno izraziti podršku za ovu „ekstremistkinju“, pa njene pristalice kriju svoj izbor, ali i zbog toga što se među njima nalaze i mnoge dosadašnje Fijonove pristalice koje, usled afere „Penelopa“, kako se zove Fijonova žena, razmišljaju da glasaju za drugog kandidata, u prvom redu za Le Penovu. Još jedan segment anketa ide u korist Le Penove, a to je procenat pristalica koje su čvrsto odlučile da glasaju za određenog kandidata. Najčvršći su oni koji su se opredelili za liderku Nacionalnog fronta – među njima je u svoj izbor sigurno 60 posto – dok je za Fijona definitivno 57 odsto ispitanika. U slučaju Makrona ova brojka pada na 47 posto, a još su slabiji Melanšon (44 posto) i Amon (40 posto).
Ranije prognoze ukazivale su da je Le Penova apsolutni favorit u prvom krugu, ali da bi u drugom najverovatnije pretrpela ozbiljan poraz. Sadašnje cifre ukazuju, međutim, da po Le Penovu nepovoljan ishod drugog kruga više nije zagarantovan, jer Fijon, čovek koji je imao najveće kapacitete za okupljanje različitih biračkih struktura, ispada iz igre. Kao što smo već pisali, suštinska razlika između Le Penove i Fijona je odnos prema unutrašnjoj ekonomskoj politici gde Le Penova naginje socijalističkom gledištu, dok je Fijon pre pristalica liberalnog kapitalizma i mera štednje. I jedno i drugo su veoma naklonjeni saradnji s Rusijom i poštovaoci su njenog predsednika Vladimira Putina (dvosmernost ove simpatije Putin je više nego jasno demonstrirao sastavši se prošle nedelje s liderkom Nacionalnog fronta), oboje se zalažu za značajno pooštravanje zakonodavstva vezanog za imigraciju i bezbednost, u manjoj ili većoj meri su rezervisani u odnosu na Brisel i ponosni su na svoj nacionalni identitet. Prema ovome, ako bi se u drugom krugu suočila sa Fijonom, Le Penova bi mogla da računa praktično samo na podršku onih koji su za nju glasali i u prvom krugu, dok bi Fijon sakupio i glasove levice.
U suočavanju s Makronom stvari pak stoje drugačije. Malo je verovatno da bi značajniji broj Fijonovih pristalica u trci između Le Penove i Makrona svoj glas dao ovom „centristi“, ako ni zbog čega drugog, onda jer u njemu ne vide zaštitnika svog nacionalnog ponosa. Ovaj čovek ne samo da je u kampanji pokazao elementarno nepoznavanje francuske geografije (izjavio da je Francuska Gvajana, najveći francuski departman i jedna od pet prekomorskih teritorija, „ostrvo“) nego i spremnost da na pleća svoje zemlje preuzme nezasluženu krivicu (videti antrfile). S druge strane, glasači socijaliste Amona bi se mahom priklonile Makronu i to ne zato što im se njegov program dopada (uopšte ga nema, nego planira da nastavi linijom dosadašnjeg predsednika Fransoa Olanda) već jer personifikuje politički korektni establišment. Najveća nepoznanica u ovom slučaju bile bi Melanšonove pristalice, koje se u domenu ekonomske politike i odnosa prema Evropskoj uniji mogu više identifikovati s Le Penovom no s Makronom, ali teško mogu da prihvate njene „nacionalističke pozicije“. Po sadašnjim anketama proizlazi da Le Penova u drugom krugu može imati oko 40 posto glasova, dok Makron okuplja između 35 i 49 odsto birača.

POD SENKOM STRAHA Le Penovoj bi u sadašnjoj situaciji naruku moglo da ide i dodatno pogoršavanje bezbednosne situacije, koja i ovako nije sjajna. Uprkos tome što je još na snazi vanredno stanje uvedeno posle krvavih terorističkih napada u Parizu 13. novembra 2015, građani ove zemlje su bili meta velikog napada i 14. jula 2016. u Nici, a poslednji u nizu manjih terorističkih napada desio se 18. marta na aerodromu Orli kada je jedan napadač ubijen pošto je pokušao da otme pušku vojniku dok je patrolirao. Pored gotovo konstantne opasnosti od većih ili manjih terorističkih napada, Francuzi se osećaju nebezbedno i zbog čestih nasilnih demonstracija i pobuna širom zemlje. Posle policijskog ubistva muškarca kineskog porekla u Parizu koji je čuvarima reda pretio makazama (policija tvrdi da je jednog njenog pripadnika i ubo) kada su došli na poziv zbog nasilja u porodici, izbilo je višednevno nasilje gde su zapaljene desetine automobila. I sredinom februara, posle navodnog policijskog zlostavljanja jednog mladog crnca u predgrađu Pariza, izbili su višednevni neredi koji su se proširili na čitav niz francuskih gradova. Mladi crnac, kojeg je u bolničkoj postelji obišao i predsednik Oland, naknadno je, pritisnut dokazima, priznao da je lagao u svom iskazu optužujući policajce.
Iako je do izbora ostalo još manje od mesec dana, svaki ovakav incident, bilo da se radi o terorističkom napadu ili o divljanju „mladih van evropskog porekla“ na ulicama, Le Penovoj može doneti samo dodatne glasove i učvrstiti njenu poziciju. Premda se čvrsto verovalo da je drugi krug za nju izgubljen, sada postoji šansa, doduše mala, da ona ipak 7. maja trijumfuje i započne novo „evropsko proleće“.

GOSPODINE MAKRON, VI STE NEOBRAZOVANA BUDALA

Prenosimo delove otvorenog pisma koje je predsedničkom kandidatu Emanuelu Makronu, povodom njegovih navoda o francuskoj vladavini Alžirom, napisao jedan od najvećih poznavalaca istorije Crnog kontinenta Bernar Ligan, koji je od 1972. do 1983. predavao na Nacionalnom univerzitetu Ruande, da bi prešao na univerzitet u Lionu (1984–2009) i karijeru završio na Vojnoj akademiji Sen Sir odakle ga je oterao ministar odbrane Žan-Iv le Drijan. Ligan je poznat i po tome što je uporno iznosio stavove o genocidu u Ruandi suprotne zvaničnom zapadnom narativu, a bio je i svedok odbrane na suđenjima pred Međunarodnim krivičnim sudom za Ruandu.

Izbačeni na političko tržište poput novog pametnog telefona, vi ste, gospodine Makron, jedna neobrazovana budala, čije su izjave o kolonizaciji višestruko neprihvatljive.
Pre svega zato što ste ih izneli u Alžiru, pred profiterima (alžirske) nezavisnosti koji, pokušavajući da prikriju sopstvene neuspehe, sopstvenu pljačku i sistematski vampirizam spram svoje zemlje, neprekidno optužuju Francusku. Neki iz vaše publike koji su aplaudirali vašem govoru pokorenog čoveka (Uelbek), i pred kojima ste se ponašali kao dimi (nemuslimanski podanik islamske zemlje), isti su oni što su 1. novembra 2016. objavili zahtev da se Francuska „zvanično izvini alžirskom narodu za zločine počinjene tokom 132 godine kolonizacije i za kolonijalne zločine protiv alžirskog naroda kako bi se podsetilo na represiju, mučenje, progon, istrebljivanje i identitetsko otuđivanje, jer će istorija kolonijalizma ostati obeležena svojim zločinima i nečovečnim metodama“.
Vi ste, kao kandidat za predsednika Francuske Republike, dakle, dali svoje jemstvo takvim zahtevima koji su preterani koliko i uvredljivi. Čineći to, postali ste saučesnik pritiscima i ucenama koje Alžir sprovodi spram Francuske kako bi dobio više viza ili određenu diplomatsku ili finansijsku prednost. U neko drugo vreme bili biste optuženi za „ugrožavanje osnovnih nacionalnih interesa“.
Zatim, zato što vaše izjave predstavljaju ne samo uzmicanje od činjenica već i silovanje istorijskog konsenzusa do kojeg su došli istoričari s obe strane Mediterana. Vi ste ih, bilo iz neznanja, bilo iz bednog izbornog proračuna, izgazili. U ime kog naučnog legitimiteta se usuđujete da to kažete? Usuditi se da govorite o „zločinu protiv čovečnosti“ nespretno ispravljenom u „zločin protiv čoveka“ kada se radi o kolonizaciji, svodi se na poistovećivanje ovoga sa genocidima 20. veka, što je prosto skandalozno.
Morali biste da znate, gospodine kandidatu za predsednika Republike, da je, stvarajući Alžir, Francuska dala ime staroj otomanskoj koloniji, izvukla njene granice, ujedinila njeno stanovništvo, stvorila administraciju i sve njene infrastrukture. Čineći to, da li je počinila „zločin protiv čovečnosti“ ili „protiv čoveka“? Podaci o rastu broja stanovnika izgleda da ne ukazuju na to, jer muslimansko stanovništvo Alžira 1830. nije prelazilo milion, dok je 1962. ta cifra iznosila 12 miliona. Da li su čineći „zločine protiv čovečnosti“ Francuska, njeni lekari i medicinske sestre negovali i vakcinisali stanovništvo i smanjili mortalitet dece? Da li je zbog toga što su činjeni „zločini protiv čovečnosti“ od Drugog svetskog rata svake godine u Alžiru zabeleženo 250.000 rođenja, što je rast stanovništva od između dva i po i tri odsto, odnosno udvostručavanje na svakih 25 godina?
Na kraju, budući da vaš vatreni govor u Alžiru obavezuje na izvođenje odgovornih obračuna, evo šta se, gospodine kandidatu za predsednika Republike, može reći u vezi s francuskim Alžirom: tokom 132 godine svog prisustva Francuska je stvorila Alžir, ujedinila ga, isušila njegove močvare, oplemenila njegovu zemlju, opremila ga, negovala i umnožila njegovo stanovništvo, dala mu Saharu koju nikada nije posedovao pošto je tu otkrila izvore energije i omogućila njihovu eksploataciju, što danas čini bogatstvo ove zemlje. Kao što neprestano već godinama pišem, dajući Alžiru nezavisnost, Francuska je tu ostavila 70.000 kilometara puteva, 4.300 kilometara železničkih pruga, četiri luke opremljene po najvišim međunarodnim standardima, 12 velikih aerodroma, stotine mostova, tunela, vijadukta, brana, hiljade administrativnih zgrada, kasarni i drugih zdanja koja su bila vlasništvo francuske države; 31 termoelektranu ili hidrocentralu, stotinu fabrika, hiljade škola, liceja, fakulteta. Od 1848, u vreme kada je osvajanje Alžira bilo daleko od završenog, u školu je krenulo više od 16.000 većinski muslimanske dece. Godine 1937. bilo ih je 104.748, 1952 – 400.000, 1960 – 800.000 u više od 17.000 odeljenja i isto toliko nastavnika od kojih su dve trećine bili Francuzi. U gradu Alžiru je 1962. postojala univerzitetska bolnica sa 2.000 kreveta, uz tri druge velike bolnice u Alžiru, Oranu i Konstantinu, 14 specijalizovanih i 112 opštih bolnica, što nas dovodi do izuzetne brojke od jednog bolničkog kreveta na 300 stanovnika.
Bernar Ligan

[/restrict]