Elita i autsajderi

Za „Pečat“ iz Berlina  Miroslav Stojanović

(Ne)moguća misija za spas Evropske unije: U najtežoj krizi s kojom se suočila i suočava vaskrsava stara ideja o Evropi s „dve brzine“ u pokušaju da se alhemijski reši gotovo nerešivo – da se novim deobama, na građane i članice prvog i drugog reda, obezbedi jedinstvo (ionako razjedinjene) evropske zajednice

Jedna stara, stara bar nekoliko decenija, dugo odbacivana ideja o (pre)oblikovanju Evropske unije predstavlja se, najednom, kao otkrovenje i nova nada za neizvesnu sudbinu evropske familije nad kojom se gomilaju turobni oblaci: Evropa sa dve ili više brzina.

Reč je o ideji koju su „rađale“ krize i iznudice, gubljenje (političkog) daha i jačanje unutrašnjih napetosti, bez pouzdanih orijentira i „pogonskog goriva“ da se zaglavljen evropski voz što pre izvuče iz tunela. I tada se, kao spasonosna, pojavljivala pomisao da oni koji to mogu, u sve glomaznijoj kompoziciji, krenu brže, ne osvrćući se na one sa začelja i ne čekajući ih.

Iz te ideje su se u medijsku i političku javnost lansirale leksički različite varijante, sa istim smislom, značenjem i (krajnje neizvesnim) posledicama: o „čvrstom (evropskom) jezgru“ i „periferiji“, koncentričnim krugovima, „prvom“ i „drugom razredu“ i, konačno, eliti i autsajderima, na šta se čitava stvar, praktično, svodila.

[restrict]

SAN O NOVOM POČETKU Odbacivana kao rastakajuća i pogubna za opstanak mučno građenog zajedništva, ova već arhivirana ideja je izvučena i zvučno predstavljena, u času velikog slavlja, povodom šezdesete godišnjice od potpisivanja čuvenog Rimskog ugovora, na čijim temeljima je nastala najpre Evropska ekonomska zajednica, a potom Evropska unija, kao ohrabrujući znak za novi početak, izlazak iz dosad najteže, egzistencijalne krize sa kojom se suočio, i suočava, evropski integracioni, nesporno istorijski, projekat i poduhvat.

Kad se govori, kao i ovom, jubilarnom prilikom, o učincima „rimskog projekta“, u prvi plan se ističe činjenica da je on doneo Starom kontinentu, vekovima razaranom pustošnim ratovima i masovnim klanjima, konačan mir, a gubi se iz vida, ili smišljeno prenebregava, ne baš mali udeo Evropske unije, ponaosob nekih njenih važnih članica, u pretvaranju izvorno naše, jugoslovenske drame u tragediju i, takođe razarajuće ratove na balkanskom, dakle evropskom tlu. Iako je to, ali samo naizgled, druga (balkanska) priča, nju je, kao upozorenje upućeno novom „gazdi“ u Beloj kući, aktualizovao predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker: krah Evropske unije izazvao bi, po njegovim rečima, nove ratove na Balkanu.

 

DOKUMENT BEZ „STATIKE“ Vratimo se, ipak, u svečanu rimsku dvoranu, istu onu u kojoj su prethodnici sadašnjih (manje uspešnih) evropskih lidera stavili potpise ispod istorijskog dokumenta čime je san o ujedinjenoj Evropi dobio konkretne vizure: u njoj je 25. marta ove godine opet, ovoga puta uz „overu“ dvadeset sedam šefova evropske familije, sročen nov rimski dokument (Deklaracija) koji sasvim sigurno neće imati, uprkos zvučnim atributima i potporama koji ga prate, ni izbliza domašaj i vrednost onog od pre šest decenija. Na njegova slabašna pleća, bez konkretnog sadržaja i pouzdane „statike“, natovareno je preteško breme, da alhemijski reši nerešivo: da forsirajući različitosti (u integracionim brzinama) razjedinjenost pretoči u jedinstvo i da se s manje integrisanosti dobije više Evrope i evropskog zajedništva.

A egzistencijalna kriza s kojom se suočava Evropska unija upravo je, u času kad se rešava njena sudbina, još dramatičnije otkrila u evropskoj familiji oštre podele tektonske, razarajuće snage: unutrašnje napetosti između bogatog Severa i siromašnog, prezaduženog Juga, između „starih“ i „novih“ (istočnih) Evropljana, traumatični bregzit s novom granicom na Lamanšu, ošamućenost ishodom predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama, problematičan odnos sa sve snažnijom i uticajnijom, u globalnim razmerama, Rusijom i narastajućom kineskom moći, nesiguran evro i postojeće institucionalne deobe (monetarna unija, šengen).

 

PREĐEN ZENIT U jednom su očigledno svi, i politički lideri i politički analitičari, saglasni: sadašnji format Evropske unije dostigao je svoj zenit, a novih, pouzdanih, putokaza nema. Ono što sadrži, sročena uz teške kompromise, nova rimska deklaracija je samo nagoveštaj moguće nove staze, izabrane (gotovo probno) između više scenarija, pri čemu je sve ostalo u znaku imena ovog dokumenta – u ravni deklarativnog: ni u nagoveštajima nema, iako se to podrazumeva, ko će činiti „elitu“, a ko „autsajdere“, u čemu će se, u kojim oblastima i na kojim „šinama“ kretati onaj „brzi (integracioni) voz“ i šta će se događati na „sporednom koloseku“, ko će i kako donositi odluku o razvrstavanju i klasifikaciji na „uspešne“ i one koji to još nisu.

Pojedini učesnici rimskog jubilarnog samita uočljivo su se trudili da manjak sadržaja svečano potpisanog dokumenta pretoče u višak optimizma. Već spominjani šef evropske „vlade“ (Komisije) Junker je obznanio da Deklaracija „uliva optimizam i predstavlja dobar početak za sveobuhvatne razgovore o budućnosti zajednice posle odlaska Velike Britanije“. Luksemburžanin je svoj optimizam zasnivao na „dobroj atmosferi“ koja je prethodila rimskom samitu, i na samom skupu, s obzirom na to da nije bilo, „nasuprot spekulacijama“, „sukoba ni velikih rasprava (sporenja) oko mogućih opcija“.

 

NEDOVRŠENA EVROPSKA KUĆA Nemačka kancelarka Angela Merkel je uporno naglašavala da koncept Evrope različitih brzina ne znači i kraj jedinstvene Evrope: svi ćemo se kretati u istom smeru, iako različitim tempom. U tekstu Deklaracije se, u tom kontekstu, precizira: „delovaćemo zajedno kad god je to moguće, u različitim brzinama i intenzitetima kad je to neophodno, ostavljajući otvorena vrata za sve koji žele da nam se kasnije priključe“.

Iako je u nedovršenoj evropskoj kući i pre ove duboke krize s nepredvidljivim ishodom i posledicama bilo mnogo posla – ekonomija je išla upadljivo ispred politike, iako je uspostavljanje političke unije bio, posebno posle Mastrihta, strateški cilj, monetarna unija ostala je bez zajedničke fiskalne politike, različiti socijalni modeli podrivali su očekivanu solidarnost, nesigurni evro je rođen sa „sistemskom greškom“, odbacivanje već prihvaćenih principa, poput onog o neometanoj slobodi kretanja i podizanje zidova pod migrantskim pritiskom (čak i Merkelova, s parolom o „širom otvorenim granicama“, sada priznaje, rekla je to i u Rimu, da se, proklamujući slobodu kretanja, nije dovoljno vodilo računa o „zaštiti spoljnih granica EU“!) – Tramp i Putin su nametnuli, kao urgentno, pitanje „evropske odbrane“. Putin, politički umišljenim, ili stvarnim strahom nekih Evropljana (Baltik, Poljska) od mogućeg „ruskog osvajačkog pohoda, poput onog na Krimu“, Tramp „podrivačkim odnosom“ prema Evropskoj uniji (ona je samo „sredstvo u nemačkim rukama“) i zapadnom vojnom savezu („NATO je prevaziđen i anahron“).

 

EVROPSKA VOJSKA I – BOMBA Iako je nemačka kancelarka požurila da u prvom viđenju s novim američkim predsednikom obeća Trampu da će njena zemlja ispuniti svoju obavezu, i na njegov zahtev osetnije povećati vojne izdatke – u nemačkoj javnosti sve snažnije se probija uverenje da NATO nije dovoljna garancija evropske bezbednosti i da treba ojačati, i institucionalizovati, evropske odbrambene snage izvan NATO formacije. U tom kontekstu se povremeno, iako veoma uzdržano i bojažljivo, lansira stara ideja (nju je svojevremeno, dok je bio ministar odbrane u vladi Konrada Adenauera, potezao moćni Franc Jozef Štraus) o „nemačkoj atomskoj bombi“. Ta inicijativa se obrazlaže činjenicom da je, s odlaskom Velike Britanije kao nuklearne sile, Evropa (Evropska unija) dramatično oslabljena i da tu dramatičnost dodatno pojačava Trampova „nezainteresovanost“ za NATO, u času „ozbiljnih ruskih pretnji“.

U „Špiglovom“ uvodniku pod naslovom „S one strane NATO-a“ (8. februar), uz plediranje da Evropa reaguje na krizu Zapada snažnim odbrambenim savezom, konstatuje se sledeće: da je era evropske istorije u kojoj je kontinent svoju bezbednost mogao da prenese (delegira) preko Atlantika prošla, čak – nepovratno. I posle Trampa se ništa suštinski u tome neće promeniti. Tramp je (sa svojim provokativnim zahtevima) samo simptom krize Zapada, ne njen uzrok. Amerika će ostati mogući, ali nepouzdani evropski partner. Iskusni nemački diplomata i dobar poznavalac Amerike i američke politike Volfgang Išinger, rukovodilac poznate Minhenske konferencije o bezbednosti, u tome je nedvosmislen: Ameriku treba otpisati (u bezbednosnom smislu) kao partnera Evrope.

 

ZAPALJIVA IZBORNA TEMA Možda je ta odsečna konstatacija preuranjena, primećuje autor „Špiglovog“ komentara (Kristijane Hofman), ali upozorava: bilo bi naivno ne pripremati se za takvu situaciju: Evropa mora preuzeti brigu o sopstvenoj bezbednosti. Evropski odbrambeni savez ne bi trebalo da bude zamena za NATO, ali Evropljani moraju biti sposobni da u slučaju nužde preuzmu vodeću ulogu ako to više ne budu hteli Amerikanci. „Špiglova“ komentatorka u „povlačenju Amerike“ vidi šansu za Evropu, da se oslobodi statusa „mlađeg partnera“ i sama definiše sopstvene interese, posebno prema Rusiji, ali i prema (sve nepredvidljivijoj) Turskoj. U tom sklopu predlaže pregovaračke ustupke Velikoj Britaniji, pod uslovom da London pokaže spremnost da učestvuje u evropskoj odbrani. I sad dolazimo do evropskog nuklearnog potencijala za „odvraćanje“. Za to i nije potrebna nemačka bomba, o čemu se povremeno spekuliše, ali jeste poverenje u atomsku moć Francuske kakvo su Nemci, i Nemačka, do sada imali (prevashodno) u Ameriku.

Jačanje evropske odbrambene moći značilo bi, neminovno, i značajnije povećanje nemačkih vojnih izdataka, a to već postaje varničava, politički eksplozivna tema, i kad je ostvarivanje obećanja koje je Merkelova dala Trampu u vezi s NATO-om. Njen čovek, državni sekretar u ministarstvu finansija, dao je „šlagvort“ političkim protivnicima, socijaldemokratama (izborna kampanja je u toku) izjavom da bi povećanje vojnih izdataka trebalo da ide nauštrb socijalnih davanja. Time je, primećuju mediji, postavio loptu za penal pred golom konzervativaca. Doskorašnji predsednik Socijaldemokratske partije, sada šef diplomatije, Zigmar Gabrijel je zagrmeo protiv ideje o dodatnom naoružavanju: borba protiv gladi i bede obezbediće više mira nego topovi, u Africi umiru milioni ljudi od gladi i žeđi jer svetska zajednica radije investira u tenkove i rakete.

Taj poklič je brzo pretočen u zahvalnu izbornu temu. Tema rata i mira uvek je elektrisala socijaldemokratsku bazu: nikad nisu bili ponosniji kao u trenutku kada je njihov „veliki Vili“, Vili Brant dobio Nobelovu nagradu za mir. Politički je na tome veoma profitirao i Gerhard Šreder. Dobio je izbore odbijajući da se svrsta pod ratni barjak Džordža Buša (Mlađeg) u pohodu na Irak 2002. Zemljaci su mu lako zaboravili da je, na startu prvog kancelarskog mandata, upravo on uveo Nemačku prvi put u rat, posle onog kataklizmičkog, Drugog svetskog rata: i nemački avioni su učestvovali u bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine.               

[/restrict]