Vrabac na grani

Piše Nikola Vrzić

Predsedništvo Srpske napredne stranke odlučilo je ovog utorka da novi predsednik Srbije postane Aleksandar Vučić. Da li je time označilo i početak njegovog i sopstvenog političkog kraja?

Na Badnji dan, još aktuelni predsednik Srbije Tomislav Nikolić smatrao je iznenađujućom – „Bio bih iznenađen…“ –  eventualnost da se još aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić kandiduje za predsednika Srbije na izborima koji će nam se dogoditi u narednih nekoliko meseci. Do Sretenja, međutim, iznenađenje se pretvorilo u (prividni) izostanak iznenađenja. „Ishodom glasanja nisam iznenađen“, rekao je ove srede Nikolić, pošto je Predsedništvo Srpske napredne stranke, dan ranije, jednoglasno, uključujući i njegovog sina Radomira, odlučilo da za novog predsednika Srbije kandiduje svog predsednika Aleksandra Vučića. „Nisam iznenađen ishodom glasanja“, ponovio je još jednom, kao da je želeo da naglasi da je samo to – ishod glasanja, za razliku od onoga o čemu se glasalo – ono što ga u čitavoj ovoj stvari nije iznenadilo.

[restrict]

NADE I ZASLUGE Uostalom, makar još od kada je – 29. maja prošle godine – rekao „kandidovaću se ponovo za predsednika, a Vučić će se odlučiti koga podržava“, i od kada je 14. oktobra 2016. u intervjuu ruskom „Tass-u“ ponovio „dužan sam narodu još jedan mandat“, pa sve do ovog utorka 14. februara oko dva po podne kada je otkrio „mislim da smo mi skoro sve dogovorili… Naravno da Aleksandar Vučić može da pobedi. Apsolutno. I lakše nego ja. Ali reći da ja ne mogu da pobedim… onda treba da se kaže, a ko će to da pobedi?“, bilo je dakle sve ovo vreme poprilično jasno da je Nikolić očekivao, do poslednjeg časa se nadao, da će biti predsednički kandidat SNS-a; da nije, ili da ne želi da bude, to bi do sada otvoreno i priznao.

Prvi deo pitanja – koje nije samo personalno nego ima potencijala da u mnogo čemu odredi dalju srpsku političku budućnost – jeste pitanje zašto (ipak) Vučić ispred SNS-a, a ne Nikolić? Drugi deo: kuda nas sve to vodi?

Šešeljevci s nešto dužim pamćenjem primetiće zlurado da, posle načina na koji su 2008. on i Vučić polupali Srpsku radikalnu stranku, Nikolić ništa drugačije nije ni mogao da očekuje, pa i da ga je stigla zaslužena kazna za ono što je sam učinio Vojislavu Šešelju, no, emocije i zasluge i lična dugovanja su jedno, a politika nešto sasvim drugo (otuda je i broj političara u odnosu na broj normalnih ljudi, ipak, srazmerno mali), te je stoga potrebno – bez emocija i vrednosnih sudova – razmotriti pitanje zašto je Aleksandar Vučić postao (to jest postaće u petak kada, i ako, to Glavni odbor SNS-a i formalno odluči) predsednički kandidat SNS-a iako je sam izjavljivao kako mu „ne pada na pamet“ da se kandiduje.

 

ANKETE I OBMANE Dakle, zašto Vučić, a ne Nikolić? Uobičajeno, i, nekako, bez mnogo osporavanja prihvaćeno objašnjenje kaže da ankete pokazuju da bi Vučić dobio više glasova od Nikolića, čak da Nikolić praktično nema šansi da pobedi. „Ne samo da je Šešelj bolji od aktuelnog predsednika već Tomislav Nikolić zauzima treće ili četvrto mesto, u zavisnosti od prilika i vremena kada se istraživanja rade. Na drugom i trećem mestu se smenjuju kandidati Saša Janković i Vuk Jeremić, u zavisnosti od toga na koga je u trenutku istraživanja usmerena negativna kampanja“, karakteristična je tvrdnja Milana Nikolića, direktora Centra za proučavanje alternativa i (u slobodno vreme) muža prve dame fondacije Džordža Soroša u Srbiji Sonje Liht. Ali to je isti onaj Milan Nikolić koji je uoči prethodnih predsedničkih izbora – kada su ankete, poput one objavljene u „Blicu“ uoči izborne tišine, pokazivale da Boris Tadić ima 58 odsto podrške, a Nikolić svega 42 odsto, a znamo kako se to završilo – podjednako samouvereno prognozirao da je (preneo je tada „Dojče vele“) „Boris Tadić i ovog puta favorit na izborima. On je pobeđivao Nikolića već nekoliko puta. Drugo, on ima značajnu prednost što sa pozicije predsednika učestvuje u izbornoj utakmici“, koji je – govorimo i dalje o Milanu Nikoliću i njegovim prognozama – ocenjivao da veća izlaznost u drugom krugu odgovara Borisu Tadiću i da će izlaznost zaista i biti veća jer je „veliko interesovanje građana da glasaju“ i da je „poslednja polemika Borisa Tadića i Tomislava Nikolića podigla interesovanje građana da izađu i glasaju u drugom krugu“ (u prvom krugu izlaznost je bila 57,77 odsto, u drugom pak 46,28 odsto, i toliko o tome), koji je 2. maja 2012. listu „Danas“ autoritativno izjavio da kladioničarske kvote, koje su Nikoliću davale prednost u odnosu na Tadića, „nemaju veze sa stvarnošću“…

Ali zanemarimo ove analitičare jer sa njima ionako imamo i previše iskustva koje im ne ide naruku, i razmislimo sopstvenom glavom. Kao što smo na stranicama „Pečata“ već pisali, pa sada samo ukratko, zbirni rezultat aktuelne vladajuće koalicije na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima (SNS i partneri plus SPS i partneri) iznosi gotovo 60 odsto, što im daje čitavih i lagodnih deset odsto lufta za pobedu njihovog zajedničkog kandidata već u prvom krugu izbora. Jeste, lider SPS-a Ivica Dačić izjavio je kako je spreman da kao zajedničkog kandidata podrži samo Vučića, ali ima li ikoga ko je u stanju da poveruje da bi Dačić zaista ostao tako čvrsto pri ovom stavu da mu je Vučić rekao da će im kandidat ipak biti Tomislav Nikolić, i tačka? Malo do nimalo verovatno, te stoga prelazimo na sledeće pitanje: koliko manje glasova bi Nikolić dobio umesto Vučića da ga je SNS kandidovao? To, naravno, ne može da se izmeri, ali razmislimo, takoreći, iskosa. Ako je pobeda Aleksandra Vučića, kao kandidata vladajuće koalicije, zagarantovana kao što je zbilja delovalo da jeste sve dok Tomislav Nikolić u sredu uveče nije najavio sopstvenu predsedničku kandidaturu (o tome u tekstu „Sretenjski razlaz“), da li je realno pretpostaviti da značajan procenat glasača, koji su spremni da glasaju za njega, ne bi bio spreman da podrži njegovog kandidata? Hoće da glasaju za Vučića, ali neće da glasaju za onoga za koga će glasati Vučić, i koga Vučić pride podržava iz sve snage? To bi, eventualno, mogli da budu SNS-ovi glasači koji za SNS glasaju isključivo zbog ideološke nepomućenosti Zorane Mihajlović, ali, zaboga, pa koli(c)ko ima takvih, kad su takvi uglavnom u LDP-u i sličnim produktima evroatlantske okupacije Srbije?

A sve i ako bi kojim slučajem izbori otišli u drugi krug, krugovi koji podržavaju dosovske kandidate – da upotrebimo sad tu terminologiju, uostalom, nije netačna – Sašu Jankovića i Vuka Jeremića dakle, ukupno mogu da računaju tek na dvadesetak odsto glasova i možda još pokoji pride, i gde bi mogli da se nadaju da će pronaći ostatak koji im je potreban da bi pobedili kandidata vlasti? Da ne bi, možda, Šešeljevi glasači pohrlili da glasaju za Soroševog kandidata Sašu Jankovića, ili pak za Vuka Jeremića s kojim Šešelj ratuje svakodnevno? Osim u slučaju ogromne izlaznosti koja nije verovatna – ponavljamo, svega 46 odsto građana glasalo je u drugom krugu pre pet godina, iako je atmosfera tada bila sasvim uzavrela – dosovski kandidati nemaju mnogo čemu da se nadaju.

 

ZAPADNI PRITISAK? Sve nas ovo upućuje na zaključak da Nikolićeve (navodno) slabe izborne šanse nisu pravi razlog izbora za predsednika Srbije koji je pre izbora načinjen u Predsedništvu SNS-a. Šta, onda, jeste pravi razlog? S obzirom na činjenicu da je premijerska funkcija daleko važnija i snažnija od predsedničke (to jest sve dok se i jedan i drugi drže svojih ustavnih nadležnosti, kao u proteklom periodu i kao što uopšte nije bilo u periodu Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića), morao je da postoji neki mnogo jak razlog da Aleksandar Vučić odluči da, faktički, napusti premijersku funkciju i uđe u trku za predsedničku. Umesto poslovičnog vrapca u ruci i goluba na grani, Vučić je u svojoj ruci goluba već imao, a odlučio je da ga ostavi zarad potere za vrapcem na grani. Šta ga je na to nateralo?

Jedini dovoljno valjan razlog koga možemo da se setimo jeste mogući pritisak Zapada. Nema, naime, baš nikakve sumnje da je Nikolić tamo percipiran kao proruski čovek – „Zapad krajnje nezadovoljan najnovijim potezima predsednika Srbije: Nikolić u nemilosti“, pisao je, primera radi, „Danas“ još u aprilu 2013. pozivajući se na sagovornike iz evropskih ambasada, pa, opet „Danas“ dve i po godine kasnije, isti izvori: „Rusija koristi Nikolića za opstrukciju EU integracija Srbije“ – a takvoj percepciji, zasigurno, nisu mogle da zasmetaju Nikolićeve poruke, više puta izrečene, poput one iz decembra 2015, da se čovek „najčešće seća majke, a tako i Srbija, kada je najviše potrebna pomoć, seti se Ruske Federacije i nama ta pomoć kroz istoriju nije nedostajala i izostajala“… Tako percipiranom, ako mu je išta poželeo, Zapad je mogao samo da mu poželi da više ne bude predsednik Srbije a ne da to nastavi da bude, i prilično se razložnim, imajući sve ovo u vidu, čine Nikolićeve reči od pre nedelju dana: „Prema pisanju medija u Srbiji, onih koji su pod uticajem ili su u vlasništvu nekih sa Zapada, postaje očigledno da im smetam da u Srbiji urade sve što žele.“

 

RUSKI FAKTOR Nasuprot tome, kad smo već kod pitanja ko jeste ili nije želeo da Nikolić ostane na Andrićevom vencu, treba konstatovati i diskretnu, suptilnu podršku koju je predsedničkoj kandidaturi još aktuelnog predsednika iskazao Vladimir Putin. „Uveren sam da ćemo zajedničkim naporima obezbediti dalji razvoj celokupnog kompleksa bilateralnih veza u duhu strateškog partnerstva na dobrobit bratskih naroda naših zemalja“, naveo je u čestitki Nikoliću, upućenoj povodom našeg Dana državnosti, ruski predsednik, kome zasigurno nije promakao podatak da njegovom srpskom kolegi uskoro ističe mandat, ali ga to ipak nije omelo da o zajedničkim naporima i daljoj saradnji govori u budućem vremenu…

Iako, s druge strane, činjenica jeste da je Vučić, a ne Nikolić, dogovorio isporuku ruskih „migova“ i ostalog oružja Srbiji, iako je činjenica da se još aktuelni premijer s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i drugim bitnim zvaničnicima susretao makar koliko i još aktuelni predsednik, i da je Vučićeva, a ne Nikolićeva vlada odbila da Rusiji uvede sankcije, činjenica je, isto tako, i da Nikolićevim (eventualnim) odlaskom sa funkcije i Vučićevim prelaskom na njegovu funkciju proruska opcija u vrhu srpske države neće biti ojačana nego, naprotiv, oslabljena. I da će evroatlantističko krilce – da mu ne dajemo previše na značaju –  SNS-a, oličeno u Zorani Mihajlović (ona se, tek da podsetimo, usprotivila našem protivljenju britanskoj rezoluciji u Srebrenici i ruskom vetu u Savetu bezbednosti koji je posle toga usledio) biti kudikamo obodrenije nego što je bilo dok je još postojala mogućnost da se Tomislav Nikolić ispred SNS-a kandiduje za svoj drugi predsednički mandat.

DOGOVOR BEZ DOGOVORA Da li je Nikolićeva iznenadna kandidatura, istovremeno, i iznenađujuća? Ove srede po podne, na novinarska pitanja „da li ste odustali od kandidature“ i „zašto ste odustali od kandidature“, Nikolić je odgovorio zagonetnim „Bože zdravlja, dogovorićemo se“, i ove njegove reči su u tom trenutku sa sigurnošću mogle da se protumače tek kao njegovo odbijanje da jasno kaže da se neće kandidovati. Istini za volju, dan ranije on je rekao i da neće biti kandidat ako kandidat bude Vučić – „Obojica nećemo biti sigurno, ako on bude to, znači da smo se dogovorili da ja izađem iz trke“ – ali Nikolić je to izgovorio dok je još verovao da bi on mogao da bude kandidat SNS-a. Pri čemu je jasno da dogovor koji je spomenuo nije bio postignut, o čemu svedoči saopštenje Predsedništva SNS-a, posle izbora Vučića za predsedničkog kandidata, u kome je navedeno da se on „obavezuje da u najboljoj veri nastavi razgovore sa današnjim predsednikom Republike Tomislavom Nikolićem, i pokuša da obezbedi puno državno jedinstvo svih odgovornih faktora u Republici Srbiji“.

BUDUĆE MUKE Elem, kako sada stvari stoje, samo bi ova Nikolićeva predsednička kandidatura, ta nepredviđena okolnost mogla da spreči Aleksandra Vučića da trijumfuje već u prvom krugu predsedničkih izbora, naravno, pod uslovom da u međuvremenu ne načini neki zaista težak prekršaj. Ali to ne znači i da će Vučićevi razlozi za brigu nestati njegovim izborom za predsednika Srbije. Naprotiv. Već i letimičan pogled u budućnost nagoveštava da će njegove muke tada zapravo tek početi, s krajnje neizvesnim ishodom.

U slučaju da pobedi na predsedničkim izborima, Aleksandru Vučiću predstoji, pre svega, izbor novog predsednika Vlade Srbije. Ko će to biti, verovatno da ni on sam ne zna u ovom trenutku – spominju se kao mogući, ili barem zamislivi kandidati i Nebojša Stefanović, i Nikola Selaković, tu je uvek i Zorana Mihajlović, i ministar finansija Dušan Vujović i ministarka lokalne samouprave Ana Brnabić, i lider SPS-a Ivica Dačić – ali sigurno je da će sam proces izbora njegovog naslednika proizvesti prilične potrese i zlu krv.

Pred Vučićem će se, zatim, otvoriti izbor. Da se povuče u okvire svojih ustavnih nadležnosti, praktično, u predsoblje političke penzije, ili da pođe Tadićevim putem neovlašćenog prenosa nadležnosti na Andrićev venac, što mu je izvodljivo, ali će ga momentalno učiniti ranjivim na sve kritike kakve je, zbog uzurpacije vlasti, zasluživao i Tadić, ali ih nije i dobijao zahvaljujući totalnoj kontroli medija koju je imao, što je luksuz u kome Vučić neće imati prilike da uživa, niti je taj luksuz, ako ćemo pošteno, ikada i imao, ma koliko ga za to optuživali.

Kako će za sve to vreme funkcionisati Vlada Srbije, od čijeg nam delovanja, na kraju krajeva, svakodnevni život mnogo više zavisi nego od delovanja predsednika republike? Šta god Vlada bude (u)radila, to će biti pripisano Vučiću u zaslugu, na dobro ili na loše. E, sad, sve i ako čisti genije dođe na njeno čelo, ako ništa drugo, nedostajaće mu autoritet kakav među članovima Vlade i ostalima koji od Vlade zavise Vučić nesumnjivo poseduje. Odsustvo Vučića i straha od njega, uz spomenutu zlu krv, ne mirišu na dobro kada je reč o budućem funkcionisanju Vlade Srbije. Drugim rečima, kako god da je Vlada funkcionisala s Vučićem na čelu, njegova vlada bez njega na čelu moći će da funkcioniše samo lošije.

Pri čemu treba imati u vidu i da nam bilo kakva, pa ni ovakva, vrsta nestabilnosti nimalo nije potrebna u trenucima u kojima je, uz tradicionalno očajne odnose sa Hrvatskom, napeto i na Kosovu i Metohiji, i u Makedoniji, i u Bosni i Hercegovini, i u Crnoj Gori.

I uz takvu perspektivu stići će brzo i sledeća, 2018. godina, koja donosi (i) gradske izbore u Beogradu. Opozicija, naročito ona dosovska, u ovim će izborima videti novu priliku za rušenje Vučićevog režima. Savamala nije imala, i nema mnogo uticaja na Srbiju, ali izvesnog uticaja na Beograd ona nesumnjivo ima. Izranjavani tim lakomislenim, nelegalnim rušenjem i optužbama na račun zasad aktuelnog gradonačelnika Siniše Malog koje neće prestati nego će se samo pojačavati i širiti, to garantujemo, SNS i Vučić (ostao na njegovom čelu ili ne, to je još jedna od dilema i prilika za neprilike koje ga čekaju) doći će u iskušenje da pokušaju da sačuvaju Beograd novim vanrednim parlamentarnim izborima. Ali usled svih okolnosti koje predvidesmo, situacija će tada biti daleko nepredvidljivija nego što je bila 2016. godine…

Aleksandar Vučić sam je kriv što je sebe doveo u ovu situaciju. Ako već, iz bilo kojeg razloga, nije želeo Tomislava Nikolića, a znao je da predsednički izbori neminovno idu ove godine, morao je na vreme da mu – Nikoliću – pronađe dostojnog zamenika, i da se s njim o tome na vreme dogovori. Ovako, dospeo je u situaciju da sam mora da se kandiduje, sa svim (ne)predvidljivim posledicama koje će iz toga proisteći. Jednu od njih osetio je već ove srede uveče.           

[/restrict]