U Ne ne lendu – La la lend

Nominacije za Oskara 2017

Piše Vladislav Panov

Da li će uoči velikog jubileja, kada naredne godine Američka akademija za filmsku umetnost i nauku po devedeseti put treba da dodeli svog prestižnog Oskara, ovo osamdeset deveto promovisanje novih i starih oskarovaca biti istorijsko?

Ima više razloga da se očekuje neki istorijsko-epohalni dodatak skoro vekovnoj tradiciji dodeljivanja ove nagrade. Još su na nedavnoj dodeli Zlatnog globusa, koji je odavno prihvaćen i kao nezvanična najava onoga što će se vrednovati kada je u pitanju Oskar, postavljeni temelji za „veliki preokret“. I taj je element nove istorije nadmašio neke druge koji bi trebalo da budu samo filmski. Najpre je politički nekorektni govor Meril Strip na dodeli Zlatnog globusa, ali i pre i posle nje, uperen protiv novog američkog predsednika Donalda Trampa, uveo obe cenjene nagrade u sferu koja više nema nikakve veze s filmom i učinkom njegovih poslanika. Jer očekuje se da Oskar manifestacija, koju otprilike prati u direktnom prenosu preko milijardu ljudi širom planete, postane još jedno poprište razračunavanja „naprednog“ Holivuda sa novim stanovnikom Bele kuće. S druge strane, paralelno sa pripremama „spontanih“ govora najavljivača nominacija, a verovatno i osvajača Oskara, odvija se i zanimljivi bojkot pojedinih gostiju koji su u raznim ulogama pozvani da budu u Los Anđelesu 26. februara. U oba slučaja reč je o gestovima motivisanim isključivo političkim razlozima. Nije malo predstavnika industrije zabave koji odbijaju da se pomire sa predsednikovanjem Donalda Trampa. Otuda i njihovi česti politički obojeni govori u tom kontekstu. Ali i bojkoti. Tako je, recimo, delegacija iz Irana navodno najavila da u znak protesta protiv, kako rekoše, Trampove rasističke zabrane izdavanja viza za ulazak u Sjedinjene Države određenim ljudima iz muslimanskih zemalja, njih ove godine neće biti u El Eju. To se najpre odnosi na ekipu za ovu nagradu nominovanog filma „Prodavac“ poznatog iranskog sineaste Asgara Faradija. Nećemo u „Ne, ne zemlju“, rekoše američkim medijima nadureni Iranci. Videćemo šta će zaista biti 26. februara.

[restrict]

Beli Holivud

Da bi ovogodišnje „oskarovanje“ moglo da bude političko šamaranje neistomišljenika ili možda čak i pokušaj da se njegova popularnost zloupotrebi u razne političke svrhe, govore brojne indicije na kojima su se u medijima i na socijalnim mrežama sukobljavali neistomišljenici mesecima pre nego što su nominacije za ovogodišnji turnus dodele ove nagrade uopšte i objavljene. Pošto je oskarovska rasistička manipulcija nominacijama, posebno tokom prethodne dve godine, izazvala buru negodovanja, a dodelu Oskara etiketirala kao „belu stvar“, ove su godine, umesto vođenja precizne evidencije o novim umetničkim ili barem komercijalnim prodorima sineasta, vagani procenti obojenosti kože u odgovarajuće drugim nijansama od belih ili su jednako revnosno u nominovane promovisani svi koji su u prethodnoj sezoni nešto radili, a nisu bili pripadnici tog, kako se tvitovalo na internetu, „Belog Holivuda“. Da se kojim slučajem ne bi ponovile rasno prazne godine, kao pomenute dve prethodne, kada se ni među nominovanim a samim tim ni među nagrađenima nije obreo nijedan odgovarajuće tamnoputi pripadnik šou-biznisa, od ove godine će se o izboru nominacija, a zatim i oko promovisanja pojedinih nominacija u nagrade, brinuti daleko brojnije članstvo Akademije – uvećano za čak skoro sedam stotina novih pripadnika. Svi ti novododati članovi su odgovarajuće drugih nijansi bele. I ne samo to, u tom novom proširenom članstvu pojačan je i ženski deo glasačkog tela. Rezultat je da zbog makar i kozmetičkog ispravljanja rasno-šovinističkih mana Akademija ove godine prvi put u svojoj dugoj istoriji broji preko sedam hiljada pripadnika esnafa i šou-biznisa koji su dobili to pravo i čast da glasaju za nominovane. Pozitivni rasizam tako ima za cilj da niveliše rasno prisustvo među nominovanim pa čak i po cenu uravnilovke. Posle dve prethodne skandalozno sušne godine kada je reč o drugim bojama, posebno crnim, među nominovanim se sada pojavio bezmalo svako ko je u prethodnoj sezoni nešto uradio u Holivudu, a imao je tamniji ten.

Kao nikada pre brojno je „afroameričko“ prisustvo u trci za Oskarima. Čak je sedmoro glumaca ove godine odabrano da brani boje kože drugačije od bele. Od tih sedam pet su afroameričkog porekla. U nekim su kategorijama (kamera, montaža) prvi ili tek drugi put u istoriji nominovani crnoputi autori. U ogranku dokumentarnog filma, recimo, bezmalo su kandidovani isključivo tamnoputi autori, a i filmovi kojim konkurišu tematski su opredeljeni da predstave i komentarišu „crnu stvar“, od čuvenog slučaja američke pravosudne travestije u slučaju O’Džej Simpsona, do dokumentaraca koji se bavi jezivim američkim zatvorskim sistemom („13“) ili generalno problemima rasno podeljenog američkog društva (iz, naravno, „crne perspektive“). Jedan od retkih koji u ovom žanru dobija šansu da pojuri Oskara a da je belac je Italijan Đanfranko Rozi. Međutim, i on je tu jer se njegov film „Vatra na moru“, po nekim procenama favorit, bavi snažno verski i rasno orijentisanom temom jer opisuje migrantsku krizu iz perspektive doslovne okupacije italijanskog ostrva Lampeduza od strane afričkih izbeglica. U drugom segmentu kojim se Akademija često zapravo bavi politikom, onom koji Oskara dodeljuje za najbolji strani film, najveće šanse „napredni“ predstavnici zapadnog društva dodeljuju, kao i godinama ranije na svim velikim svetskim festivalima, pomenutom Irancu Faradiju i njegovom filmu „Prodavac“ u kom on pokušava da poveže krizu jednog iranskog braka i čuvenog komada „Smrt trgovačkog putnika“ Artura Milera.

Kada je reč o onim naizgled nepolitičkim karakteristikama ovogodišnjeg prozivanja oskarovskih nominacija, u centru su pažnje dve okolnosti. Jedna se tiče mjuzikla „La la lend“ kome se posle istorijskog osvajanja najviše „Zlatnih globusa“ ponovila rekorderska istorija i sa nominacijama za Oskara pošto je sa čak četrnaest nominacija izjednačio rekord „Titanika“ i drame iz pedesetih godina „Sve o Evi“. Druga se okolnost tiče vremešne Meril Strip koja je oborila sopstveni rekord u broju nominacija za Oskara dobijanjem i dvadesete nominacije. Podržana i na ovaj način za svoje „hrabro“ i drsko antitrampovsko obraćanje svetu i svojim sunarodnicima, Meril Strip je od strane Akademije dobila ovakvo prepoznavanje njenog značaja bezmalo čim je novi američki predsednik na njeno blaćenje uzvratio da je ona precenjena glumica. I, eto, deluje da je Akademija potvrdila Trampove reči. I dodatno je precenila. S pravom ili ne, ona tako zaposeda istoriju sa čudesnim nizom od dvadeset nominacija za Oskara. Gotovo da bi ubuduće bilo sasvim dovoljno da sedi na hoklici sat i po ispred kamere i da za to osvoji barem nominaciju za Oskara.

Hrabrost – inspiracija najboljih filmova

Tematski odabrani filmovi u svim kategorijama ipak ostavljaju utisak da su okviri, prethodnih godina uglavnom vrlo uzani i stereotipni, ove godine malo prošireni i sadržajno prošarani. I dok je sada ostalo samo da se nagađa koliko će Oskara dobiti retro mjuzikl „La la lend“, koji nas vraća u vreme zlatnog Holivuda, igranje i pevanje na kiši, stepovanje u ritmu zaljubljenog srca i obilje sapunice i kiča, dotle su ostali odabrani da brane čast američke kinematografije u znaku, najpre, još jednog tugaljivog i tipično holivudski snishodljivog angažmana na temu crnih robova (film „Mesečina“ ima osam nominacija), a onda i još jedne tipično američke teme – invazije vanzemaljaca i nasušne potrebe naše da stupimo u kontakt sa njima („Dolazak“, takođe osam nominacija). Ostali, manje-više autsajderi, otvaraju vrata širem spektru tema sa velikim herojima ili bez njih u njima, ali sa zajedničkom karakteristikom da je svet bio i još uvek je prilično okrutno, brutalno, nepravedno i nesrećno mesto u kome su svetle tačke upravo hrabri pojedinci uvek spremni na najveća dela, pa i najveće žrtve. Možda je u tom smislu najkarakterističniji film Mela Gibsona „Heksou ridž“, istinita priča iz Drugog svetskog rata o čudesnom heroju koji je odbio da ubija, ali je ispao veći junak od najubitačnijih ratnika. Ništa manji, doduše, nije ni junak porodične drame „Mančester pokraj mora“ (potajni favorit), koji mora da savlada pakao svakodnevnog života i povede brigu o maloletnom rođaku koji je ostao bez roditelja. Koliko, na kraju, ima herojskog u braći koja suočena s otimanjem imanja zbog dugova od strane banke postaju kriminalci („Najteži izazov“), toliko barem ima i u onome koji je odlučio da ponudi ovakvo rešenje kao jedini izlaz iz pakla novog svetskog poretka gde poredak čine interesi banaka, a ne ljudi. I u ovom je slučaju već izbor teme, a kada je reč o Akademiji njenog reagovanja na nju nominacijom za Oskara za najbolji film, sasvim jasan politički, a ne umetnički stav. I na tom mestu, čak i u svetlu tako besmislenog uzdizanja lakonskih filmova kao što je „La la lend“, valja odati počast Akademiji. Jasno je da angažovani filmovi neće imati šanse pred opijatima za „lalanje“, ali je ponuđena barem nekakva ravnoteža što je u postojećim okolnostima u Holivudu, pa i u dobrom delu takozvanog svetskog filma, trenutno najviše što se može dobiti.

[/restrict]