PROMENA JE DUBOKA

Piše Boris Milosavljević

O Americi sada ne govore ružno samo stranci već i Amerikanci. Nezamislivo je bilo čuti Amerikanca da loše govori o svojoj zemlji. Iza istinske ili izveštačene ljubaznosti mogli ste da osetite nepokolebljivu samouverenost, sigurnost, bez tračka kritičkog ili problemskog mišljenja i barem male, zdrave doze sumnje u lična uverenja i osnovna načela državne spoljnopolitičke ideologije

Amerika se mešala u sve poslove na svetu. Sad se ceo svet meša u američke poslove. Poslednjih tridesetak godina niko nije smeo, niti mogao da se meša u američke poslove. Danas mnogi Evropljani jedva čekaju da kažu nešto ružno o Americi. To podseća na poznatu Lafontenovu basnu o bolesnom lavu. Poraz velike spoljne politike uvek se vraćao kao poraz unutrašnje politike, otkrivajući sve njene duboko skrivene slabosti. Irak, Libija, Sirija, Avganistan nisu stigli u Sjedinjene Američke Države, koje nisu osetile živo prisustvo izbeglica, ali obojenu revoluciju smo već videli u Vašingtonu.

O Americi ne govore ružno samo stranci već i Amerikanci. Nezamislivo je bilo čuti Amerikanca da loše govori o svojoj zemlji. Iza istinske ili izveštačene ljubaznosti mogli ste da osetite nepokolebljivu samouverenost, sigurnost, bez tračka kritičkog ili problemskog mišljenja i barem male, zdrave doze sumnje u lična uverenja i osnovna načela državne spoljnopolitičke ideologije. Svaki pokušaj upućivanja na metodsku sumnju, kao polazište svakog objektivnog mišljenja, nailazio bi na zid samouverenja. Za razumevanje ovakvog stava i osećanja može nam mnogo pomoći naše iskustvo, koje je potcenjeno, a u stvari predstavlja bogatu riznicu što nam može pomoći više nego brojne teorije i analize. Kada se živelo u socijalističkoj Jugoslaviji, deca su verovala, a i odrasli, da se živi u najboljem od svih mogućih svetova, zemlji najbogatijoj prirodnim bogatstvima, najbolje osmišljenom državnom i društvenom sistemu, između krajnosti Zapada i Istoka, sa najlepšom klimom i morskom obalom punom ostrva na kojoj nam zavide naše najbliže komšije. Posumnjati da je „piši kao što govoriš i čitaj kako je napisano“ maksima najsavršenijeg pisma i jezika na svetu, bilo je ravno nepatriotskom činu. Bratstvo i jedinstvo bilo je svuda očigledno, ravnomerno raspoređeno, religiozne mržnje iskorenjene, a razlike obesmišljene i nebitne, žene emancipovane, ravnopravne i zaposlene, porodice preuređene na novim osnovama pre nego u zapadnim zemljama, nacionalna osećanja ostavljena u mračnom 19. veku, a verska u mračnom srednjem veku. Jednakost je bila najveća moguća, nenadmašiva, kakva može biti samo u revolucionarnom društvu sprovođenom po Marksovom obrtanju naopačke svega da bi sve postalo jednako. Vladar nije bio vlast nego dobri drug i omiljeni gost kod kuće i u celom svetu. Svrstavanje u nesvrstane bila je dijalektički nadmoćna spoljnopolitička ideologija. Iznad svega razvijeno je bilo osećanje neupitne pravednosti, pravda je uvek bila na našoj strani. Negovano je osećanje „zajednice izabranih“ u najboljem svetu, kao u malim protestantskim religioznim zajednicama. Nikakva sumnja, niti kritika nije mogla niti smela da bude sistemska i javna.

[restrict]

Ova naša uspomena može nam pomoći da razumemo osećanje kojim je zračila američka politika poslednjih tridesetak godina. To osećanje nadmoći dugo se razvijao. Jedan državni sekretar govorio je: „Pobedili smo u Drugom svetskom ratu, pobedili smo u Hladnom ratu, pobedićemo i u ratu protiv terorizma.“ Rat protiv terorizma postao je viši poziv i istorijska odgovornost koju jedino Amerika može da ispuni. U tome se našao i razlog i opravdanje za mešanje u sve poslove u svetu i preuzimanje poslova Ujedinjenih nacija. Poneki filozofski zamišljen kritičar, intelektualac od imena (jer se na pojedinim studijama spominju i čitaju njegove knjige), kao i poneki američki film u kojem se prikazuje američko režiranje političkih događaja u nekoj izmišljenoj zemlji, sve sa manipulacijom osećanjima gledalaca (potresne slike), služili su samo kao potvrda da sve ide dobrim putem. To je ona preko potrebna mala kritika i opozicija, koja podseća na režiranu opoziciju u totalitarnim režimima. 

 

„KRAJ ISTORIJE“

Kada je posle Klintonove administracije došla Bušova republikanska administracija, mnogi su poverovali da će doći do povoljnijih vetrova. Među činovnicima Stejt departmenta koji su mahom bili povučeni sa područja bivše Jugoslavije nakon izbijanja ratova, vladalo je duboko ukorenjeno klintonovsko jednoumlje, zbog čega su oči bile uprte u nove funkcionere iz Republikanske stranke. Bilo je različitih utoliko što ste, bar u početku, s njima mogli da razgovarate ne sudarajući se već na prvom koraku sa zidom. Još sveži, kao da su različitim aršinima cenili ljude kojima je stalo do sopstvene države, kako su oni sebe doživljavali, i ljude kojima nije stalo do sopstvene države. U svakom slučaju, bilo je tu nekog izraza poštovanja za ljude koji služe svojoj državi kako i oni služe svojoj. Sve je to brzo razvejano i moglo se videti da osim to malo poštovanja nema razlike između bušovske republikanske administracije i prethodne, klintonovske demokratske administracije. Sve se nekako slilo u jedno. A potpuna zbrka nastala je sa terminima levica i desnica. Sve je predugo trajalo i mnogi su poverovali da američki mir i svet predstavljaju „kraj istorije“ koji su sa svog pijedestala filozofi prorekli svetu.    

 

ZBUNJENOST

Neki doskoro samouvereni i sigurni Amerikanci danas su veoma zbunjeni. Zatečeni su. Odsutan je samouvereni stav onoga koji je uvek u pravu i zna šta je pravedno. Mnogi ne pokazuju nikakvo, ni najmanje osećanje lojalnosti prema svojoj zemlji. Javno, po celom svetu pričaju protiv svoje države. Ismevaju američki izborni sistem (sa elektorima), a Amerika, i spisi, i govori „Očeva osnivača“ već dva i po veka uzor su celom svetu. Nedavno mi jedan čovek reče: „Ovi su spremni na sve. Oni bi rasturili državu kao što su je rasturili pre sto godina u Rusiji u Oktobarskoj revoluciji.“ Postavlja se pitanje kakav je to duh, kakva je to ideologija i kakav je to radikalizam koji je spreman na sve.

U Americi se dogodio dublji potres. To nije bila samo smena vlasti već je reč o mnogo dubljem fenomenu, čiji značaj će tek s vremenske distance moći bolje da se shvati, a i njegova filozofikacija valjda neće biti tako neubedljiva i dosadna kao filozofska apologetika prethodne ideologije. Da bi se shvatile naznake dubine procesa koji je započeo, treba duboko zagrabiti i ponovo pretresti političku terminologiju. Držaćemo se samo najvažnijih i najopštijih postavki. Dakle, pre sto godina dogodila se komunistička revolucija u Rusiji. Postojala je internacionalna radikalna revolucionarna levica spremna na sve zarad svojih ciljeva. Saradnja s neprijateljem protiv svoje države, Rusije, bila je za njih samo sredstvo u ostvarivanju sopstvenih ciljeva, koje su posle na dijalektički način opravdavali (dijalektika je moćno oružje za opravdavanje najnelogičnijih stanovišta i postupka). Vreme, međutim, utiče na sve, jer se politika odvija u vremenu. Jedan deo tih levičara morao je zbog spoljnog pritiska da postane manje internacionalan nego što je prvobitno bio. Tokom nemačke invazije Sovjetski Savez se u sabiranju moralnih snaga za otpor okreće tradicionalnim vrednostima. Saveznicima nije promaklo da je u Rusiji, osim komunističke ideologije, počela da se razvija i paralelna, patriotska ideologija. Razvilo se patriotsko i državno osećanje, sasvim suprotno izvornom lenjinističkom proleterskom internacionalizmu.

Jedan deo komunista na Zapadu ostao je veran Sovjetskom Savezu. To je bila bogata velika sila koja je mogla finansijski da pomaže razvijanje levičarskih, marksističkih učenja i ideja po zapadnim univerzitetima. Danas imamo paradoks da istoričari antikomunisti citiraju kao autoritete u nauci zapadne istoričare, koji su pravi i iskreni staljinisti. Drugi komunisti na Zapadu postali su tzv. Nova levica. Oni su bili za internacionalne ideale kao prvobitno Lenjin ili Trocki. Razočarani staljinisti postajali su „novi levičari“, maoisti ili trockisti.

 

STARI LEVIČARI (NOVI KONZERVATIVCI)

Razočarani staljinisti i antistaljinistički levičari počeli su da ulaze u nekada omražene tzv. „građanske (buržoaske) stranke“, gde su obično pripadali njihovim levim krilima. S takvih levih krila američke Demokratske stranke došli su neokonzervativci, koji su dominirali republikanskom politikom. „Neo“ znači da su neofiti, novi vernici, novi u prihvatanju konzervativnih shvatanja. Neokonzervativci su imali odlučujuću ulogu u vođenju republikanske bušovske administracije. „Pametni, informisani i idealisti, ali jednostavno precenjuju domet sile i uticaja Sjedinjenih Američkih Država“, opisao ih je jedan stari američki konzervativac. Bili su utvrđeni uverenjem da se samo oni nalaze na moralnim visinama i da neslaganje sa njihovim uverenjima predstavlja (američki) defetizam. „Globalni unilateralizam“ im je postao deviza. Jedan uticajni teoretičar ocenio je da su neokonzervativci „često bistri, ali nikad mudri“. Stari konzervativci smatraju da treba voditi računa o dugoročnim interesima i trajnosti uspeha.

STARI KONZERVATIVCI

Američki stari konzervativci smatraju da neokonzervativci nanose dugoročnu štetu Americi. Najjednostavnije rečeno, zameraju im jakobinsku, komunističku dušu, „levičarski revolucionarni bes koji ispoljavaju“. Sve to razaranje po svetu, Iraku, Libiji, Siriji sa ustima punim priče o miru i ljudskim pravima tumače njihovim idealističkim pogledima na svet. Kao što „konzervativno“ nema negativno značenje u engleskom jeziku, tako ni „idealizam“ nije po sebi dobar. Idealizam je često radikalizam, odsustvo osećanja za realnost, nanošenje stvarne štete i donošenje nesreće. U engleskom govornom području u pojmu „konzervativno“ sačuvala se stara ideja „čuvanja“ (ako ne konzerviraš hranu, ona će sigurno istruliti ili postati otrov), pa termin nije postao politički neupotrebljiv kao kod nas i u kontinentalnoj Evropi. Konzervativna ideologija može se prevesti sa „čuvarna“ ideologija, ideologija koja se oslanja na proverene vrednosti, odsustvo radikalizma, postupnost, čuvanje institucija i njihovo poštovanje. Dobro je oslikana u jednoj engleskoj pesmi:

„Što je staro, nije uvek istinito;

Ono što je novo, nije uvek jasno;

Zato, braćo, razmislite još jednom,

i drž’te se lepo onog što je staro.“

 

SPOLJNA POLITIKA

Stari konzervativci kažu da razumeju da sve nacije imaju pravo da svoje interese stave na prvo mesto. To su ideje o kojima su govorili pre nego što se očekivalo da bi mogli da dođu na vlast. Osnovno jezgro devize „Amerika na prvom mestu“ (koje je naišlo na toliko jaku negativnu emociju na drugoj strani) sastoji se od jednostavnih ideja: „Sledićemo dva  osnovna pravila: kupujte američko i unajmljujte Amerikance (njima dajte posao).“ Sada se sa vrha američke vlasti mogu čuti sledeće reči: „Ne težimo da nametnemo naš način života nikome, već pre da on sija sam po sebi, kao dobar primer. Tražićemo prijateljstvo i dobru volju sa narodima u svetu.“ Ako Rusi mogu da budu saveznici protiv zajedničkog neprijatelja, nema razloga da se ne sarađuje s njima. Sigurno im stare demokrate i neokonzervativci govore da su naivni i da će ih Rusi preigrati. Ali Amerika ima dugo političko iskustvo, a naivnim izgledaju oni kojima su iscurile depeše koje istoričari čitaju sada, umesto za pedeset godina. Amerika ima i dugu istoriju brige o sopstvenim interesima. Ima i dugu istoriju nemešanja u evropska pitanja. Ni spor između konzervativaca i radikala nije nov. Počeo je još u 18. veku.

Kada nova vlast u Americi pokazuje brigu za svoju državu i narod i određene tradicionalne vrednosti, izgleda da su im bliži stari, bivši komunisti koji su posredovani državom doživeli državu i zahvaljujući iskustvu postali konzervativni, od bivših levičara – neokonzervativaca koji su, u stvari, zastupnici globalne idealističke internacionalističke ideologije. Stari konzervativci smatraju da razočarani marksisti ne mogu da prežale jedinstvo, snagu i jednostavnost stare ideologije „Stara ljubav ne rđa“. Da je privrženicima poražene administracije pre stalo do ideologije nego do sopstvene države, mogu da posvedoče pokliči protiv sopstvene države pošto im zakonito izabrana vlast nije po volji. Kakve se mreže pletu, ne možemo još uvek da sagledamo.

Deo ljudi iz okruženja novog predsednika SAD vezan je za staru konzervativnu politiku. Koji će biti krajnji politički pravac nove administracije i da li će slediti postulate konzervativne ideologije videće se u predstojećim mesecima. U svakom slučaju nesumnjivo je promena mnogo dublja nego što je izgledalo na prvi pogled. Ako ne predstavlja početak nove epohe, izvesno predstavlja kraj jedne epohe.           

BLISKOST

Kada sada nova vlast u Americi pokazuje brigu za svoju državu i narod i određene tradicionalne vrednosti, izgleda da su im bliži stari, bivši komunisti koji su posredovani državom doživeli državu i zahvaljujući iskustvu postali konzervativni, od neokonzervativaca koji su, u stvari, zastupnici globalne idealističke internacionalističke ideologije.

 

„LOZINKA“ ZA (ne)RAZUMEVANJE

Jedan naš profesor i dobar čovek razgovarao je s osobom iz najvišeg američkog finansijskog i političkog etalona i, kako je pričao, potpuno su se razumeli: „Na sam pomen (hrišćanskog) Kosova, najburnije je reagovao.“ To je veoma različito od reči novog američkog predsednika da treba zbrinuti hrišćanske izbeglice iz Sirije, koje niko ne spominje.

„KONZERVATIVNO“ NIJE NEGATIVNO

Američki stari konzervativci kritikuju američke neokonzervativce. Smatraju da nanose dugoročnu štetu Americi. Najjednostavnije rečeno, zameraju im „levičarski revolucionarni bes koji ispoljavaju“. Sve to razaranje po svetu, Iraku, Libiji, Siriji sa ustima punim priče o miru i ljudskim pravima tumače njihovim idealističkim pogledima na svet. Kao što „konzervativno“ nema negativno značenje u engleskom jeziku, tako ni „idealizam“ nije po sebi dobar. Idealizam je često radikalizam, odsustvo osećanja za realnost, nanošenje stvarne štete i donošenje nesreće. Američki konzervativci ne smatraju čoveka apriori dobrim, već gledaju realnog čoveka sa svim njegovim slabostima, kako ga vidi hrišćanstvo. U engleskom govornom području u pojmu „konzervativno“ sačuvala se stara ideja „čuvanja“ (ako ne konzerviraš hranu, ona će sigurno istruliti ili postati otrov), pa termin nije postao politički neupotrebljiv kao kod nas i u kontinentalnoj Evropi.

NEOFITI

Razočarani staljinisti i drugi stari levičari ulazili su u nekada omražene tzv. „građanske stranke“, gde su obično pripadali njihovim levim krilima. Sa takvih levih krila Demokratske stranke u Americi došli su neokonzervativci, koji su dominirali republikanskom politikom. „Neo“ znači da su neofiti, novi vernici, novi u prihvatanju konzervativnih shvatanja. Neokonzervativci su imali odlučujuću ulogu u vođenju republikanske bušovske administracije. „Pametni, informisani i idealisti, ali jednostavno precenjuju domet sile i uticaja Sjedinjenih Američkih Država“, opisao ih je jedan stari američki konzervativac. Bili su utvrđeni uverenjem da se samo oni nalaze na moralnim visinama i da neslaganje sa njihovim uverenjima predstavlja (američki) defetizam.

[/restrict]