ODUMIRANJE LEVICE I DESNICE

Piše Milovan Danojlić

Ko u Slobodnom Svetu, kome i sami pripadamo, danas razlikuje programe levice od programa desnice? Ishod svih tih sukoba, rečima i vatrenim oružjem, sa gustom mrežom logora od Dahaua do Kolime, sveo se na pustoš, gađenje i umor

Šta je ostalo od velikih ideja i prevratničkih pokreta kojima je prosvećena elita, u poslednjih stotinak godina, zagrevala i usmeravala ljudski rod? Šta se desilo sa boljševizmom, fašizmom, nacional-socijalizmom, sa maoizmom, titoizmom, sa baštinom Pola Pota, sa neoliberalizmom, mondijalizmom i novim svetskim poretkom? Ostao je, od svega, goli život sa mrtvim teretom zabluda i samoobmana, i uludo protraćeno vreme, bez obzira na kojoj se strani ko angažovao. Poletnu predstavu obnove nade prirediše nam studenti u maju i junu 1968, da potom tiho, jedan po jedan, legnu na rudu nepopravljivog ovozemaljskog reda stvari. Šta je ostalo od naših slobodoumnih marksista i njihovih sporova sa vladajućim pristalicama Marksovog učenja? Šta od sekretara ideoloških komisija, apostola samoupravljanja i nesvrstavanja? Ko se još seća njihovih plenuma i naših protesta i peticija, komsomolaca, skojevaca i čikaških momaka i njihovih genijalnih formula za ulazak u komunistički, odnosno, kapitalistički raj? Ko u Slobodnom Svetu, kome i sami pripadamo, danas razlikuje programe levice od programa desnice?

Ishod svih tih sukoba, rečima i vatrenim oružjem, sa gustom mrežom logora od Dahaua do Kolime, sveo se na pustoš, gađenje i umor. Ideje su se istrošile i ofucale, udavile se u krvi svojih zagovornika i protivnika. Liberalni kapitalizam opijen porazom sociolističkog eksperimenta, ubrzo je i sam pao u agoniju; samoregulišuća moć tržišne privrede okončala se 2008. krahom finansijskog poretka i intervencijom države zarad spasavanja banaka. Desnim partijama je izbijen iz ruku najjači argument: efikasnost slobodnog preduzetništva. U tu prednost omraženog kapitalizma i levica je počela ozbiljno verovati. Povelja njenih obećanja danas liči na umoljčanu poderotinu. Grlati šezdesetosmaši se, počev od devedesetih, uključiše u imperijalističke ratne pohode, zvanični socijalisti se pomiriše sa društvenom nepravdom  kao sa neizbežnim zlom, komunisti su se zavukli u mišje rupe, čak su i trockisti zamukli.

[restrict]

Francuske socijaliste – a slično je i kod njihovih suseda – oduvek je odlikovao dvoličan stav, i otcepljenost od životnih uslova radnog sveta… Oni imaju apstraktan, teorijski uvid u te uslove, doživljavaju ih kao tamnu moralnu mrlju, ali ih ne dele i ne proživljavaju na svojoj koži. Sadašnji prvi čovek Republike, prema svedočenju njegove bivše prijateljice, nikad nije okusio šniclu iz inače dobro snabdevenih samoposluga; on se snabdeva jedino iz kasapnica, koje su u tesnoj dnevnoj vezi sa klanicama… Odreske, upakovane u celofan, kupuju milioni njegovih sunarodnika, srećni što i to mogu sebi da priušte. Njihov predsednik je pripadnik tzv. kavijarske levice. Taj sloj građanskih progresista je u međuratnom Beogradu nazivan komsaloncima (salonski komunisti). Duhovni otpadnici od svoje klase, ne i od njenih povlastica, oni se, na rečima, zalažu za socijalnu jednakost ljudi čija im je svakidašnjica daleka i tuđa. Neki ih zovu još i boboima (bogataši-boemi), pripisujući im geslo u vezi sa njihovim šizofrenim položajem: „Srce mi je na levoj, a novčanik na desnoj strani“. Oni propovedaju šta treba činiti, a ne čine ono što govore. Najčešće ne znaju cene u vozilima gradskog saobraćaja. Gradonačelnica Pariza, socijalistkinja, pročula se izjavom da joj plata od 5.512 evra omogućuje skroman život, ne pitajući se kako njeni sugrađani, sa četiri puta manjim primanjima, vezuju kraj s krajem, školujući, usput, decu.

Nemirne savesti, u želji da se poredak učini snošljivijim, e da bi uživali u svom kavijaru bez kajanja, boboi u klasni poredak unose izvesnu opuštenost i anarhoidnu neurednost, a konkretan program smanjivanja nejednakosti zamenjuju uopštenom humanističkom retorikom, čiji su ideali ljudska prava, rodna ravnopravnost, zaštita prirodne sredine, briga o životinjama, zalaganje za seksualne manjine. Za ostvarivanje tih, milenarijskih zamisli, ne utvrđuju se jasni rokovi, niti se o njima podnose godišnji računi. Tome treba dodati uvek zgodno angažovanje protiv rasizma, antisemitizma i ksenofobije, kao i nacionalizma, gde se plemeniti porivi levice srećno poklapaju sa pragmatičnim razlozima desnice, pošto je nacionalizam velika smetnja slobodnom protoku ne samo ljudi i ideja, nego i robe i kapitala.

Ova ideološka matrica, sa malim varijantama, prepoznatljiva je kod francuskih socijalista, britanskih laburista, američkih demokrata, španskih socijalista, nemačkih socijal-demokrata, Sirize, Podemosa… Svi su se oni, devedesetih godina, istakli u zalaganju za ozakonjenje prava na ingerenciju, to jest, za legalizaciju vojnih intervencija protiv neposlušnih država i njihovih vođa. Prva žrtva te ratnohuškačke ideologije, u suprotnosti sa slovom i duhom međunarodnog pravnog sistema, bili smo, u proleće i u leto 1999, mi.

Ako leve partije gube tlo pod nogama i razlog postojanja zbog prihvatanja neoliberalnog modela kao jedino racionalnog i u praksi potvrđenog uređenja, desnica postaje dezorijentisana i suvišna zbog nesposobnosti da svoj model uistinu ostvari. Jedni su išli za lepim željama i iluzijama, drugi su sledili tvrdu logiku ponude, potražnje i nemilosrdne konkurencije da bi, različitim putevima izbili u istu pustinju. Visoka stopa nezaposlenosti, zaprečena budućnost mladima, munjevito bogaćenje manjine uz istovremeno osiromašenje većine, pogotovo od kako se otkrilo da se posednici kapitala ne bave unapređivanjem i razvijanjem proizvodnje, nego umnožavanjem finansijskih sredstava izvan proizvodnog procesa: sve to navodi na zaključak da su kapitalisti postali grobari kapitalizma. Gramzivost je počela da proždire gramzivce.

Levica se, sa svojim glasom negodovanja, danas ne čuje ni u parlamentu, ni na ulici. Priznavši prednost neoliberalnom konceptu, ona se pomirila sa neizlečivim zlom Istorije. Ugašeni su i poslednji plamičci nade u mogućnost izgradnje pravednijih društvenih odnosa. Internacionalizam je našao nakazno ostvarenje u mondijalizmu. U nizu ratova, vođenih u poslednja četvrt veka, okrvavljena su široka prostranstva Afrike i Azije, a levica je, ćutanjem ili aktivnim učešćem te razbojničke ratove podržala. Njen filozofski idealizam i desničarski vulgarni materijalizam ušli su u nekad nezamisliv ortakluk.

 

E v r o p s k i    c v e t

Ovu međupartijsku idilu narušila je divlja pojava zvana Donald Tramp. Levica i liberalna desnica bile su podjednako šokirane. Niko ne zna kako će se ovaj obrt dalje razvijati. Kako god da bude, Trampova pojava izazvala je, za časak, odahnuće u svetu. Medijska hajka ne prestaje, bojkot je jednodušan. Običaj je da ustoličenje u Beloj kući ulepšaju jedan kantautor i jedan pesnik. U novembru, taj ritual je ispunjen samo delimično. Na svečanosti se, kao pevačica, pojavila sasvim mlada i nepoznata devojka, dok je prigodnu pohvalnicu ponudio pesnik bez ijedne objavljene zbirke po imenu Joseph Charles MacKenzie. On se nije ni pojavio u Beloj kući, nego je svoj sastav objavio u štampi. U odi Makenzi, inače obožavalac Škotske, ime Donald transkribuje u gaeličkom, keltskom obliku, i svaku strofu završava pominjanjem plemena Maklaud, iz koga, po majčinoj liniji, potiče novi domaćin Bele kuće. Njegova supruga se pominje kao „cvet iz Evrope“; gledana iz Amerike, Evropa je odveć mala da bi se u njoj uočilo slovenačko ćoše:

 

„And the flower of Europe, Melania the fair,

Adds a lustre and grace with her long flowing hair“,

što bi se, slobodno, moglo odrimovati:

I lepa Melanija, evropski cvetak, čije bujne kose

Ljupkosti i veličini i slavi doprinose.

 

Zaslepljeni mržnjom prema kvaritelju planetarnog jednoumlja, Trampovi neprijatelji nisu u stanju da primete tu gordu lepoticu: i ona je, sa svojim mužem, u celu priču upala sa neke druge planete.           

[/restrict]