Odlazi li „umorna“ Angela Merkel

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Nagoveštaj moguće, i konačne, promene vlasti u Berlinu: „Euforični“ start socijaldemokratskog kandidata za kancelara Martina Šulca, koji je najednom oživeo nekad moćnu, a „uspavanu“ i letargičnu stranku, ocenjuje se kao „kiseonik“ za nemačku politiku i „nada za liberalnu demokratiju“

Nemačke socijaldemokrate su dobile najviši položaj (predsednički) u očekivanju i onog najvažnijeg (kancelarskog). Novi šef države postao je (12. februara) doskorašnji (i dugogodišnji) šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer, a njegov izbor će, sasvim izvesno, pojačati vetar u jedra socijaldemokratskom kandidatu za šefa vlade Martinu Šulcu.

Šulc bi, naime, bar kako stvari trenutno stoje, zaista mogao da u septembru, na parlamentarnim izborima, pošalje (konačno) Angelu Merkel u političku penziju i istoriju: tu je Angeli već obezbeđeno mesto, ako ne zbog posebnih zasluga, ono zbog činjenice da je reč o prvoj Nemici koja je osvojila kancelarski tron.

Izbor godinama najpopularnijeg nemačkog političara za predsednika republike predstavljao je, praktično, formalnost. Iza socijaldemokratskog kandidata Štajnmajera stali su njihovi partneri iz (vladajuće) velike koalicije, konzervativci uz (opozicione) liberale i zelene. Dovoljno za apsolutnu većinu glasova na takozvanoj Saveznoj skupštini koja se, u takvom „formatu“, sastaje samo prilikom izbora šefa države, a čine je 630 poslanika Bundestaga i toliko delegata šesnaest pokrajina, među kojima se, uz parlamentarce i političare, nađe mesta za poznate umetnike, naučnike, novinare i sportiste.

POLITIČAR „ČISTOG OBRAZA“ Frank Valter Štajnmajer (61) je četvrt veka u politici i opstao je, na istaknutim položajima, „čista obraza“: bez ijedne mrlje i afere u biografiji. Bio je, pored ostalog, šef kancelarskog ureda u vreme vladavine Gerharda Šredera (odatle se kontrolišu i koordiniraju moćne tajne službe), prvi socijaldemokratski šef diplomatije posle Vilija Branta i socijaldemokratski kandidat za kancelara na izborima 2009. godine, kada njegova stranka nije dobila dovoljno glasova za osvajanje najvažnijeg političkog položaja u zemlji.

Izborom za šefa države kruniše se karijera čoveka koji je, smiren, razložan i pragmatičan („anti-Tramp“, po oceni „Zidojče cajtunga“), uživao respekt i (naglašeno) poverenje, ne samo stranačkih drugova nego i političkih protivnika, uz veliku popularnost u javnosti čemu je, pored ostalog, doprineo i jedan detalj iz privatnog života: teško oboleloj ženi (sudiji Elke Bidebender) poklonio je svoj bubreg.        

Predsednički (petogodišnji) mandat Štajnmajeru zvanično počinje 19. marta, kada će, i formalno, zameniti u berlinskom dvorcu „Belvi“ (istočnonemačkog) pastora i aktivistu u borbi za ljudska prava u bivšoj (Honekerovoj) Nemačkoj Demokratskoj Republici Jaohima Gauka. Među prvima novom šefu države čestitao je Vladimir Putin, s otvorenim pozivom da poseti Moskvu „u bilo koje, pogodno, vreme“.

„RUSKI“ ČOVEK U BERLINU Detalj koji je posebno zapažen, i komentarisan, u nemačkim medijima. Štajnmajer se ubraja u proverene ruske prijatelje („ruski ljudi“ u Berlinu). Bio je, naime, „siva eminencija“ Gerharda Šredera, u vreme kada su postojali, nesporno, najbolji nemačko-ruski odnosi, uz naglašeno lično prijateljstvo nemačkog kancelara i ruskog predsednika. Putinova (srdačna) čestitka Štajnmajeru imala je i poseban, demonstrativan, ton. Ruski predsednik je upadljivo ignorisao dosadašnjeg nemačkog šefa države: više puta sreo se sa kancelarkom Angelom Merkel, nijednom, u pet godina njegovog predsedničkog mandata, sa Joahimom Gaukom!

Dolazak jednog (klasičnog) socijaldemokrate na najviši položaj u zemlji delovaće, nesporno, okrepljujuće na najstariju nemačku političku stranku, Socijaldemokratsku partiju (SPD), koja se dugo nalazi u krizi i (naglašeno) ohrabrujuće za takođe klasičnog socijaldemokratu Martina Šulca (i jedan i drugi su deca radnika) u njegovom pohodu na kancelarski tron.

U jednom od prošlih brojeva „Pečata“ pretpostavljao sam da bi srčani Martin Šulc, s naglašenim političkim ambicijama, po načinu kako je dočekan, i predstavljen u javnosti kao neočekivani socijaldemokratski kandidat za kancelara (očekivalo se da će to, po prirodi stvari i „pravu prvenstva“, biti šef partije i vicekancelar Zigmar Gabrijel) mogao da izvuče nekada moćnu stranku iz duboke letargije i bude njen „čovek nade“.  

BUĐENJE USPAVANIH Niko, međutim, nije očekivao (njegov) takav „euforičan start“ i, za to vreme, neverovatan učinak. Istraživači javnog mnjenja, više demoskopskih agencija, registrovali su, listom, upadljiv rast popularnosti i buđenje do juče „uspavanih“ socijaldemokrata, uz podatak da bi njihov kandidat (Šulc), kad bi došlo do neposrednog izjašnjavanja u ovom trenutku, ubedljivo pobedio „nepobedivu“ Merkelovu.

O sazrevanju žudnje za promenom na nemačkoj političkoj scenu govori i podatak do kojeg je u istraživanju za prvi program javnog televizijsko servisa ARD došla agencija „Infratest dimap“: na pitanje koja bi partija trebalo da „vodi“ Saveznu Republiku Nemačku u narednom periodu, pedeset odsto ispitanika je „glasalo“ za SPD, a za uniju konzervativaca CDU/CSU 39 procenata. U odgovoru na pitanja kako i koliko su zadovoljni njihovim političkim radom i učinkom, znatno je više onih koji su nezadovoljni radom Merkelove (44 odsto) u odnosu na Šulca (samo 17 procenata).

Koliko će uočljiva promena klime, u ovom času čak radikalna, uticati na konačni ishod izbora za Bundestag, i hoće li potrajati, teško je predvideti. Sve učestalije se poredi sadašnja situacija sa onom kada je „večitog kancelara“ (četiri mandata, šesnaest godina) konzervatica Helmuta Kola „oterao“ politički „junoša“ (ali ne i bez političkog iskustva), jedan od čuvenih Brantovih „političkih unuka“, socijaldemokratski izazivač Gerhard Šreder. Njegova izborna parola i poruka „Helmute, bilo je dosta“ očigledno je pogodila „nerv“ birača.    

UMORNA I BEZVOLJNA I mediji koji nikad nisu bili naklonjeni socijaldemokratama i levici konstatuju sada, u tom kontekstu, činjenicu koja bi mogla da odluči konačni ishod parlamentarnih izbora u septembru, bez obzira što se na njima glasa za stranke, a ne (neposredno) za njihove kancelarske kandidate: protiv „upadljivo umorne“ Angele Merkel (posle tri kancelarska mandata) u izbornu arenu ovoga puta stupa zahuktali, žedan i željan vlasti Martin Šulc.

Uvodničar (zamenik glavnog urednika) „Špigla“ Dirk Kurbjuvajt, uz opasku, u naslovu, da konačno stiže „kiseonik“, konstatuje da je dobar start socijaldemokratskog kandidata za kancelara „nada za liberalnu demokratiju“: Martin Šulc je u ovom času glavni „respirator“ za nemačku politiku. Oživljava demokratiju, čini da ljudi opet budu zadovoljni Socijaldemokratskom partijom, otvara nadu za promenu vlasti. Konačno se pojavljuje alternativa za kancelarku Angelu Merkel, koja posle jedanaest godina vladavine deluje umorno i bezvoljno, kao da je i sama shvatila kako je to predugo.

VREME PROMENA U pitanju je, po njemu, vreme promena: događa se kraj jedne faze demobilizacije u nemačkoj politici i čas u kojem politika ulazi u fazu mobilizacije, promena u dobrom smislu. Merkelova je, kaže se, dugo, predugo, sopstvenim stilom vladavine, činila sve da se ljudi „uspavaju“ i ne bave previše politikom, ostavljajući tako demokratiju bez kiseonika: izostale su žustre debate, emocije, ideje i ideali.

S Šulcom počinje mobilizacija u samom središtu društva i levo od centra. Oduševljenje koje izaziva, na startu, pokazuje razliku u temperamentu između njih dvoje: Šulc „gori“ za svoje ideje, projekte i opredeljenja, Merkelova uvek demonstrira uzdržanost, njene izjave su i ovih dana prikrivene uznemirenosti, bez emocija, strasti i energije.

I dok kancelarka javno demonstrira spokojstvo i mir, u vrhu njene stranke ključa uznemirenost i nervoza: Šulc je, shvata se, opasan rival i izazivač. I da ne treba čekati u (preventivnom) obračunu s njim. U „arenu“ je već uskočio najiskusniji stranački prvak, dugoveki ministar (u ovom času ministar finansija) Volfgang Šojble. On optužuje Šulca da namerno previđa činjenice, posebno kad govori o socijalnim nepravdama i lošoj situaciji u društvu, tvrdeći da Nemačkoj odavno nije „išlo tako dobro“. Za Šojblea je doskorašnji predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc „mešavina Trampa i Obame“. I u razlici u njihovim temperamentima vidi prednost Merkelove: ona, kaže, za razliku od Šulca, o svemu najpre dugo i dobro porazmisli, pre nego što se oglasi i donese „nabolju odluku“.

TRAMP KAO (NEOČEKIVANA) POMOĆ Zvuči paradoksalno: u taboru konzervativaca su uvereni da bi novi američki predsednik Donald Tramp, „haotičnom i divljom politikom“, mogao najviše da pomogne Angeli Merkel u osvajanju i četvrtog mandata. Građani će shvatiti, kažu, da u ovako dramatičnim vremenima i kardinalnim promenama, posle bregzita, migranata i konačno Trampa, Nemačkoj je, i Evropi, preko potreban „čvrst oslonac“, sadašnja kancelarka, njeno veliko političko iskustvo, smirenost i postojanost.

Hoće li Angela Merkel sve to zaista moći da i politički „unovči“ znaće se tek u septembru: do tada, uprkos zaklinjanju i jedne i druge strane da izborna kampanja u Nemačkoj neće ličiti na američku, po uvredama, podmetanjima i isključivostima, predstoje još dugi meseci u kojima su moguća mnoga, pa i velika iznenađenja.