O TAJNI PAGANSKOJ U TRADICIJI SRBA

Piše Dr Dragana Stojanović

Kako nas je iskustvo paganskog, stečeno tokom vekova, učinilo onakvima kakvi danas jesmo 

Čemu govor o verovanju ljudi prošlih vremena i njihovim idejama? Da tu nije u pitanju nekakvo tumaranje po muzeju starina, tumaranje koje može biti interesno samo za uzan krug zaljubljenika u carstvo prošlosti? Nedoumice zapravo nema: takav govor je i te kako potreban, jer je mnoge aktuelne društvene probleme teško razumeti ako ne shvatimo i saznamo korene njihovog nastanka. Bojan Jovanović (1950), pisac niza knjiga među kojima su neka od najznačajnijih savremenih dela srpske antropologije, prikazom etapa odnosa paganskog i hrišćanskog kroz istoriju Srba i Balkana uvodi nas u proces stvaranja narodne religije koja je postala/opstala činilac karakternog sklopa srpskog naroda. Kako? Prvenstveno tradicijom uslovljenom istorijskim događajem – rušenja srpske države i njenim padom „u vekovno tursko ropstvo, i poništavanja institucionalnih pretpostavki za očuvanje hrišćanstva dolazi do obnavljanja paganske religioznosti kroz koju je na nov način  progovorio duh starih verovanja. U periodu, dakle, nakon primljenog hrišćanstva paganstvo će iskazati svoju duhovnu vitalnost“. Redovima posvećenim pomenutoj „duhovnoj vitalnosti“, Bojan Jovanović nas uvodi u sadržaj svoje knjige „Duh paganskog nasleđa“ („Dereta“). Praktično, tumačenje paganskog znači razumevanje tog duha, koji daje osnovno obeležje tradicionalnom kulturnom kontekstu i/ili iskustvo paganskog stečeno tokom vekova pokazuje se kao važan faktor koji nas i danas čini onakvima kakvi jesmo.

[restrict]

MORALNI RELATIVIZAM Šta čini identitet paganskog?

Zasnovano na magijskoj praksi, ideolopoklonstvu i verovanju u prirodne sile, paganstvo je „referencijalni pojam sa negativnim predznakom u odnosu na hrišćanstvo“, paganski kultovi su označeni neznabožačkim, tj. paganstvo je naziv za nehrišćanske religije.

Paganstvo/„paganija“ je simbol otpornosti, žilavosti stare srpske vere, koja je nakon primanja hrišćanstva postala duhovna realnost, potisnute vere, koja će, kako autor kaže, „do svog posebnog izražaja doći u periodu slabljenja hrišćanstva“.

Paganski identitet se prenosi tradicijom i običajnom praksom, i odgovor je na nepovoljne uslove u materijalnoj kulturi (često regresivnoj), načinu privređivanja, socijalnoj organizaciji i duhovnom životu.

Narodna privrženost svojim prirodnim paganskim shvatanjima ogleda se u tome što neke hrišćanske praznike i svece preobražava u svom duhu. Primer, između ostalih koje nudi autor je: Lazareva subota, kao sećanje na dan kada je Hristos vaskrsao Lazara, obeležava se kao neradni dan, ali se u narodu ovaj motiv nalazi u nastojanju da se time otkloni opasnost od zmija. Praznik Preobraženje nije u narodu prepoznatljiv po onome što se dogodilo Hristu, već prvenstveno po verovanju da se tog dana događaju promene u prirodi: preobražaj vode i gore. Nadalje, primeri Svete Petke Trnovske, Svetog Spiridona i sl. Najeklatantniji primer preuzimanja atributa starijeg božanstva je lik Svetog Save.

Ukratko, jedna od bitnih odlika paganskog odnosa vezana je za „interesnu“ potvrdu vere. Vera se iskazuje praksom, radi sticanja određene životne izvesnosti „materijalne ili psihološke dobiti“.

Kada se očekivanja vernika uprkos njihovom blagovremeno izvršenim obavezama ne ispune, onda svoje nezadovoljstvo iskazuju neposrednim činom unižavanja i uništavanja starih idola koje ubrzo zamenjuju novim. (Treba li bilo koga podsećati da ovaj manir važi i danas.)

Pronalazeći način da se prilagođavaju nepovoljnim istorijskim okolnostima u Srba se razvio moralni relativizam. Tačnije moralna mimikrija kao izvoz te snalažljivosti i sposobnosti.

Za narode Balkana (pa time i Srba) prelazi iz jedne vere u drugu dešavaju se zbog vekovne životne ugroženosti i zbog verske neukorenjenosti. Ovaj konfuzan religijski identitet posledica je i kulturnog, odnosno religijskog obrasca, smatra Jovanović. Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog identiteta. Osećanje inferiornosti nastoji da se kompenzuje i fiktivnim tvorevinama, pa je „dominacija mašte nad realnošću izraz potrebe za mitskim junacima koji će nadmašiti nedovoljno izražen značaj istorijskih heroja“.

TVRDOKORNO NASLEĐE Knjiga Bojana Jovanovića dragocena je za našu društvenu nauku (etnologiju, sociologiju, socijalnu psihologiju, antropologiju, istoriju). Zamršen odnos paganstva i hrišćanstva provocira dilemu: u kojoj meri pagansko nasleđe Srba (i Balkana), nastalo i održano tokom prošlih vekova, utiče na naš realan identitet? Kulturna i civilizacijska slojevitost Balkana ukazuje na tvrdokornost opstanka paganskog verskog nasleđa u konstituisanju duhovnog i religijskog identiteta. U okviru tih najranijih verovanja stvaraju se idoli, „vrši se totemska klasifikacija i obznanjuju prvobitne predstave o  nadnaravnim bićima“.

Podsećanja radi bitne razlike između paganstva i/ili paganina u svakom od nas i hrišćanstva je u poimanju i pravom razumevanju greha i krivice, praštanja i – u zaboravljanju uvrede. Hrišćanstvo nudi i prvi pravi pokušaj konačnog savladavanja osvetoljubivosti koja je trajala (i još uvek traje) milenijumima dugo u čovečanstvu.

Nesloga u srpskom narodu od davnina, ukazuje – nažalost – „na žilavost trajanja paganskog čoveka u nedovoljno hristijaniziranom srpskom čoveku, otud i prevare, izdajstva i osvete“ (V. Jerotić).

Ostaje na kraju (kao što je bilo i na početku) ove rasprave teško pitanje, koliko je i šta od paganstva, pozitivnog, a više negativnog ostalo do danas u srpskom narodu? Prastaro pitanje opet postaje savremeno: koliko se pojedinac, a pogotovu jedan narod menja kroz vekove?

Za čitaoce ove bez sumnje izrazito inventivne studije ostaje pitanje da li je nacionalno oličenje Srba sazdano u nazivu „paganski hrišćanin“ ili se radi o religijskom „posthrišćanskom paganstvu“ – deluje isto/slično, ali nije, proverite sami zašto!            

[/restrict]