Nemiri regionalnog mira

Piše Nataša Jovanović

U kojoj vezi je 57 optužnica podignutih protiv Srba na Kosovu – kaznene ekspedicije koja bi mogla da se završi novom „Olujom“ ukoliko se Srbi ne povinuju svim zahtevima Prištine, tačnije, prestanu da budu Srbi – sa potpisom koji je Srbija stavila na SSP

Naloge za hapšenje koje je Specijalno tužilaštvo za ratne zločine Kosova podiglo protiv 57 Srba osumnjičenih za navodne ratne zločine na Kosovu i Metohiji 1998. i 1999. dodatno je obespokojilo žitelje severno i južno od Ibra, ali i aktuelizovalo pitanje može li biti mira na Balkanu dok god jedan ceo narod sedi na optuženičkoj klupi.

Jer albansko tužilaštvo na Kosovu sprovodi samo ono što već godinama hrvatsko radi – popisuje i „raščešljava“ spiskove onih koji bi mogli da se uklope u profil ratnog zločinca, a takav je svaki Srbin koji ne aminuje politiku tamošnjih vlasti. Da li Srbija može da zaštiti svoje građane u ovim montiranim procesima, te u kom trenutku je to naše pravo suspendovano?

KOOPERATIVNI U MERI TUĐIH INTERESA Da li i Kosovo i Crna Gora i BiH i Hrvatska, znajući da je Srbija pritisnuta obavezama regionalne saradnje, koriste javne i tajne optužnice protiv Srba kao vid pritiska ne bi li nas učinili kooperativnim u meri zadovoljenja hrvatskih, islamističkih i albanskih interesa?
Razlozi za čuđenje kada je u pitanju delovanje Specijalnog tužilaštva tzv. Kosova otpadaju, objašnjava u razgovoru za „Pečat“ pravni istoričar dr Zoran Čvorović, ako se setimo sadržaja Briselskih sporazuma, ali i činjenice da je Srbija stavila svoj potpis na SSP.

Čvorović podseća da je Proces stabilizacije i pridruživanja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji, koji obuhvata sve zemlje bivše Jugoslavije bez Slovenije, ali i Albaniju, pokrenula Evropska komisija u maju 1999. godine, u jeku agresije NATO na SR Jugoslaviju. O cilju ovog institucionalizovanog procesa jasno govori, objašnjava on, atribut „stabilizacija“ u njegovom nazivu.
„Nije slučajno da je samo na području Zapadnog Balkana proces pridruživanja EU dobio dodatni atribut ’stabilizacije’, niti je slučajno što je Proces stabilizacije i pridruživanja EU ovog regiona proglašen u maju 1999, u jeku agresije NATO na SRJ. Stabilizacija je eufemizam za posleratno cementiranje i trajno institucionalno obezbeđivanje svih rezultata rata koji je NATO tokom devedesetih godina vodio protiv Srba; počev od bombardovanja Republike Srpske 1995, preko podrške agresiji na Republiku Srpsku Krajinu, pa sve do 1999. i agresije protiv SRJ koja je završena okupacijom Kosova i Metohije. U okviru Procesa pridruživanja i stabilizacije ključna je regionalna saradnja, jer se kroz obavezu regionalne saradnje zemlje Zapadnog Balkana primoravaju da prihvate i pravno sankcionišu političku mapu Balkana koju je iscrtala NATO vojna intervencija. Zato u članu 5 SSP Srbije sa EU stoji da je obaveza regionalne saradnje uslov svih uslova u procesu pridruživanja Srbije EU. Ratifikujući SSP Srbija je pristala da tzv. Republiku Kosovo tretira kao teritoriju van državnopravnog poretka Srbije i da shodno tome sarađuje s njenim organima, kao što mora da sarađuje i s drugim kvazidržavama nastalim velikim delom na nasilno uzurpiranoj srpskoj nacionalnoj teritoriji. Prema članu 15 SSP Srbija je dužna da sa zemljama obuhvaćenim Procesom stabilizacije i pridruživanja, a od 2015. godine to je i tzv. Kosovo, zaključi ugovore o saradnji, između ostalog, i u oblasti policije i pravosuđa. Uostalom, ovu obavezu je Srbija već formalizovala kroz ugovore o saradnji sa policijama i tužilaštvima BiH i Hrvatske. Ukoliko Srbija ne suspenduje SSP, valja očekivati iste ugovore i sa tužilaštvom i policijom tzv. Kosova, jer to nalaže čl. 15 SSP.“

 

RUKE VEZANE SPORAZUMOM Koliko član 15 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU vezuje Srbiji ruke i primorava je na saradnju s pravosudnim organima svih zemalja Zapadnog Balkana, toliko je, upozorava Čvorović, ograničavaju i Briselski sporazumi. Sve dok Srbija ne poništi ove sporazume, njeno sadašnje protivljenje radnjama Specijalnog tužilaštva tzv. Kosova biće besmisleno i pravno i politički nedelotvorno.
„Srbija nije u mogućnosti da ospori delovanje Specijalnog tužilaštva tzv. Kosova ili da se ogluši o realizaciju naloga za hapšenje kada je jednim od Briselskih sporazuma priznala legalitet pravosudnom sistemu tzv. Kosova. Jer, pristajući da protivustavno ukine svoj pravosudni sistem na Kosovu i Metohiji, Srbija je priznala zakonitim pravosuđe koje je ustanovljeno ustavom i zakonima tzv. Republike Kosovo. Sada imamo situaciju da jedan organ pravosudnog sistema tzv. Kosova, priznat od strane Srbije Briselskim sporazumima, sprovodi u okviru svoje nadležnosti istrage protiv Srba, osumnjičenih za izvršenje navodnih ratnih zločina i izdaje međunarodne naloge za hapšenje tih istih Srba. Kako posle Briselskog sporazuma o pravosuđu Srbija može uopšte kredibilno da reaguje? Izvesno je i da će EU izvršiti pritisak na Srbiju da, shodno Briselskim sporazumima i obavezi očuvanja regionalne saradnje iz SSP, prihvati i prizna radnje pravosudnih organa tzv. Kosova. Tek ukoliko bi Srbija suspendovala pomenute dokumente, onda bi Specijalno tužilaštvo tzv. Kosova i drugi pravosudni organi postali protivpravne, kriminalne ustanove, čije bi delovanje Srbija mogla da ignoriše i suzbija radnjama svojih sudova i tužilaštva, koja bi morala opet da osnuje na KiM, bar u delovima gde živi naš narod i gde postoje bezbednosni uslovi.“

 

PROKRUSTOVA POSTELJA ZA SRBIJU I SRBE S druge strane, Srbijini zvaničnici, a to se vidi iz izjava predstavnika našeg Tužilaštva za ratne zločine, pristali su na saradnju sa tzv. Haškim sudom, organizovanim da sudi za krivična dela koja je učinila OVK. Ovaj sud je haški samo prema mestu svog rada, a zapravo je sud tzv. Kosova, jer je osnovan zakonom tzv. Republike Kosovo i to posle promene ustava koja je omogućila njegovo osnivanje. Spremnošću pravosudnih organa Srbije da sarađuju sa ovim sudom Srbija priznaje pravosudni sistem Kosova.
„Govori se o saradnji sa tzv. Haškim sudom za OVK, a u stvari Specijalizovanim sudom tzv. Kosova, a istovremeno insistira na tome da će Srbija ignorisati postupke Specijalnog tužilaštva za ratne zločine u okviru Državnog tužilaštva tzv. Kosova. Takav pristup je nekonzistentan. Ili se ne priznaje pravosudni sistema Kosova i umesto njega, a u skladu sa Ustavom R. Srbije, osnivaju se na KiM pravosudni organi Srbije, ili se u okviru obaveze regionalne saradnje proistekle iz čl. 15 SSP sarađuje sa svim instancama sudske vlasti tzv. Kosova.“
Očito je da je zaključivanjem SSP sa EU, kao i zaključivanjem Briselskih sporazuma kojima se realizuje obaveza regionalne saradnje iz SSP, Srbija ušla u proces koji predstavlja Prokrustovu postelju za Srbiju i Srbe. Da li ćemo, pod pritiskom obaveze da sarađujemo s državama u regionu i da čuvamo regionalni mir, morati ćutke da posmatramo progon koji protiv Srba sprovode organi okolnih NATO država?

 

SSP LISICE NA RUKAMA SRBIJE

Kao što se na Srbiju vrši politički pritisak da prizna presudu suda BiH kojom je general Novak Đukić osuđen na 20 godina zatvora, Srbija bi mogla, upozorava Zoran Čvorović, da se nađe u situaciji da mora da prizna presude tzv. sudova tzv. Kosova po kojima će se pojedini Srbi oglasiti krivim za neke ratne zločine u montiranim sudskim procesima.

„Činjenica da Srbi protiv kojih se vode postupci danas nisu dostupni kosovskim organima i da Srbija ne želi da ih izruči Kosovu koje ne priznaje, ništa u perspektivi neće značiti ukoliko na rukama Srbije i dalje budu SSP lisice i obaveze regionalne saradnje.“

POTERNICA ZA SRBIMA IZ KLINE

Osnovni sud u Peći podigao je Optužnicu protiv 14 Srba iz Kline koji se terete za teško krivično delo ratnog zločina počinjenog tokom 1999. godine. Za njima je raspisana poternica i dostavljena svim policijskim stanicama na Kosovu, uključujući kosovske prelaze i aerodrom u Prištini.

Sud u Peći je ovu odluku doneo u saradnji sa kosovskim specijalnim tužiocem za ratne zločine, a krivično delo koje se osumnjičenim Srbima stavlja na teret kažnjivo je višegodišnjom kaznom zatvora.

MI SMO RATOVALI ZA SVOJU ZEMLJU, ONI SU KLALI

Na spisku optuženih, kako prenosi albanska štampa, nalazi se i ime Slavka Nikića, poslednjeg člana specijalne jedinice MUP-a koja se borila protiv krijumčarenja narkotika na Kosovu i Metohiji 1998. i 1999. U razgovoru za „Pečat“ Nikić ističe da je ovo pokušaj bajpasovanja nezadovoljstva koje je usledilo nakon hapšenja Haradinaja i osnivanja Suda za ratne zločine, te da albanska strana pokušava da u isti red stavi oficire i komandante koji su časno i u skladu za Ženevskom konvencijom branili svoju teritoriju sa ubicama i koljačima odgovornim za masakriranje, kidnapovanje i klanje 2.500 Srba sa područja Kosova i Metohije.

„Tu ima još jedna stvar – dokazi koje posedujemo a koji svedoče u prilog tome da su oni ubijali i Albance. Setimo se zašto je ubijen bivši pripadnik JNA i jedan od osnivača UČK Tahir Zemaj, koji je bez obzira na izbor da učestvuje u zločinačkom pokretu, poštovao kodeks časti. Naime, kada je saznao da je Ramuš Haradinaj ubio i bacio u Radonjićko jezero mladu 16-godišnju Šiptarku, Zemaj je burno reagovao. Tahir Zemaj, njegov brat i njegov  sin su ubijeni. Haradinaju su smetali svedoci nedela.“