„PERESTROJKA“ NA ZAPADU

Vetrovi promena u „Slobodnom svetu“

Piše BORIS NAD

Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi i referendumska odluka Britanaca o napuštanju EU govore nam da se Zapad nalazi u ozbiljnim previranjima i da bi liberalnu utopiju mogla zadesiti sudbina komunističke utopije s početka devedesetih godina prošlog veka

Rezultat američkih predsedničkih izbora izazvao je zaprepašćenje liberalne javnosti na Zapadu, ali je takav ishod zapravo dokaz demokratičnosti političkog sistema, čak i pod uslovom da je o njemu odlučila „ruralna i konzervativna Amerika“ ili „bela radnička klasa“. Ili tako smatraju uticajne liberalne elite. O tome govori i „guru“ liberalne misli Frensis Fukujama: „Impresivna pobeda Donalda Trampa nad Hilari Klinton 8. novembra pokazuje da američka demokratija i dalje radi u jednom važnom smislu. Tramp je briljantno uspeo da mobiliše jedan zanemareni i nezastupljeni deo izbornog tela, belu radničku klasu, i progura njenu agendu u sam vrh državnih prioriteta.“

Danas postajemo svesni da „impresivna pobeda Donalda Trampa nad Hilari Klinton“, slično bregzitu – na kome su Britanci konačno odbacili projekat zvani Evropska unija – ima značaj velikog strateškog zaokreta na Zapadu. Već prve Trampove izjave o otkazivanju daljih pregovora o Sporazumu o transatlantskoj trgovini i investicionom partnerstvu (TTIP), kao i radikalno drugačiji pogledi na buduću ulogu SAD i NATO u svetskim zbivanjima, dopuštaju takav zaključak.

U oba slučaja o ishodu su odlučile skoro simbolične razlike u broju glasova, a rezultati su predstavljali pravi šok za analitičare i komentatore, medije glavnog toka i liberalne političke elite na Zapadu.

[restrict]

Globalno prestrojavanje Ako je zaista reč o velikim strateškim odlukama, koje će bitno uticati na budućnost velike svetske sile, pa i Zapada uopšte, da li je moguće da je odluka o tome prepuštena „hiru birača“, onih „običnih“, „malih“ i „svakodnevnih ljudi“ o kojima je s toliko prezira u svojim porukama govorio Džon Podesta, šef izbornog štaba Klintonove, te da je ona donesena u poslednji čas, na biralištima?

Moguće je, ali je malo verovatno. Verovatnija je teza da oba, naizgled nepovezana događaja – bregzit, odnosno pobeda Donalda Trampa – stoje u nekakvoj vezi, te da se radi o suštinskim podelama, dubokom raskolu u američkim i britanskim političkim elitama. Tok američke predsedničke kampanje dovoljno jasno govori u prilog tome. Iza kulisa se sve vreme odvijala skoro nevidljiva, ali uporna i nemilosrdna borba.

Drugim rečima, Donald Tramp nije „usamljeni jahač“, on je glasnogovornik jednog dela američke političke elite, onog koji deli pragmatičniji pristup realnosti i koji je odlučio da odustane od liberalističkog utopizma oličenog u liku Baraka Obame ili Hilari Klinton, na sličan način kao što je ishod britanskog referenduma posledica odustajanja dela britanskih političkih elita od utopijskog projekta „evropskog ujedinjenja“. U toku je „globalno prestrojavanje“, ali i svojevrsna unutrašnja „perestrojka“ u SAD. Rezultati na biralištima samo su posledica toga. Oba događaja predstavljaju pragmatičan i promišljen odgovor na krizu s kojom se danas suočava Zapad. Njihove posledice će nesumnjivo biti dalekosežne.

U suočavanju s ozbiljnom krizom, ili krahom svojih liberalno-utopističkih projekata, ruši se i prividno političko jedinstvo Zapada, koji je i do sada bio podeljen. Najpre, on je podeljen na dva pola: na SAD (u širem smislu anglosaksonski svet, koji uključuje i Kanadu, Australiju i Novi Zeland) i na Evropsku uniju (koja okuplja evropske zemlje oko Nemačke kao hegemonijske sile). To jedinstvo je i ranije bilo krhko: tokom drugog mandata Baraka Obame održavalo ga je suprotstavljanje Rusiji, mobilizacija „zapadnih saveznika“ protiv pretnje „ruskog imperijalizma“. Unutar svake od ove dve celine postoji druga temeljna unutrašnja suprotstavljanja: u Americi, to je podela na konzervativce i liberale. U Evropi, na evroatlantiste i evrokontinentaliste.

Zapad je, dakle, već neko vreme u ozbiljnoj krizi, a njegova moć naglo i nezaustavljivo opada. O tome, među ostalim, govori i Zbignjev Bžežinski, u svom članku za časopis Amerikan interest pod naslovom Na putu globalnog preuređenja. Ukratko: epoha globalne dominacije SAD najzad je završena, Americi preostaje jedino da pokuša da zadrži svoju prednost u odnosu na svoje rivale – ne i položaj svetskog hegemona – i pristupi nekoj vrsti „globalne perestrojke“.

Izlazak Britanije iz EU, odustajanje SAD od uloge svetskog policajca i predvodnika liberalnog, „slobodnog sveta“ su u tom slučaju iznuđeni, ali ipak pomno promišljeni potezi. Pripremio ih je jedan deo političkih elita Zapada, a potvrdilo biračko telo, ona masa nezadovoljnika koje su mejnstrim mediji ismevali kao „ruralnu“ i „konzervativnu“, nasuprot „urbanoj“, „liberalnoj“ i „progresivnoj“ Americi. 

 

Rađanje Zapada – smrt Evrope Ali šta je uopšte „Zapad“ i kako se ovaj pojam razvijao u istoriji, da bi danas postao naziv za političku, još i više, civilizacijsku celinu, koja pretenduje da postane uzor čitavom čovečanstvu, ili je takve pretenzije gajila još doskora?

Zapad nije isto što i Evropa, premda je Zapad ponikao u njenom krilu i rodio se iz nekadašnje evropske civilizacije, označavajući istovremeno i njen kraj. Prvobitno „Zapad“ označava samo zapad evropskog kontinenta, zemlje poput Engleske, Holandije i Francuske, u kojima se najpre odigrao prelaz sa tradicionalnog evropskog u „moderno društvo“. Takav prelaz označava i prelaz sa tradicionalnih formi privređivanja (agrarna ekonomija) na industrijsku proizvodnju.

Ovom prelazu prethodila je prava revolucija u mislima i osećanjima, koja je stvorila epohu moderne. Duboke korene toga svakako treba tražiti u zapadnoj verziji hrišćanstva. Upravo u rimokatolicizmu, kao „modernijem“ i „progresivnijem“, začinju se one tendencije koje će se nastaviti sa reformacijom i prosvetiteljstvom, a to su individualizam, ekonomizam i utilitarni racionalizam. S američkim liberalizmom, posebno u svojim fundamentalističkim formama, on dobija neke nove i uistinu devijantne crte.

Njena najvažnija obeležja su sekularizam, ideja (beskrajnog) materijalnog progresa, naučna slika sveta (pozitivizam) i liberalna politička ideologija, na kojoj se zasniva demokratsko društveno uređenje, te ekonomija koja se bazira na tržištu i industrijskoj proizvodnji. Na ovih nekoliko jednostavnih principa počiva „modernizacija“, koja se potom nameće „ostatku sveta“. 

Takav „Zapad“ i Evropa postaju sinonimi počev od 17. veka. Iz toga se rađa i ubeđenje da je put progresa – progresa shvaćenog na zapadni način – univerzalan, obavezujući za čitavo čovečanstvo. Između Zapada i modernizma postavlja se znak jednakosti. To je ideja zapadnog univerzalizma.

Iz određenih razloga, ove ideje se posebno snažno ukorenjuju na „Krajnjem zapadu“, na nekadašnjoj evropskoj periferiji: u praznim prostorima Novog sveta. SAD, dojučerašnja evropska kolonija, uskoro postaju avangarda ovih tendencija. Jedan od razloga je i činjenica da američko društvo od samog početka nije posedovalo nikakve tradicionalne društvene strukture, a da je njegova osnovna religija protestantizam u svojim radikalnim formama. Jedina američka politička ideologija je zapravo liberalna.

Takav Zapad doživljava neslućen uspon i brzu akumulaciju privredne, potom i političke i vojne moći. Ujedinjuje se, prisilno ili mirno, pod kišobranom SAD, „nevoljne imperije“, imperije koja je dugo odbijala da samu sebe nazove tim imenom. Ovaj proces se odvija u nekoliko etapa. S krajem Drugog svetskog rata on je praktično završen, a Evropa podeljena na Istok i Zapad. Zapadni deo će biti modelovan prema američkom obrascu. Istočni će, sve do pada Berlinskog zida, biti pošteđen amerikanizacije. EU otuda nije samo podeljena na bogati sever i siromašni jug, već najpre na Zapad („progresivniji“ deo) i zaostali „Istok“.

Međutim, širenje Zapada označava smrt tradicionalne evropske civilizacije, odnosno njen prelaz iz predmoderne u modernu.

 

Jednopolarni trenutak Počev od 1945. godine takav Zapad predstavlja jedinstvenu političku celinu, koja se suprotstavljala Drugom svetu, komunističkom Istoku, boreći se za svetsku prevlast. Paralelno sa suprotstavljanjem spoljašnjem neprijatelju, odvijaju se integrativni procesi unutar samog Zapada: isprva na vojnom i političkom, a potom i na ekonomskom i kulturnom planu, što od labavog saveza država, povezanih odbrambenim ugovorom, postepeno stvara jednu političku i ekonomsku celinu, civilizaciju, imperiju ili šmitovski „veliki prostor“. S porazom komunističkog bloka, počinje ekspanzija takvog Zapada, najpre na istok Evrope, a potom i na bivši sovjetski prostor, Baltik i u „nezavisnu Ukrajinu“.

Na kraju 20. stoleća, posle poraza istočnog bloka, slika deluje gotovo idilično: Zapad je neosporni svetski lider i planetarni hegemon. Liberalni ideolozi proglašavaju „kraj istorije“. Planeta se ujedinjuje pod njegovom dirigentskom palicom. Neprijatelji su ućutkani. Posle generala De Gola, ona je u potpunosti atlantistička, evrokontinentalizam je izgnan na margine. Amerika učvršćuje svoj primat, u prvom redu u zapadnom svetu. Vilijam Kristol, ideolog američkog neokonzervativizma, tada je mogao da zaključi: „Dvadeseti vek je bio vek Amerike, a 21. vek postaće američki vek.“ Čarls Krauthamer je ovaj trenutak istorije prozvao „unipolarnim trenutkom“.

To je trenutak u kome Amerika pokušava da ostvari svoju staru ideju „jednopolarnog sveta“ – sveta u kome više neće biti političkih podela i nikakve multipolarnosti, pošto će čitava planeta postati uniformna i liberalna, pretvorena u jedinstveno „planetarno tržište“. „Američki vek“ znači da će Amerika postati globalna, za razliku od „veka Amerike“ u kojoj je ona bila samo planetarni hegemon. To je važna razlika.

Konkurenti i neprijatelji takvog Zapada su ili eliminisani, ili ih još nema na vidiku. U tom času, Zapad zaista raspolaže sa neuporedivom vojnom, finansijskom i ekonomskom moći, kao i najvišim standardima u tehnologiji i „kvalitetu života“. Svet će, ukratko, biti ili jednopolarni ili ga neće biti: „Mi (Amerikanci) živimo u jednopolarnom svetu“ (Č. Krauthamer). Ovo u stvari znači: „Mi oduvek živimo u jednopolarnom svetu.“

Zapad sada čine dva (uslovna) pola: SAD, kao njegov hegemon i avangarda, i EU, kao neka vrsta produžetka Amerike na evropskom tlu. To su dva dela jednog i jedinstvenog organizma. Njihovo jedinstvo je neupitno – ili se tako samo čini. EU i jeste nastala po američkom i liberalnom obrascu, kao Sjedinjene Evropske Države, ili naprosto prekomorski posed Amerike. Ona deli iste vrednosti, mada u ponečemu još zaostaje (nije dovoljno liberalna ni progresivna). Sama ideja rascepa, nekakve podele, čini se nemogućom. Kao u razdoblju Hladnog rata, Zapad se složno suprotstavlja Istoku, Kini, „ostacima autokratskih režima“ u bivšem SSSR-u ili na Balkanu, čak i kad je reč o vojnim intervencijama.

 

Uspon i pad zapadne imperije Trenutak najvećeg uspona, po nepisanim zakonima istorije, po pravilu označava i početak pada. Krajem 80-ih godina, profesor Pol Kenedi, u svom delu Uspon i pad velikih sila, upozoravao je na opasnost koja preti Americi od „imperijalnog pregrevanja“, a koje nastupa kad troškovi imperijalne ekspanzije počinju da prevazilaze. Ostaće upamćeno da se potpredsednik SAD Džozef Bajden podsmevao ideji „da je nama (Americi) suđeno da nas snađe ideja (Pola) Kenedija da ćemo postati velika neuspešna nacija zato što smo izgubili kontrolu nad ekonomijom i prenapregli se“.

Još 20-ih godina prošlog veka Osvald Špengler je predviđao nezaustavljivo premeštanje težišta proizvodnje sa Zapada na Istok. To se i dešava, počev od 90-ih godina prošlog veka, s usponom Kine i Rusije, a potom još nekolicine drugih država. Ravnoteža moći u svetu se postepeno i neumoljivo menja. Ekonomsku moć prati porast vojne moći i političkog uticaja. Zapad polako ali sigurno dospeva u krizu najpre zbog „imperijalnog pregrevanja“ na koje je upozoravao Pol Kenedi. „Američka imperija“ se za to vreme iscrpljivala besmislenim ratovima u Iraku i Avganistanu („globalni rat protiv terorizma“), pre toga provociranjem i „administriranjem“ rata na Balkanu,  stvaranjem Islamske države radi geopolitičkog prekomponovanja Bliskog istoka, te izvozom liberalne revolucije u bivše sovjetske republike („kijevski majdan“), pri čemu se, zajedno sa EU, sukobila sa „ruskim svetom“. Takva politika, između ostalog, prouzrokuje pravi geopolitički zemljotres u islamskom svetu. Jedna od posledica je ubrzavanje migracija s Bliskog istoka, koje ionako traju već decenijama.

EU, sledeći politiku svog „starijeg brata“, čini sve što može da ubrza sopstevnu krizu, isprva ekonomsku i finansijsku, potom i političku. Pokušaji da obezbedi čvršće političko jedinstvo, na primer kroz stvaranje evropskog ustava, ne uspevaju i samo produbljuju političku krizu. Otvoren sukob s Rusijom, provociran krizama u Ukrajini, na Baltiku, u Pridnjestrovlju, samo će je produbiti. Liberalni utopizam, koji proklamuju briselski komesari, iscrpljuje tako zamišljenu Uniju, ali izaziva i nove otpore i podele unutar same EU. Kriza dobija i svoju ideološku dimenziju, stvaranjem niza stranaka i pokreta koje se protive utopijskom liberalizmu i „političkoj korektnosti“, pri čemu se evropski „konzervativci“ sve češće ugledaju na Rusiju. Rusija je u takvim okolnostima, kao suprotnost liberalnom ekstremizmu, paradoksalno, privlačna i bez bilo kakve propagande.

 

Sraman fijasko Krize u Siriji i Ukrajini predstavljaju prelomne tačke u kojima se ogoljava rastuća nemoć Zapada, u prvom redu SAD. Finansijska (i ekonomska) kriza se prvi put jasno ispoljava 2008, potresom na američkim berzama. Beskrajni ratovi koje i dalje vodi svetska supersila doprinose „imperijalnom prenaprezanju“. Tu su i podjednako uzaludni projekti na kojima insistiraju vašingtonski liberali. Pod tim uslovima, pad poslednje moderne imperije postaje samo pitanje vremena. Nastupa poslednji čas za radikalni zaokret i odustajanje od liberalističkog utopizma, koji već izaziva snažan otpor unutar same „ruralne i konzervativne Amerike“. Vreme za to ističe. Počev od drugog mandata Džordža Vokera Buša, Amerika je duboko podeljena zemlja. Podele su političke, klasne, te rasne i etničke, s evidentnim porastom rasno motivisanog nasilja.   

Za to vreme, kriza se produbljuje i u EU, tom „drugom polu“ zapadnog sveta. Migrantska kriza doliva ulje na vatru. Postoje snažne indicije, ili makar osnovana sumnja da je i to deo plana liberalnih elita da u Evropi ostvare svoje utopijsko multikulturno društvo. Usled svega toga, EU ne samo što prestaje da bude privlačan model već i njena budućnost dolazi pod znak pitanja. Štaviše, njen raspad se može prognozirati s velikom verovatnoćom.

Ovu situaciju sumira Čarls Krauthamer u komentaru pisanom za Vašington post, u kome s dubokom rezignacijom konstatuje da je „epoha dominacije Zapada, predvođenog poslednjom preostalom supersilom – izuzetnom Amerikom“, najzad došla do svog kraja: „Sada se autokratije vraćaju i dobijaju na snazi, demokratije se povlače, a SAD napuštaju osvojene pozicije.“ Čak se i „Obamin pohod na Istok završio krahom, jer su na stranu Kine već prešli i Filipini i Malezija, a još četiri američka saveznika u tom regionu počinju da traže ’rezervne aerodrome’“.   

Povlačenje SAD, kako smatra Krauthamer, počelo je s Obamom, a nastaviće se i pod Trampom. I „politika izolacije Rusije, koju je hvalio Obama, doživela je sraman fijasko. Najveći demokratski klub Zapada – EU – može se uskoro raspasti na delove zbog širenja pokreta na kontinentu poput onoga koji je porodio bregzit“. To je kratki rezime geopolitičke realnosti na početku Trampovog mandata.

 

Geopolitički tektonski poremećaj Nastupilo je vreme za preispitavanje velikih strateških odluka. Svet je izložen pravom geopolitičkom zemljotresu. Usled toga dolazi i do oštrih podela unutar zapadnih političkih elita, od kojih su neke, više po inerciji, za nastavak statusa kvo, dok druge sve jasnije uviđaju neophodnost nalaženja novih rešenja. U uslovima krize modela evropskog ujedinjenja, sve protivrečnosti se ispoljavaju s novom snagom. Javljaju se „zemlje-odmetnici“, koje nastoje da se drugačije pozicioniraju u svetu koji se velikom brzinom menja, poput Mađarske; druge će sve glasnije zahtevati sopstveni bregzit (Francuska, Holandija).

Britanija je, veoma dugo, igrala ulogu američkog „Trojanskog konja“ u EU. Tinjajuće nezadovoljstvo prema Briselu i „evropskim institucijama“ prerasta u otvoreno suprotstavljanje i dobija svoje lidere, poput Najdžela Faradža. Uspeh britanskog referenduma znači da će Britanija ubuduće ići svojim putem. Kako su pokazale već prve izjave nove premijerke, britanska vlada očekuje da će štete koje će Britanija imati od bregzita biti kompenzovane tešnjim vezama sa SAD, pa i ostatkom anglosaksonskog sveta. Ostatak EU (na čelu s Nemačkom) je, manje-više, prepušten sam sebi. Ona će ubuduće biti zauzeta sopstvenom krizom, suočavajući se sa sve snažnijim pretnjama dezintegracije i raspada. Sasvim je izvesno da u tim okolnostima neće moći preuzeti onu liberalnu štafetu koju je nemačkoj kancelarki ponudio odlazeći predsednik Obama. U budućnosti ona neće igrati ulogu imperijalne, nego mnogo skromniju ulogu regionalne sile – i ne više od toga. Njen položaj određuje i činjenica da se nalazi između dva svetska geopolitička pola (Amerike i Rusije). A u tom sudaru jednostavno nema mesta za trećeg.

Ovaj britanski zaokret ne bi imao mnogo smisla da je Hilari Klinton izašla kao pobednik iz američke predsedničke trke. Ali, za mnoge neočekivano, pobeđuje dojučerašnji autsajder. U konačnom ishodu: Amerika odustaje od svojih globalističkih vizija i sna o liberalnoj planeti i okreće se samoj sebi, birajući put imperijalnog uzmicanja i konsolidacije unutar same imperije. Jedinstveno tržište će verovatno biti ostvareno, ali u daleko skromnijim razmerama.

Svet je poslednjih godina izložen pravom geopolitičkom tektonskom poremećaju, u kome su velike sile, ili imperije u nastajanju, prisiljene da redefinišu svoje pozicije i iznova biraju i realizuju sopstvene projekte poželjne budućnosti.

Događaji o kojima je reč predstavljaju odgovore na te izazove. Na svom trijumfalnom pohodu ka Beloj kući, Donald Tramp je uživao zdušnu, diskretnu i tačno doziranu podršku dela američke političke i ekonomske elite i pojedinih obaveštajnih službi. Nije teško zaključiti kojeg: to je zapravo deo američkog establišmenta koji je, u novim okolnostima na početku 21. veka, odlučio da preživi, spasavajući ono što se još može spasti.

Njegov prvi i najvažniji zadatak je konsolidacija posustale Amerike. Ukoliko u tome ne uspe, mogao bi preuzeti ulogu sličnu onoj koju je na zalazu sovjetske imperije igrao Mihail Gorbačov i ostati upamćen kao „administrator raspada“ zapadne imperije.

[/restrict]