SUSRET S FIDELOM

Piše Živadin Jovanović

Nekadašnji šef diplomatije SRJ imao je priliku da se zvanično susretne s pokojnim kubanskim liderom i da s njim vodi duge i temeljne razgovore. O čemu su pričali i kakve je utiske na jugoslovensku delegaciju ostavio Comandante? Pročitajte u Jovanovićevom autorskom tekstu koji „Pečat“ objavljuje

Krajem avgusta 2000. bio sam u zvaničnoj poseti Kubi. Bilo je to nešto više od godinu dana posle NATO agresije na našu zemlju i nepuna dva meseca pre oktobarskog prevrata u Beogradu. Predsednik Kastro me je primio 28. avgusta 2000. kasno po podne, zajedno sa mojim domaćinom, kubanskim MIP-om Felipeom Rokeom. Posle otprilike jednočasovnog razgovora u najužem sastavu, pridružili su se i drugi članovi jugoslovenske delegacije među kojima su bili pomoćnik ministra Ivan Mrkić, naš ambasador u Havani Miša Lalović i drugi. Razgovori su se nastavili tokom večere koju je priredio predsednik Kastro i trajali do posle ponoći. Prvi deo razgovora vođen je za stolom u skromno nameštenoj sali za sastanke, a večera je bila u trpezariji u krugu predsedničke palate, punoj cveća i ukrasnih tropskih biljaka. Naš domaćin bio je neposredan, jednostavan i nenametljiv, a razgovor je tekao neusiljeno, u vrlo prijatnoj atmosferi, tako da je tih šest ili više časova proteklo neprimetno.

[restrict]

O ČOVEKU ,,Comandante Fidel“, kako ga obično oslovljavaju njegovi saradnici i sunarodnici, a i većina stranih sagovornika, izgledao je upravo onako kako ga javnost zna sa fotografija i TV snimaka – visok, vitak, jedva primetno povijenih ramena, rečit, neposredan, kao da goste iz Beograda poznaje odvajkada. Bio je u svojoj uobičajenoj, lepo ispeglanoj maslinastoj uniformi, koja je istovremeno delovala i jednostavno i svečano. Vojnički opasač.

Pred nama je legenda, slavni revolucionar, državnik simbol druge polovine 20. i početka 21. veka. Borac za pravdu, istinu i socijalizam, odlučni protivnik imperijalizma i globalizma i kada su se mnogi moćniji pomirili s dominacijom SAD i multinacionalnog korporativnog kapitalizma. Jedan od najuticajnijih lidera Pokreta nesvrstanih zemalja. Cilj mnogih atentatora. Istovremeno običan čovek. U stvari, „Comandante Fidel“ nema premca za poređenje. Najpre je oružjem izborio slobodu za svoj narod, a zatim rukovodio relativno malom, siromašnom ostrvskom zemljom 50 godina u totalnoj blokadi nametnutoj od strane najmoćnije sile modernog doba, koja je u neposrednom susedstvu. Nebrojeno puta pokušavali su ne samo da ga zbace sa vlasti već i da ga likvidiraju. Nije se bojao, nije se kolebao, nije odustajao od svojih ubeđenja, čak ni kada je ostao bez podrške SSSR-a za koji se decenijama verovalo da je zaštitnik Kube. Retko ko je i pomišljao da Kastro i Kuba sa svojom komunističkom filozofijom, socijalističkim sistemom i politikom nezavisnosti, mogu toliko dugo opstati u neposrednom susedstvu globalne imperije, posebno nakon pada Berlinskog zida i kraha SSSR-a. Bio je jedan od najuticajnijih lidera Pokreta nesvrstanih, uživao je najšire poštovanje među zemljama Latinske Amerike, Azije i Afrike, posebno onih čiju je borbu za dekolonizaciju podržavao i pomagao svim raspoloživim sredstvima, uključujući slanje kubanskih trupa. Mnoge su mu tu pomoć uzvraćale punom otvorenošću za saradnju, olakšicama i privilegijama, pa i isporukama toliko potrebne nafte. Čovek s kojim razgovaramo, čiji smo gosti, nekoliko sedmica pre toga razgovarao je s papom Jovanom Pavlom II, možda baš ovde, za istim stolom za kojim sedimo. Objavljeno je da uskoro „Comandante“ prima u goste i Vladimira Putina koji simbolizuje jednu drugačiju Rusiju, ovu koja se, posle Jeljcina, Kozirjeva i sličnih, uspravlja, koja traži ravnopravnost i poštovanje njenih interesa.

„Comandante“ govori na španskom iako je bilo primetno da vrlo dobro razume i govori i engleski. Njegova je praksa, međutim, da govori isključivo španskim jezikom, što je razumljivo i kao praksa većine državnika da govore na svom maternjem jeziku i kao izraz ličnog odnosa prema jeziku kao suštinskom obeležju nacionalne kulture i dostojanstva. Odlično prevodi na engleski i sa engleskog na španski simpatična mlada Kubanka koja stilom i tačnošću i jasnoćom prevođenja podseća na Lijanu Tambaču, prevodioca predsednika Tita.

Na večeri je bilo desetak članova jugoslovenske delegacije, uključujući Mišu Lalovića, jugoslovenskog ambasadora u Havani, sa suprugom.

KONTEKST POSETE Svetske odnose karakterisala je unipolarnost, puna dominacija SAD na vojnom, političkom, ekonomskom, medijskom planu. Rusija pokazuje znake uspravljanja, ali to je tek početak. Kina ubrzano osvaja nove tehnologije i koncentriše se na reintegraciju Makaoa, Hongkonga i Tajvana. Ne zaboravlja provokativno američko bombardovanje svoje ambasade u Beogradu. Evropa je naviknuta na angloameričko vođstvo, bez svojih lidera i vizije. Takvom držanju poseban doprinos daje visoka briselska birokratija (EU, NATO) čiji se najuticajniji deo formira po ukusu Vašingtona.

Jugoslavija je u izolaciji i pod enormnim ekonomskim, političkim, propagandnim i subverzivnim pritiscima. SAD smatraju da SRJ opstaje suprotno principima međunarodnog prava i pripremaju odvajanje Crne Gore od Srbije. Saveznike i kandidate za članstvo u NATO-u ubeđuju da Kosovo i Metohiju treba što pre priznati kao nezavisnu državu. Taj zahtev direktno postavljaju na NATO konferenciji u Bratislavi 28. i 29. aprila 2000. pred šefovima država, vlada, ministrima inostranih poslova i odbrane. SAD pokreću akciju u Njujorku da se SR Jugoslavija i formalno isključi iz Ujedinjenih nacija, procenjujući da bi tako srušile zvanični stav Beograda o pravu SRJ na kontinuitet, a potom lakše izvršile njeno razbijanje ili, kako su isticale, okončale proces disolucije Jugoslavije. Akcija se formalno vodi kao „Hrvatska inicijativa“, iza scene njom rukovodi američki ambasador u UN Ričard Holbruk. U isto vreme, drugi američki ambasador, Vilijam Montgomeri sa privremenim sedištem u Budimpešti, intenzivno radi na „demokratizaciji Srbije“. U stvari, priprema svrgavanje Slobodana Miloševića „demokratskim i fer izborima“ koji će uslediti septembra 2000. Budimpešta vrvi od američkih štabova, specijalista za propagandu i subverzivne delatnosti, kao i od aktivista DOS-a, tzv. nevladinih organizacija koji u smenama prolaze najrazličitije kurseve da bi savladali najnoviju američku tehnologiju smenjivanja neposlušnih lidera i „demokratizacije“ nepodobnih država. Na unutrašnjem planu ograničena materijalna sredstva su usmerena na obnovu porušene zemlje, prvenstveno infrastrukture. Srpsko rasejanje daje dragocenu finansijsku pomoć kojom se grade ili rekonstruišu mostovi na Dunavu, Velikoj i Zapadnoj Moravi, kao i na drugim rekama. Diplomatija se bori za proboj izolacije i ukidanje sankcija. Dok članice EU i NATO, pod pritiskom SAD, ostaju odbojne i zatvorene za SRJ, razvijaju se ili obnavljaju veze i saradnja sa Rusijom, Kinom, sa zemljama koje se boje presedana agresije, secesije i legalizacije vojnih intervencija. Pored velike humanitarne pomoći, Kina nam je odobrila vrlo povoljan kredit od preko 300 miliona dolara. Razgovori sa stranim delegacijama tokom dva zasedanja Generalne skupštine UN u Njujorku nedvosmisleno pokazuju nepoverenje u politiku intervencionizma SAD i NATO, posebno u „humanitarne“ motive. To su u prvom redu zemlje u razvoju koje su nam uvek bile značajni politički, ali i ekonomski partneri.

TOK RAZGOVORA Razgovor, uključujući i tokom večere, trajao je duže od šest časova. Pričali smo o mnogim temama od političkih i ekonomskih, do onih iz oblasti kulture, obrazovanja, masmedija. Usput je bilo reči i o pitanjima iz običnog, svakodnevnog života. Razgovor je tekao prijateljski, neusiljeno, bez formalne zvaničnosti ili barijera. Imao sam utisak kao da Kastra dugo poznajem, kao da nastavljamo neke davno započete i uhodane razmene mišljenja i informacija.

Kastro se drži koncentrisano, pažljivo prati sagovornika gledajući ga pravo u oči. Zrači prirodnom toplinom i opuštenošću što stvara prijatnu atmosferu i prenosi se na prisutne. Upravo kao čovek izuzetno bogatog životnog, revolucionarnog i državničkog iskustva. Proživeo je i preživeo mnogo toga dobrog i teškog, od gerilca i komandanta revolucije, do šefa partije i države koja je po mnogo čemu jedinstven fenomen 20. i 21. veka. Čovek koji je preživeo toliko opasnosti za svoju zemlju i narod, ali i za sebe, koji je vodio razgovore sa velikim svetskim umovima, izuzetno mnogo državnika, ali i sa sasvim običnim ljudima, o mnoštvu najrazličitijih tema i problema, od teoretskih i filozofskih do onih o ratu i miru, poljoprivredi i šećernoj trsci, obrazovanju, zdravstvu, globalnom zagrevanju. Ne afektira, nema potrebe da impresionira, da stavlja do znanja da je ispred, ili iznad. Govori jednostavnim rečima koje se lagano nižu zaokružujući misao, ili poruku.

Prenosim mu pozdrave i zahvalnost predsednika Slobodana Miloševića na podršci i izrazima solidarnosti tokom agresije NATO, na čelu sa SAD, iznosim mu prioritete naše unutrašnje i spoljne politike, našu zainteresovanost i otvorenost za produbljivanje bilateralne saradnje. Preneo sam molbu Vlade i predsednika Slobodana Miloševića da Kuba, kao ugledna i uticajna članica Pokreta nesvrstanih, podrži kontinuitet članstva SR Jugoslavije u Pokretu, odnosno da se poništi suspenzija našeg učestvovanja na njihovim konferencijama koja traje od 1992. godine. I drugo, da nam pomognu u lobiranju u Generalnoj skupštini UN da sprečimo Holbrukovu inicijativu za isključenje SRJ iz članstva u UN. Formalno Jugoslavija je i dalje bila članica OUN, imala je svoju stolicu u GS, stalne misije u Njujorku i Ženevi, redovno je plaćala kotizaciju, ali je njeno učešće u radu GS i tela bilo pod suspenzijom. Zamolio sam za posebno delovanje prema liderima latinoameričkih i afričkih zemalja. Spremno je prihvatio moje molbe dajući usput instrukcije ministru Rokeu.

Kastro kaže da je, bez obzira na udaljenost, pomno i gotovo svakodnevno pratio sve što je prethodilo agresiji, samu agresiju, a posle toga i proces obnove i izgradnje razorene zemlje. Pored poruka predsedniku Miloševiću, obraćao se i mnogim državnicima na Zapadu upozoravajući na opasne šire posledice agresije i tražeći da se bombardovanje prekine. Posebno pominje svoja obraćanja Masimu Dalemi (premijer Italije 1998–2000).

Jeljcin i Rusija nisu pružili pomoć Miloševiću što je ohrabrivalo agresivnost i ekspanziju SAD. Nisu shvatali da je sve što su SAD i NATO činili protiv Jugoslavije bilo upereno i protiv Rusije. Černomirdin se držao loše, nanoseći štetu i Jugoslaviji i Rusiji. Primakov je bio obazriviji u odnosu na američke ciljeve, njegova pozicija je časna. Divi se odbrani jugoslovenske vojske koju NATO nije uspeo da savlada. Iz vazduha to nisu mogli, na kopno nisu smeli, bojali su se velikih gubitaka. Nečasno su se obrušili na masovno razaranje civilnih objekata u nadi da će uništiti moral naroda. Obnova zemlje koju takođe prate zadivljuje što govori da je moral naroda i dalje visok. Međutim, SAD i NATO ne odustaju od slamanja i razbijanja Jugoslavije i Srbije. Podstiču Crnu Goru da se otcepi. Kuba dobro poznaje politiku i metode Vašingtona. Decenijama je pod stalnom pretnjom invazije.

Dok razgovaramo o procesima u Evropi, na Balkanu i prostorima bivše SFRJ, zatražiće od posluge da mu donesu atlas kako bismo lakše pratili šta se gde dešava, ko je u čijem susedstvu i kakve su uloge pojedinih zemalja. U jednom času interesovaće se da mu na mapi pokažem u kom delu Jugoslavije sam rođen i kako se zove moje rodno mesto.

Rusija s Putinom vodi realnu i ispravnu politiku, iznosi Kastro. Putin shvata nužnost jačanja države, jer je u pitanju očuvanje suvereniteta i integriteta. Bez jake države Amerikanci bi ih razbili. Rusija i Kina su shvatile značaj nuklearnog kišobrana za odvraćanje. Bez toga bile bi bespomoćne. Putin ne želi zaoštravanja i sukobe. Evropljani nemaju snage da se distanciraju od agresivnosti SAD iako je to nužno. Ne shvataju da bi, u slučaju sukoba, cela Evropa postala groblje od ruskih raketa. Pozitivne promene politike Rusije ohrabriće druge zemlje.

Zapad je u velikoj krizi. To potvrđuju i masovni antiglobalistički protesti u Sijetlu i masovna policijska represija. Prenose se i u Santjago. Protesti tih razmera se nikada nisu dešavali. Raste strah od nezaposlenosti zbog sistema koji SAD nameću posredstvom MMF-a i Svetske banke. Nastaje novo doba, treći svet se diže. Kriza zahvata i same SAD. Zaoštravanje kontradikcija između SAD i EU je neminovno i to ne samo oko cena poljoprivrednih proizvoda. Isto tako, zaoštravaju se i odnosi Vašingtona sa latinoameričkim zemljama.

Tokom večere primetio je da ne uzimam puter i ponudio da se poslužim. Odgovorio sam da je puter svakako izvrstan, ali da nemam naviku da ga jedem, jer u kraju odakle potičem to nije tradicionalna hrana. Uz to, puter je masnoća, a ja se, i bez toga, trudim da ne unosim suvišne kalorije. „Ja, takođe, nemam tu naviku, retko uzimam puter“, kaže Kastro i, posle jedva primetne zadrške, dodaje polušaljivo: „Ali za goste puter uvek mora da bude na stolu.“ Potom, spokojno i sa puno uvažavanja Kastro nastavlja razgovor, kao da su mu gosti iz Jugoslavije jedino što ga na svetu interesuje. Kakva lekcija za nas i nama slične koji se neprekidno nekuda žurimo, uvek smo u trci i stresu da ne zakasnimo, ne propustimo sastanak, telefonski poziv ili nešto drugo.

Služeći kao ambasador SFRJ, a potom i SRJ, pet godina u Angoli (1988–1993) sreo sam se sa Kubancima koji su bili više nego prisutni u toj velikoj i bogatoj afričkoj zemlji. Oko 20.000 kubanskih vojnika, uključujući i pilote borbenih aviona, branilo je Angolu od agresije rasističkog režima Južnoafričke Republike. Bili su neustrašivi borci. Hrabri, ali i mudri. U jednoj od odsudnih vazdušnih bitaka na jugu Angole, kod Kalueke, pustili su južnoafričke borbene avione da uđu duboko u vazdušni prostor Angole, a onda, koristeći prostor Namibije, MIG-ovima 21 zašli neprijatelju s leđa i zadali mu takve gubitke da se Južnoafrikanci više nikada nisu usudili da bombarduju Angolu, već su prihvatili pregovore. Još više Kubanaca radilo je u civilnom sektoru, posebno u zdravstvu i obrazovanju. Većina stranaca u Angoli, uključujući diplomate, lečila se kod kubanskih lekara i zubara i svi su bili puni reči priznanja i hvale. Tema Kubanaca bila je jedna od najprisutnijih među diplomatama u Luandi. Razume se, i tema o Fidelu Kastru. Jednom prilikom, španski kolega ambasador Antonio Sančes Hara, vrsni profesionalac, vrlo duhovit čovek, pita me da li znam da su Kastrovi roditelji rođeni u Španiji, u pokrajini Galicija, da ljude iz Galicije zovu Galjegosi. Priznajem da ne znam, rekoh. Pitam ga da mi objasni po čemu se Galjegosi razlikuju od drugih Španaca. Za Galjegose je karakteristična velika obazrivost, nepoverenje prema drugima, kaže Hara i dodaje: „U Španiji kruži anegdota, prema kojoj ako Galjegosa sretneš na stepeništu, on se postavi tako da nisi siguran da li se penje, ili silazi niz stepenice.“ Moram reći da tokom razgovora nisam primetio tu osobinu kod Kastra koja se pripisuje Galjegosima.

O ekonomskoj saradnji je bilo nekoliko načelnih komentara, uz obostranu spremnost za njeno unapređenje. Konkretna ekonomska pitanja, kao što je naplata naših potraživanja, što je delikatna stvar, ostavljena su za paralelne razgovore ekonomskih delegacija. Za našu ekonomsku delegaciju od petnaestak privrednika koji su tada posetili nekoliko latinoameričkih zemalja, u naporu da se širenjem saradnje sa zemljama koje ne poštuju američki „spoljni zid sankcija“ ublaže efekti izolacije. Delegaciju je predvodio pomoćnik ministra za ekonomske poslove, ambasador Zoran Jeremić koji se, pored ostalog, pokazao vrlo uspešnim u naplati više potraživanja od dužnika među zemljama u razvoju.

U kontekstu suprotstavljanja američkoj propagandi, jednog časa kaže da je najbolje neprijatelja tući oružjem koje on koristi. Amerikanci šire propagandu i elektronikom, internetom. Zato su Kubanci nabavili mnogo kompjutera na kojima se obučava i radi omladina koristeći internet. Uskoro će ih nabaviti još, instalirati ih u svim osnovnim i srednjim školama, na fakultetima i pripremiti mlade da ih koriste u obrazovanju, kasnije na poslu, ali i u odbrani od američke propagande. Po selima i gradovima već su formirali klubove za obuku i rad na kompjuterima.

Dok izlaže, Kastro uzima papir i olovku i računa koliko je novca potrebno, na primer, za još 10.000 računara. Kao za sebe, kaže da Kuba nema mnogo novca, ali da kubanskoj deci, bar u toj fazi, nisu ni potrebne najnovije generacije kompjutera, nego stariji modeli koji mogu da se nabave vrlo jeftino. I opet, kao za sebe – ono što Amerikanci eventualno postižu kompjuterima najnovijih generacija, Kubanci će nadoknaditi sa više rada i svakako, sa neuporedivo više motivacije. „Jer mi ne napadamo, mi samo branimo svoje“, objašnjava Kastro. Govori tiho i kontinuirano, ali ne monotono. U tihom glasu, ipak, prepoznatljiv je emotivni odnos prema temi, stavu, cilju. To se lako uočava iz intonacije i gestova. Potom dugo govori o značaju jezika i nacionalne kulture za odbranu zemlje i naroda od svakog neprijatelja i svake subverzije. Iznosi detalje o tome kako Kuba kroz obrazovni sistem, nauku i institucije brani jezik i kulturni identitet od američkog slenga i pop kulture što je okarakterisao kao perfidnu „kulturnu subverziju“. Dok to govori, prisećam se nadahnutog „Zaveštanja jezika“ koje književnik Mile Medić pripisuje Stefanu Nemanji: „Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema… Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad nego i najmanju riječ tvoga naroda.“ Nažalost, sa malo praktičnog uticaja, jer su recitacije i najboljih recitatora i glumaca – nedovoljne da zaštite srpski jezik od poplave tuđinština, pogotovo „srboengleskog“ kojim umišljeni „Evropejci“ leče kompleks inferiornosti. Naviru mi asocijacije o stihijskom potiskivanju ćiriličnog pisma u Srbiji, čak i u šumadijskim i pomoravskim selima, o poplavi naziva firmi na engleskom jeziku, o modi mladih kod kojih je „in“ sve što je strano, o nebrizi za čistotu srpskog jezika čak i u ozbiljnim medijima. Naravno, i pre svega, o tome da niko od pozvanih u svemu tome ne vidi degradaciju nacionalne kulture i identiteta, te ništa i ne preduzima. U sličnom stilu Kastro je govorio o zdravstvu, posebno o školovanju kadrova za zdravstvo i to ne samo za potrebe Kube već i za potrebe prijateljskih zemalja u Latinskoj Americi i Africi.

STALNI TRENING Sutradan, posle prijema kod Kastra, jugoslovenska delegacija je posetila jednu višu medicinsku školu u Havani i, zaista, bila je impresionirana onim što je videla i čula od studenata i nastavnika u učionicama i laboratorijama. Kada sam Kastra u jednom času upitao kako uspeva da istovremeno vlada problemima i podacima za toliko različitih oblasti, od poljoprivrede i obrazovanja, do odbrane, kulture, elektronike, kao da je već sretao takva pitanja, odgovara bez zadrške: stalni trening! Dodaje da su za uspeh u radu jedino bitni intelektualni, umni i fizički treninzi. Da bi ilustrovao, kaže da svakodnevno istrči po više kilometara, da isto tako svakodnevno pročita po 250 isečaka iz domaće i strane štampe. Pored ostalog!

Više puta tokom razgovora Kastro je pominjao svoje susrete i razgovore sa Titom, posebno kada bi se pomenula tema Pokreta nesvrstanih zemalja. Bilo je pri tom, priseća se Kastro, i ozbiljnih razlika u mišljenjima, ali su kroz razgovore, ipak, dolazili do zajedničkih stavova o strategiji Pokreta. Zahvaljujući tome Pokret je prevazilazio krizne situacije, a njegov uticaj je sačuvan sve do danas, kaže Kastro. „Pokret i danas ima važnu ulogu. Dokle god se u svetu ne ukloni jaz između bogatih i siromašnih, eksploatatora i eksploatisanih, dok se hijerarhija sile ne zameni slobodom i ravnopravnošću za sve zemlje, biće potrebe za Pokretom“, zaključuje Kastro. Priseća se i trenutaka opuštanja, šetnji i obeda sa Titom. Kaže da je upravo na ručkovima i večerama sa Titom zavoleo dalmatinski pršut i crnogorsko crno vino i da mu je Tito nekoliko puta slao ove delikatese u Havanu. On je Titu redovno slao kubanske cigare. Kad Kastro pomenu cigare za Tita, nisam mogao da mu ne ispričam o događaju sa susreta Tita i Ričarda Niksona 1972. godine u Belom dvoru. Tito i Nikson stigli sa aerodroma „Beograd“ po podne, oko 17 časova. Beli dvor je bio premali da primi sve američke novinare koji su stigli predsedničkim „Boingom dvojkom“, pre Niksona. A tu su se tiskali još jugoslovenski novinari, naša i američka bezbednost, zvaničnici, protokol. Ceremonija dočeka u Belom dvoru direktno je prenošena radio i TV vezama za američku javnost. Dva predsednika su sela u centralnom salonu radi predaha i poziranja TV i foto reporterima. Kako je prostor mali, a snimatelja mnogo, snimanje se produžilo. Tito, verovatno da bi skratio monotoniju, vadi cigare i nudi Niksonu. Nikson ljubazno odbija, a Tito smešeći se blago kaže razgovetno na engleskom: „Zašto ne uzmete, to su najbolje na svetu, to su kubanske cigare.“ U tom času salonom, a zatim u talasima, u predvorju, trpezariji, na unutrašnjim stepeništima prolama se spontani gromoglasni smeh. A potom komentari – pa to je čula cela Amerika! Kastro se takođe smeje. „Pa Tito je, kao i obično, bio u pravu“, kaže.

SIMBOL MEĐUNARODNIH ODNOSA Kastro je simbol međunarodnih odnosa druge polovine 20. i početka 21. veka. To mu priznaju i oni koji ne dele njegova ubeđenja i njegovu politiku. Upravo je snaga njegovih ubeđenja, umeće da njime „zarazi“ većinu svojih sledbenika, kao i snaga njegove volje i upornosti – ono što ga čini jedinstvenim među liderima savremene civilizacije. Kastrova strategija, kako sam je razumeo, ima nekoliko važnih premisa: sloboda, razvoj, socijalna pravda, nauka i kultura, kao i ravnopravnost u međunarodnim odnosima. Da to postigne, neprekidno je angažovan u radu sa masama bez čije podrške zna da nema rezultata ni u unutrašnjoj ni u spoljnoj politici. Sa Kastrom i njegovom politikom i životnom filozofijom možeš se složiti ili ne, ali mu teško iko može osporiti doslednost, hrabrost, posvećenost idejama pravednih međunarodnih odnosa i progresa kako ga je shvatao u svom vremenu i svojim uslovima. Imao je mnogo sledbenika i prijatelja u svetu, naročito u periodu dekolonizacije. I danas, sve više je uvažavan u Latinskoj Americi, unutar i izvan Pokreta nesvrstanih, kod svih koji se ne slažu sa angloameričkom uobraziljom da su od Gospoda pozvani da prosvećuju druge i da njima upravljaju. Ne može biti slučajno ni to da su ga posećivali i dočekivali u gostima i mnogi lideri sa Zapada, iz Rusije, Kine, pa i sam papa Jovan Pavle II.

Kubu izoluju i sankcijama kažnjavaju SAD, a ne svet, UN, čak ni tzv. Međunarodna zajednica koju ni mi ne pamtimo po dobrom. SAD ne izoluju i ne napadaju Kubu da bi branile demokratiju, još manje ljudska prava Kubanaca, već zato što se boje širenja uticaja Kastrove politike slobode i nezavisnosti u Latinskoj Americi, Africi, ali i u drugim delovima sveta. Kakva je to odbrana ljudskih prava i briga zbog siromaštva običnih Kubanaca koja se izražava blokadom trgovine, otežavanjem proizvodnje hrane i lekova?! Kastro nije popuštao pod pritiscima, blokadom i sankcijama, nije sedeo skrštenih ruku, niti je „prodavao veru za večeru“. Nije naročito ni izazivao SAD, jer je svestan da bi to bilo opasno. Tražio je olakšanja i izlaze na drugim stranama. Jačao je solidarnosti sa latinoameričkim zemljama, oslanjao se na Nesvrstane, otvarao saradnju sa Zapadom (EU, Španija, Kanada, Vatikan) i razvijao privilegovane odnose sa Rusijom, Kinom, Indijom. Kastro je polako odlazio sa političke scene ostajući prisutan u javnom životu onoliko koliko je potrebno da se zemlja poštedi efekata praznine u rukovođenju, potresa i da se sačuva suština nezavisne politike. Pomogao je uhodavanje novog državnog rukovodstva. SAD koliko god pred svojom javnošću retorički bile zadovoljne zbog Kastrovog povlačenja i odlaska, toliko imaju razloga više da budu zabrinute. Došao je period kada će umesto jednog, ekonomski ne naročito snažnog, imati bar pola tuceta novih Fidela u Latinskoj Americi koji su se formirali i preuzimali kormila mnogo većih i bogatijih država pod većim, ili manjim uticajem El Comandante-a.

Fidel Kastro je svojom istrajnošću, po cenu velikih žrtava sopstvenog naroda, ipak doživeo početak nove ere u preporodu Latinske Amerike koju karakteriše pokret za većom slobodom i nezavisnošću od moćnog severnog suseda. Vreme će tek pokazati ukorenjenost i snagu, ili slabost tog pokreta. Sudeći po aktuelnim globalnim trendovima taj preporod ima šanse za uspeh. Trenutne oscilacije i promene u pojedinim zemljama Latinske Amerike svedoči da mogu biti trajne.

Nije sporno da se Kuba u mnogo čemu razlikuje od drugih zemalja, u političkom sistemu, upravljanju državnim poslovima, privrednoj strukturi, tehnološkom razvoju, medijima… Sve to teško bi se moglo objasniti ukoliko bi se izgubilo iz vida da je ta mala zemlja izložena izolaciji i sankcijama najmoćnije države sveta, ne godinu, ili dve, već decenijama. To, dakle, nisu izolacija i sankcije UN, već SAD i grupe njihovih sledbenika. Deseta za redom Generalna skupština UN usvaja rezolucije sa pozivom da se te sankcije ukinu kao neosnovane i nepravedne, ali za SAD koje sebe smatraju etalonom demokratije, pravde i prava ta volja većine zemalja na planeti ne znači mnogo. Većina je demokratska onda kada to odgovara interesima SAD. Inače, ne! Ne verujem da bi bilo tako jednostavno dokazati da su Kubanci manje informisani, ili više dezinformisani o ostatku sveta, o „demokratskim procesima“, nego što je svet, uključujući Srbiju, informisan, ili dezinformisan o „diktaturi“, tehnološkoj zaostalosti i siromaštvu na Kubi. Nezavisno kakvi su državni mediji na Kubi, treba uzeti u obzir, da i pored svih restrikcija, moćni američki mediji prekrivaju čitavu Kubu i ne postoji sistem niti sredstva da neko isključi praćenje američkih medija – od „Si-En-Ena“ do radio i TV stanica sa Floride kojima formalno upravljaju kubanski imigranti a koje direktno, ili posredno, finansiraju američke državne agencije.

Tačno je, Kubanci ručno proizvode cigare, ali su one i dalje najbolje i najtraženije na svetu. Možda delom upravo zato što se proizvode ručno. Slično je i sa rumom. Kubanska muzika je osvojila svet zahvaljujući svojoj izuzetnoj lepoti, ali zašto ne priznati da se ta muzika neguje i širi zahvaljujući podršci koju dobija od vlasti koja, kao i svaka ozbiljna država, shvata i finansira očuvanje i širenje svojih kulturnih vrednosti i nacionalnog identiteta. Kuba i Kastro, ubeđen sam, uživaju daleko veće simpatije u svetskoj, dakako, i zapadnoj javnosti, nego što bi se to zaključilo samo na osnovu informacija zapadnih medija za masovno komuniciranje. Valja bez predubeđenja razmisliti šta simboliše vojna baza Gvantanamo na Kubi, sa tajnim zatvorima u kojima ne važe ni američki niti bilo čiji drugi zakoni? Desetine hiljada nastavnika, profesora, lekara, medicinskih sestara, na osnovu međudržavnih sporazuma, radi u mnogobrojnim latinoameričkim i afričkim zemljama ostvarujući za sebe i za državu značajne devizne prihode. Hiljade stranih studenata, po istoj logici, obrazuje se na Kubi.

Moguće da će doći i do uvođenja višepartijskog sistema. To će zavisiti od širih procena rukovodstva Kube. Ali velike šanse Kube otvaraju se pre svega zbog jačanja saradnje i solidarnosti sa drugim latinoameričkim zemljama i zbog toga što se era sankcija i izolacije bliži svome kraju, jer postaje kontraproduktivna upravo za same SAD. Nije reč samo o povezivanju sa Venecuelom, Bolivijom, Ekvadorom, Nikaragvom gde su na vlasti dugogodišnji Kastrovi prijatelji, neki kažu – Kastrovi učenici – već i sa većinom drugih zemalja u regionu. Mnoge lationameričke zemlje se osećaju sputane američkim imperijalizmom, egoizmom i dominacijom, zato traže i koriste svaku priliku da povećaju svoju nezavisnost i da svoje prirodne i ljudske resurse koriste za svoje potrebe, za bolji život svojih građana.

Kuba je sa Kastrom prošla dug, težak, ali častan put sticanja i odbrane slobode i nezavisnosti. Taj put nije mogao biti bez teškoća, odricanja i žrtava. Ali jedno je sigurno: za Kastra nije bilo dileme šta je važnije – sloboda, dostojanstvo, identitet, ili bolji život po zamisli onih koji Kubancima nisu ostali u sećanju kao dobročinitelji. Bili su to kolonizatori, osvajači i eksploatatori koji se danas nameću kao borci za ljudska prava i demokratiju. Otvara se mogućnost da se akumulirana iskustva Kube iz proteklih decenija materijalizuju, da se ostave po strani neke zablude i energija još više usmeri ka ekonomsko-tehnološkom napretku i podizanju životnog standarda. Takva perspektiva je realna. Takvu perspektivu vezivali su samo za promene na kormilu Kube. „Zasluge“ imaju pre svega promene u regionu i na globalnom planu koje su, bar koliko se ovog časa može videti, potvrdile bar deo važnih ciljeva politike i filozofije Fidela Kastra.

U toku razgovora u užem sastavu predao sam domaćinu neobičan suvenir – komadić lima sa američkog „stelta“ koji je naša protivvazdušna odbrana oborila na samom početku agresije NATO, 27. marta 1999. u Buđanovcima. Taj komadić dobio sam sasvim slučajno od jednog stranog ambasadora koji me je posetio u ministarstvu samo nekoliko sati pre mog odlaska na latinoameričku turneju. Pre toga bio je u poseti Ministarstvu odbrane upravo da bi za sebe obezbedio komadić tog aviona. Zamolio sam ga da mi ustupi svoj suvenir uz obećanje da ću mu, čim se vratim sa puta, pomoći da, u zamenu, dobije drugi. Kastru ga predajem u prostoj plavoj koverti. Ni neobičnijeg suvenira, ni prozaičnijeg pakovanja! Ipak, domaćin nije krio zadovoljstvo, pažljivo je zagledao komadić lima, okretao ga, raspitivao se o detaljima kako je avion oboren. Posle više časova razgovora o mnogim temema od kretanja u međunarodnim odnosima, preko poljoprivrede do zdravstva, neposredno pre odlaska, uručio sam Kastru zvanični poklon – lepo upakovanu kristalnu vazu izrađenu u Zaječaru. Vežući ga rukama, uz osmeh, pita: „Da nije ovo motor stelta“?! Pri kraju večere i razgovora Kastro je svima uručio po kutiju poznatih „Koiba“ cigara. Posebnu kutiju uručio mi je za predsednika Slobodana Miloševića.

[/restrict]