СУСРЕТ С ФИДЕЛОМ

Пише Живадин Јовановић

Некадашњи шеф дипломатије СРЈ имао је прилику да се званично сусретне с покојним кубанским лидером и да с њим води дуге и темељне разговоре. О чему су причали и какве је утиске на југословенску делегацију оставио Comandante? Прочитајте у Јовановићевом ауторском тексту који „Печат“ објављује

Крајем августа 2000. био сам у званичној посети Куби. Било је то нешто више од годину дана после НАТО агресије на нашу земљу и непуна два месеца пре октобарског преврата у Београду. Председник Кастро ме је примио 28. августа 2000. касно по подне, заједно са мојим домаћином, кубанским МИП-ом Фелипеом Рокеом. После отприлике једночасовног разговора у најужем саставу, придружили су се и други чланови југословенске делегације међу којима су били помоћник министра Иван Мркић, наш амбасадор у Хавани Миша Лаловић и други. Разговори су се наставили током вечере коју је приредио председник Кастро и трајали до после поноћи. Први део разговора вођен је за столом у скромно намештеној сали за састанке, а вечера је била у трпезарији у кругу председничке палате, пуној цвећа и украсних тропских биљака. Наш домаћин био је непосредан, једноставан и ненаметљив, а разговор је текао неусиљено, у врло пријатној атмосфери, тако да је тих шест или више часова протекло неприметно.

[restrict]

О ЧОВЕКУ ,,Comandante Фидел“, како га обично ословљавају његови сарадници и сународници, а и већина страних саговорника, изгледао је управо онако како га јавност зна са фотографија и ТВ снимака – висок, витак, једва приметно повијених рамена, речит, непосредан, као да госте из Београда познаје одвајкада. Био је у својој уобичајеној, лепо испегланој маслинастој униформи, која је истовремено деловала и једноставно и свечано. Војнички опасач.

Пред нама је легенда, славни револуционар, државник симбол друге половине 20. и почетка 21. века. Борац за правду, истину и социјализам, одлучни противник империјализма и глобализма и када су се многи моћнији помирили с доминацијом САД и мултинационалног корпоративног капитализма. Један од најутицајнијих лидера Покрета несврстаних земаља. Циљ многих атентатора. Истовремено обичан човек. У ствари, „Comandante Фидел“ нема премца за поређење. Најпре је оружјем изборио слободу за свој народ, а затим руководио релативно малом, сиромашном острвском земљом 50 година у тоталној блокади наметнутој од стране најмоћније силе модерног доба, која је у непосредном суседству. Небројено пута покушавали су не само да га збаце са власти већ и да га ликвидирају. Није се бојао, није се колебао, није одустајао од својих убеђења, чак ни када је остао без подршке СССР-а за који се деценијама веровало да је заштитник Кубе. Ретко ко је и помишљао да Кастро и Куба са својом комунистичком филозофијом, социјалистичким системом и политиком независности, могу толико дуго опстати у непосредном суседству глобалне империје, посебно након пада Берлинског зида и краха СССР-а. Био је један од најутицајнијих лидера Покрета несврстаних, уживао је најшире поштовање међу земљама Латинске Америке, Азије и Африке, посебно оних чију је борбу за деколонизацију подржавао и помагао свим расположивим средствима, укључујући слање кубанских трупа. Многе су му ту помоћ узвраћале пуном отвореношћу за сарадњу, олакшицама и привилегијама, па и испорукама толико потребне нафте. Човек с којим разговарамо, чији смо гости, неколико седмица пре тога разговарао је с папом Јованом Павлом II, можда баш овде, за истим столом за којим седимо. Објављено је да ускоро „Comandante“ прима у госте и Владимира Путина који симболизује једну другачију Русију, ову која се, после Јељцина, Козирјева и сличних, усправља, која тражи равноправност и поштовање њених интереса.

„Comandante“ говори на шпанском иако је било приметно да врло добро разуме и говори и енглески. Његова је пракса, међутим, да говори искључиво шпанским језиком, што је разумљиво и као пракса већине државника да говоре на свом матерњем језику и као израз личног односа према језику као суштинском обележју националне културе и достојанства. Одлично преводи на енглески и са енглеског на шпански симпатична млада Кубанка која стилом и тачношћу и јасноћом превођења подсећа на Лијану Тамбачу, преводиоца председника Тита.

На вечери је било десетак чланова југословенске делегације, укључујући Мишу Лаловића, југословенског амбасадора у Хавани, са супругом.

КОНТЕКСТ ПОСЕТЕ Светске односе карактерисала је униполарност, пуна доминација САД на војном, политичком, економском, медијском плану. Русија показује знаке усправљања, али то је тек почетак. Кина убрзано осваја нове технологије и концентрише се на реинтеграцију Макаоа, Хонгконга и Тајвана. Не заборавља провокативно америчко бомбардовање своје амбасаде у Београду. Европа је навикнута на англоамеричко вођство, без својих лидера и визије. Таквом држању посебан допринос даје висока бриселска бирократија (ЕУ, НАТО) чији се најутицајнији део формира по укусу Вашингтона.

Југославија је у изолацији и под енормним економским, политичким, пропагандним и субверзивним притисцима. САД сматрају да СРЈ опстаје супротно принципима међународног права и припремају одвајање Црне Горе од Србије. Савезнике и кандидате за чланство у НАТО-у убеђују да Косово и Метохију треба што пре признати као независну државу. Тај захтев директно постављају на НАТО конференцији у Братислави 28. и 29. априла 2000. пред шефовима држава, влада, министрима иностраних послова и одбране. САД покрећу акцију у Њујорку да се СР Југославија и формално искључи из Уједињених нација, процењујући да би тако срушиле званични став Београда о праву СРЈ на континуитет, а потом лакше извршиле њено разбијање или, како су истицале, окончале процес дисолуције Југославије. Акција се формално води као „Хрватска иницијатива“, иза сцене њом руководи амерички амбасадор у УН Ричард Холбрук. У исто време, други амерички амбасадор, Вилијам Монтгомери са привременим седиштем у Будимпешти, интензивно ради на „демократизацији Србије“. У ствари, припрема свргавање Слободана Милошевића „демократским и фер изборима“ који ће уследити септембра 2000. Будимпешта врви од америчких штабова, специјалиста за пропаганду и субверзивне делатности, као и од активиста ДОС-а, тзв. невладиних организација који у сменама пролазе најразличитије курсеве да би савладали најновију америчку технологију смењивања непослушних лидера и „демократизације“ неподобних држава. На унутрашњем плану ограничена материјална средства су усмерена на обнову порушене земље, првенствено инфраструктуре. Српско расејање даје драгоцену финансијску помоћ којом се граде или реконструишу мостови на Дунаву, Великој и Западној Морави, као и на другим рекама. Дипломатија се бори за пробој изолације и укидање санкција. Док чланице ЕУ и НАТО, под притиском САД, остају одбојне и затворене за СРЈ, развијају се или обнављају везе и сарадња са Русијом, Кином, са земљама које се боје преседана агресије, сецесије и легализације војних интервенција. Поред велике хуманитарне помоћи, Кина нам је одобрила врло повољан кредит од преко 300 милиона долара. Разговори са страним делегацијама током два заседања Генералне скупштине УН у Њујорку недвосмислено показују неповерење у политику интервенционизма САД и НАТО, посебно у „хуманитарне“ мотиве. То су у првом реду земље у развоју које су нам увек биле значајни политички, али и економски партнери.

ТОК РАЗГОВОРА Разговор, укључујући и током вечере, трајао је дуже од шест часова. Причали смо о многим темама од политичких и економских, до оних из области културе, образовања, масмедија. Успут је било речи и о питањима из обичног, свакодневног живота. Разговор је текао пријатељски, неусиљено, без формалне званичности или баријера. Имао сам утисак као да Кастра дуго познајем, као да настављамо неке давно започете и уходане размене мишљења и информација.

Кастро се држи концентрисано, пажљиво прати саговорника гледајући га право у очи. Зрачи природном топлином и опуштеношћу што ствара пријатну атмосферу и преноси се на присутне. Управо као човек изузетно богатог животног, револуционарног и државничког искуства. Проживео је и преживео много тога доброг и тешког, од герилца и команданта револуције, до шефа партије и државе која је по много чему јединствен феномен 20. и 21. века. Човек који је преживео толико опасности за своју земљу и народ, али и за себе, који је водио разговоре са великим светским умовима, изузетно много државника, али и са сасвим обичним људима, о мноштву најразличитијих тема и проблема, од теоретских и филозофских до оних о рату и миру, пољопривреди и шећерној трсци, образовању, здравству, глобалном загревању. Не афектира, нема потребе да импресионира, да ставља до знања да је испред, или изнад. Говори једноставним речима које се лагано нижу заокружујући мисао, или поруку.

Преносим му поздраве и захвалност председника Слободана Милошевића на подршци и изразима солидарности током агресије НАТО, на челу са САД, износим му приоритете наше унутрашње и спољне политике, нашу заинтересованост и отвореност за продубљивање билатералне сарадње. Пренео сам молбу Владе и председника Слободана Милошевића да Куба, као угледна и утицајна чланица Покрета несврстаних, подржи континуитет чланства СР Југославије у Покрету, односно да се поништи суспензија нашег учествовања на њиховим конференцијама која траје од 1992. године. И друго, да нам помогну у лобирању у Генералној скупштини УН да спречимо Холбрукову иницијативу за искључење СРЈ из чланства у УН. Формално Југославија је и даље била чланица ОУН, имала је своју столицу у ГС, сталне мисије у Њујорку и Женеви, редовно је плаћала котизацију, али је њено учешће у раду ГС и тела било под суспензијом. Замолио сам за посебно деловање према лидерима латиноамеричких и афричких земаља. Спремно је прихватио моје молбе дајући успут инструкције министру Рокеу.

Кастро каже да је, без обзира на удаљеност, помно и готово свакодневно пратио све што је претходило агресији, саму агресију, а после тога и процес обнове и изградње разорене земље. Поред порука председнику Милошевићу, обраћао се и многим државницима на Западу упозоравајући на опасне шире последице агресије и тражећи да се бомбардовање прекине. Посебно помиње своја обраћања Масиму Далеми (премијер Италије 1998–2000).

Јељцин и Русија нису пружили помоћ Милошевићу што је охрабривало агресивност и експанзију САД. Нису схватали да је све што су САД и НАТО чинили против Југославије било уперено и против Русије. Черномирдин се држао лоше, наносећи штету и Југославији и Русији. Примаков је био обазривији у односу на америчке циљеве, његова позиција је часна. Диви се одбрани југословенске војске коју НАТО није успео да савлада. Из ваздуха то нису могли, на копно нису смели, бојали су се великих губитака. Нечасно су се обрушили на масовно разарање цивилних објеката у нади да ће уништити морал народа. Обнова земље коју такође прате задивљује што говори да је морал народа и даље висок. Међутим, САД и НАТО не одустају од сламања и разбијања Југославије и Србије. Подстичу Црну Гору да се отцепи. Куба добро познаје политику и методе Вашингтона. Деценијама је под сталном претњом инвазије.

Док разговарамо о процесима у Европи, на Балкану и просторима бивше СФРЈ, затражиће од послуге да му донесу атлас како бисмо лакше пратили шта се где дешава, ко је у чијем суседству и какве су улоге појединих земаља. У једном часу интересоваће се да му на мапи покажем у ком делу Југославије сам рођен и како се зове моје родно место.

Русија с Путином води реалну и исправну политику, износи Кастро. Путин схвата нужност јачања државе, јер је у питању очување суверенитета и интегритета. Без јаке државе Американци би их разбили. Русија и Кина су схватиле значај нуклеарног кишобрана за одвраћање. Без тога биле би беспомоћне. Путин не жели заоштравања и сукобе. Европљани немају снаге да се дистанцирају од агресивности САД иако је то нужно. Не схватају да би, у случају сукоба, цела Европа постала гробље од руских ракета. Позитивне промене политике Русије охрабриће друге земље.

Запад је у великој кризи. То потврђују и масовни антиглобалистички протести у Сијетлу и масовна полицијска репресија. Преносе се и у Сантјаго. Протести тих размера се никада нису дешавали. Расте страх од незапослености због система који САД намећу посредством ММФ-а и Светске банке. Настаје ново доба, трећи свет се диже. Криза захвата и саме САД. Заоштравање контрадикција између САД и ЕУ је неминовно и то не само око цена пољопривредних производа. Исто тако, заоштравају се и односи Вашингтона са латиноамеричким земљама.

Током вечере приметио је да не узимам путер и понудио да се послужим. Одговорио сам да је путер свакако изврстан, али да немам навику да га једем, јер у крају одакле потичем то није традиционална храна. Уз то, путер је масноћа, а ја се, и без тога, трудим да не уносим сувишне калорије. „Ја, такође, немам ту навику, ретко узимам путер“, каже Кастро и, после једва приметне задршке, додаје полушаљиво: „Али за госте путер увек мора да буде на столу.“ Потом, спокојно и са пуно уважавања Кастро наставља разговор, као да су му гости из Југославије једино што га на свету интересује. Каква лекција за нас и нама сличне који се непрекидно некуда журимо, увек смо у трци и стресу да не закаснимо, не пропустимо састанак, телефонски позив или нешто друго.

Служећи као амбасадор СФРЈ, а потом и СРЈ, пет година у Анголи (1988–1993) срео сам се са Кубанцима који су били више него присутни у тој великој и богатој афричкој земљи. Око 20.000 кубанских војника, укључујући и пилоте борбених авиона, бранило је Анголу од агресије расистичког режима Јужноафричке Републике. Били су неустрашиви борци. Храбри, али и мудри. У једној од одсудних ваздушних битака на југу Анголе, код Калуеке, пустили су јужноафричке борбене авионе да уђу дубоко у ваздушни простор Анголе, а онда, користећи простор Намибије, МИГ-овима 21 зашли непријатељу с леђа и задали му такве губитке да се Јужноафриканци више никада нису усудили да бомбардују Анголу, већ су прихватили преговоре. Још више Кубанаца радило је у цивилном сектору, посебно у здравству и образовању. Већина странаца у Анголи, укључујући дипломате, лечила се код кубанских лекара и зубара и сви су били пуни речи признања и хвале. Тема Кубанаца била је једна од најприсутнијих међу дипломатама у Луанди. Разуме се, и тема о Фиделу Кастру. Једном приликом, шпански колега амбасадор Антонио Санчес Хара, врсни професионалац, врло духовит човек, пита ме да ли знам да су Кастрови родитељи рођени у Шпанији, у покрајини Галиција, да људе из Галиције зову Гаљегоси. Признајем да не знам, рекох. Питам га да ми објасни по чему се Гаљегоси разликују од других Шпанаца. За Гаљегосе је карактеристична велика обазривост, неповерење према другима, каже Хара и додаје: „У Шпанији кружи анегдота, према којој ако Гаљегоса сретнеш на степеништу, он се постави тако да ниси сигуран да ли се пење, или силази низ степенице.“ Морам рећи да током разговора нисам приметио ту особину код Кастра која се приписује Гаљегосима.

О економској сарадњи је било неколико начелних коментара, уз обострану спремност за њено унапређење. Конкретна економска питања, као што је наплата наших потраживања, што је деликатна ствар, остављена су за паралелне разговоре економских делегација. За нашу економску делегацију од петнаестак привредника који су тада посетили неколико латиноамеричких земаља, у напору да се ширењем сарадње са земљама које не поштују амерички „спољни зид санкција“ ублаже ефекти изолације. Делегацију је предводио помоћник министра за економске послове, амбасадор Зоран Јеремић који се, поред осталог, показао врло успешним у наплати више потраживања од дужника међу земљама у развоју.

У контексту супротстављања америчкој пропаганди, једног часа каже да је најбоље непријатеља тући оружјем које он користи. Американци шире пропаганду и електроником, интернетом. Зато су Кубанци набавили много компјутера на којима се обучава и ради омладина користећи интернет. Ускоро ће их набавити још, инсталирати их у свим основним и средњим школама, на факултетима и припремити младе да их користе у образовању, касније на послу, али и у одбрани од америчке пропаганде. По селима и градовима већ су формирали клубове за обуку и рад на компјутерима.

Док излаже, Кастро узима папир и оловку и рачуна колико је новца потребно, на пример, за још 10.000 рачунара. Као за себе, каже да Куба нема много новца, али да кубанској деци, бар у тој фази, нису ни потребне најновије генерације компјутера, него старији модели који могу да се набаве врло јефтино. И опет, као за себе – оно што Американци евентуално постижу компјутерима најновијих генерација, Кубанци ће надокнадити са више рада и свакако, са неупоредиво више мотивације. „Јер ми не нападамо, ми само бранимо своје“, објашњава Кастро. Говори тихо и континуирано, али не монотоно. У тихом гласу, ипак, препознатљив је емотивни однос према теми, ставу, циљу. То се лако уочава из интонације и гестова. Потом дуго говори о значају језика и националне културе за одбрану земље и народа од сваког непријатеља и сваке субверзије. Износи детаље о томе како Куба кроз образовни систем, науку и институције брани језик и културни идентитет од америчког сленга и поп културе што је окарактерисао као перфидну „културну субверзију“. Док то говори, присећам се надахнутог „Завештања језика“ које књижевник Миле Медић приписује Стефану Немањи: „Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема… Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град него и најмању ријеч твога народа.“ Нажалост, са мало практичног утицаја, јер су рецитације и најбољих рецитатора и глумаца – недовољне да заштите српски језик од поплаве туђинштина, поготово „србоенглеског“ којим умишљени „Европејци“ лече комплекс инфериорности. Навиру ми асоцијације о стихијском потискивању ћириличног писма у Србији, чак и у шумадијским и поморавским селима, о поплави назива фирми на енглеском језику, о моди младих код којих је „ин“ све што је страно, о небризи за чистоту српског језика чак и у озбиљним медијима. Наравно, и пре свега, о томе да нико од позваних у свему томе не види деградацију националне културе и идентитета, те ништа и не предузима. У сличном стилу Кастро је говорио о здравству, посебно о школовању кадрова за здравство и то не само за потребе Кубе већ и за потребе пријатељских земаља у Латинској Америци и Африци.

СТАЛНИ ТРЕНИНГ Сутрадан, после пријема код Кастра, југословенска делегација је посетила једну вишу медицинску школу у Хавани и, заиста, била је импресионирана оним што је видела и чула од студената и наставника у учионицама и лабораторијама. Када сам Кастра у једном часу упитао како успева да истовремено влада проблемима и подацима за толико различитих области, од пољопривреде и образовања, до одбране, културе, електронике, као да је већ сретао таква питања, одговара без задршке: стални тренинг! Додаје да су за успех у раду једино битни интелектуални, умни и физички тренинзи. Да би илустровао, каже да свакодневно истрчи по више километара, да исто тако свакодневно прочита по 250 исечака из домаће и стране штампе. Поред осталог!

Више пута током разговора Кастро је помињао своје сусрете и разговоре са Титом, посебно када би се поменула тема Покрета несврстаних земаља. Било је при том, присећа се Кастро, и озбиљних разлика у мишљењима, али су кроз разговоре, ипак, долазили до заједничких ставова о стратегији Покрета. Захваљујући томе Покрет је превазилазио кризне ситуације, а његов утицај је сачуван све до данас, каже Кастро. „Покрет и данас има важну улогу. Докле год се у свету не уклони јаз између богатих и сиромашних, експлоататора и експлоатисаних, док се хијерархија силе не замени слободом и равноправношћу за све земље, биће потребе за Покретом“, закључује Кастро. Присећа се и тренутака опуштања, шетњи и обеда са Титом. Каже да је управо на ручковима и вечерама са Титом заволео далматински пршут и црногорско црно вино и да му је Тито неколико пута слао ове деликатесе у Хавану. Он је Титу редовно слао кубанске цигаре. Кад Кастро помену цигаре за Тита, нисам могао да му не испричам о догађају са сусрета Тита и Ричарда Никсона 1972. године у Белом двору. Тито и Никсон стигли са аеродрома „Београд“ по подне, око 17 часова. Бели двор је био премали да прими све америчке новинаре који су стигли председничким „Боингом двојком“, пре Никсона. А ту су се тискали још југословенски новинари, наша и америчка безбедност, званичници, протокол. Церемонија дочека у Белом двору директно је преношена радио и ТВ везама за америчку јавност. Два председника су села у централном салону ради предаха и позирања ТВ и фото репортерима. Како је простор мали, а сниматеља много, снимање се продужило. Тито, вероватно да би скратио монотонију, вади цигаре и нуди Никсону. Никсон љубазно одбија, а Тито смешећи се благо каже разговетно на енглеском: „Зашто не узмете, то су најбоље на свету, то су кубанске цигаре.“ У том часу салоном, а затим у таласима, у предворју, трпезарији, на унутрашњим степеништима пролама се спонтани громогласни смех. А потом коментари – па то је чула цела Америка! Кастро се такође смеје. „Па Тито је, као и обично, био у праву“, каже.

СИМБОЛ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА Кастро је симбол међународних односа друге половине 20. и почетка 21. века. То му признају и они који не деле његова убеђења и његову политику. Управо је снага његових убеђења, умеће да њиме „зарази“ већину својих следбеника, као и снага његове воље и упорности – оно што га чини јединственим међу лидерима савремене цивилизације. Кастрова стратегија, како сам је разумео, има неколико важних премиса: слобода, развој, социјална правда, наука и култура, као и равноправност у међународним односима. Да то постигне, непрекидно је ангажован у раду са масама без чије подршке зна да нема резултата ни у унутрашњој ни у спољној политици. Са Кастром и његовом политиком и животном филозофијом можеш се сложити или не, али му тешко ико може оспорити доследност, храброст, посвећеност идејама праведних међународних односа и прогреса како га је схватао у свом времену и својим условима. Имао је много следбеника и пријатеља у свету, нарочито у периоду деколонизације. И данас, све више је уважаван у Латинској Америци, унутар и изван Покрета несврстаних, код свих који се не слажу са англоамеричком уобразиљом да су од Господа позвани да просвећују друге и да њима управљају. Не може бити случајно ни то да су га посећивали и дочекивали у гостима и многи лидери са Запада, из Русије, Кине, па и сам папа Јован Павле II.

Кубу изолују и санкцијама кажњавају САД, а не свет, УН, чак ни тзв. Међународна заједница коју ни ми не памтимо по добром. САД не изолују и не нападају Кубу да би браниле демократију, још мање људска права Кубанаца, већ зато што се боје ширења утицаја Кастрове политике слободе и независности у Латинској Америци, Африци, али и у другим деловима света. Каква је то одбрана људских права и брига због сиромаштва обичних Кубанаца која се изражава блокадом трговине, отежавањем производње хране и лекова?! Кастро није попуштао под притисцима, блокадом и санкцијама, није седео скрштених руку, нити је „продавао веру за вечеру“. Није нарочито ни изазивао САД, јер је свестан да би то било опасно. Тражио је олакшања и излазе на другим странама. Јачао је солидарности са латиноамеричким земљама, ослањао се на Несврстане, отварао сарадњу са Западом (ЕУ, Шпанија, Канада, Ватикан) и развијао привилеговане односе са Русијом, Кином, Индијом. Кастро је полако одлазио са политичке сцене остајући присутан у јавном животу онолико колико је потребно да се земља поштеди ефеката празнине у руковођењу, потреса и да се сачува суштина независне политике. Помогао је уходавање новог државног руководства. САД колико год пред својом јавношћу реторички биле задовољне због Кастровог повлачења и одласка, толико имају разлога више да буду забринуте. Дошао је период када ће уместо једног, економски не нарочито снажног, имати бар пола туцета нових Фидела у Латинској Америци који су се формирали и преузимали кормила много већих и богатијих држава под већим, или мањим утицајем El Comandante-а.

Фидел Кастро је својом истрајношћу, по цену великих жртава сопственог народа, ипак доживео почетак нове ере у препороду Латинске Америке коју карактерише покрет за већом слободом и независношћу од моћног северног суседа. Време ће тек показати укорењеност и снагу, или слабост тог покрета. Судећи по актуелним глобалним трендовима тај препород има шансе за успех. Тренутне осцилације и промене у појединим земљама Латинске Америке сведочи да могу бити трајне.

Није спорно да се Куба у много чему разликује од других земаља, у политичком систему, управљању државним пословима, привредној структури, технолошком развоју, медијима… Све то тешко би се могло објаснити уколико би се изгубило из вида да је та мала земља изложена изолацији и санкцијама најмоћније државе света, не годину, или две, већ деценијама. То, дакле, нису изолација и санкције УН, већ САД и групе њихових следбеника. Десета за редом Генерална скупштина УН усваја резолуције са позивом да се те санкције укину као неосноване и неправедне, али за САД које себе сматрају еталоном демократије, правде и права та воља већине земаља на планети не значи много. Већина је демократска онда када то одговара интересима САД. Иначе, не! Не верујем да би било тако једноставно доказати да су Кубанци мање информисани, или више дезинформисани о остатку света, о „демократским процесима“, него што је свет, укључујући Србију, информисан, или дезинформисан о „диктатури“, технолошкој заосталости и сиромаштву на Куби. Независно какви су државни медији на Куби, треба узети у обзир, да и поред свих рестрикција, моћни амерички медији прекривају читаву Кубу и не постоји систем нити средства да неко искључи праћење америчких медија – од „Си-Ен-Ена“ до радио и ТВ станица са Флориде којима формално управљају кубански имигранти а које директно, или посредно, финансирају америчке државне агенције.

Тачно је, Кубанци ручно производе цигаре, али су оне и даље најбоље и најтраженије на свету. Можда делом управо зато што се производе ручно. Слично је и са румом. Кубанска музика је освојила свет захваљујући својој изузетној лепоти, али зашто не признати да се та музика негује и шири захваљујући подршци коју добија од власти која, као и свака озбиљна држава, схвата и финансира очување и ширење својих културних вредности и националног идентитета. Куба и Кастро, убеђен сам, уживају далеко веће симпатије у светској, дакако, и западној јавности, него што би се то закључило само на основу информација западних медија за масовно комуницирање. Ваља без предубеђења размислити шта симболише војна база Гвантанамо на Куби, са тајним затворима у којима не важе ни амерички нити било чији други закони? Десетине хиљада наставника, професора, лекара, медицинских сестара, на основу међудржавних споразума, ради у многобројним латиноамеричким и афричким земљама остварујући за себе и за државу значајне девизне приходе. Хиљаде страних студената, по истој логици, образује се на Куби.

Могуће да ће доћи и до увођења вишепартијског система. То ће зависити од ширих процена руководства Кубе. Али велике шансе Кубе отварају се пре свега због јачања сарадње и солидарности са другим латиноамеричким земљама и због тога што се ера санкција и изолације ближи своме крају, јер постаје контрапродуктивна управо за саме САД. Није реч само о повезивању са Венецуелом, Боливијом, Еквадором, Никарагвом где су на власти дугогодишњи Кастрови пријатељи, неки кажу – Кастрови ученици – већ и са већином других земаља у региону. Многе латионамеричке земље се осећају спутане америчким империјализмом, егоизмом и доминацијом, зато траже и користе сваку прилику да повећају своју независност и да своје природне и људске ресурсе користе за своје потребе, за бољи живот својих грађана.

Куба је са Кастром прошла дуг, тежак, али частан пут стицања и одбране слободе и независности. Тај пут није могао бити без тешкоћа, одрицања и жртава. Али једно је сигурно: за Кастра није било дилеме шта је важније – слобода, достојанство, идентитет, или бољи живот по замисли оних који Кубанцима нису остали у сећању као доброчинитељи. Били су то колонизатори, освајачи и експлоататори који се данас намећу као борци за људска права и демократију. Отвара се могућност да се акумулирана искуства Кубе из протеклих деценија материјализују, да се оставе по страни неке заблуде и енергија још више усмери ка економско-технолошком напретку и подизању животног стандарда. Таква перспектива је реална. Такву перспективу везивали су само за промене на кормилу Кубе. „Заслуге“ имају пре свега промене у региону и на глобалном плану које су, бар колико се овог часа може видети, потврдиле бар део важних циљева политике и филозофије Фидела Кастра.

У току разговора у ужем саставу предао сам домаћину необичан сувенир – комадић лима са америчког „стелта“ који је наша противваздушна одбрана оборила на самом почетку агресије НАТО, 27. марта 1999. у Буђановцима. Тај комадић добио сам сасвим случајно од једног страног амбасадора који ме је посетио у министарству само неколико сати пре мог одласка на латиноамеричку турнеју. Пре тога био је у посети Министарству одбране управо да би за себе обезбедио комадић тог авиона. Замолио сам га да ми уступи свој сувенир уз обећање да ћу му, чим се вратим са пута, помоћи да, у замену, добије други. Кастру га предајем у простој плавој коверти. Ни необичнијег сувенира, ни прозаичнијег паковања! Ипак, домаћин није крио задовољство, пажљиво је загледао комадић лима, окретао га, распитивао се о детаљима како је авион оборен. После више часова разговора о многим темема од кретања у међународним односима, преко пољопривреде до здравства, непосредно пре одласка, уручио сам Кастру званични поклон – лепо упаковану кристалну вазу израђену у Зајечару. Вежући га рукама, уз осмех, пита: „Да није ово мотор стелта“?! При крају вечере и разговора Кастро је свима уручио по кутију познатих „Коиба“ цигара. Посебну кутију уручио ми је за председника Слободана Милошевића.

[/restrict]