Ne beše ova 2016. loša godina naročito za sve one kojima se u njoj rodiše sinovi, kćeri, unuci i praunuci i koji će je po tome pamtiti kao srećnu ili najsrećniju. U inventar minule godine biće ubeležena i brojna pregnuća, uspesi, rezultati, podvizi i probuđene nade. Mnogi se izlečiše i ozdraviše. Neki od najbližih nas ostaviše, trajno rastužiše i preseliše se u naša sećanja i uspomene. Sve su ovo stvari, reklo bi se, koje se ponavljaju iz godine u godinu otkako je sveta i veka.
[restrict]
Ipak, i ukoliko bismo bili škrti i obazrivi u govoru, čuvajući se neodmerene upotrebe teških reči, za niz događaja koji su obeležili minulu godinu sa dobrim razlozima možemo tvrditi da su bili epohalni, i da su preokrenuli tok istorije. Ovo se može i sme tvrditi već i zbog same činjenice da je upravo u 2016. postalo jasno da je unipolarnom svetu odzvonilo. Nova svetska ravnoteža koja pred nama – svedocima, učesnicima i gledaocima – upravo nastaje, rađa se u mukama i ne bez velikih žrtava i prolivene krvi, posebno na bliskoistočnim ratištima. Ta još krhka ravnoteža, međutim, čini opipljivom i uverljivom Nadu da će biti izbegnut veliki svetski sukob, sukob koji bi značio bezmerno više razaranja, nesreće zastrašujućih dimenzija i daleko većih od ovih čiji smo sada svedoci. Budući da čovek jeste biće nade i da bez nade jedva može živeti, te da nam za ovu izvesnost nije potrebno uveravanje koje vazda dobijamo od filozofa i psihologa, pitamo: šta može biti dragocenije od takvog sudbinskog poklona, od nade i vere u bolja vremena koje su nam darivane uoči godine u koju upravo stupamo. Setimo se samo zebnji koje su nas uvele u 2016. kada je bezmalo izgledalo da je samo neizvestan čas kada će „sve početi“. Čini se i da još ne verujemo da će apokalipsa jednog, a ne četiri strašna jahača izostati, pa i da se ne radujemo koliko bi trebalo, jer ovo novo doba koje je otupelo rogove hegemona kao da je došlo iznenada, nekako „prebrzo“, donevši nam iznenadne i neočekivane darove smirenja. Smoreni trpljenjem beskrajno trajućih muka, zabrinuti i depresivni, kao da se nismo sasvim pripremili za bolji svet koji, istina vrlo sporo, postaje izgledniji! Jednostavno – ne verujemo. Oprezni, jer nas je iskustvo naučilo da su zlo i nesreća neminovni, da nije dobro i kada izgleda da će dobro biti, jedva da se možemo snaći u svetu koji obećava da će biti bolji, unekoliko pravedniji i mirniji. Sve nam deluje nekako više kao da gledamo i slušamo praznične čestitke, a znamo da će kada praznik prođe, čestitke i zanos nestati, a mi se u sumornoj stvarnosti probuditi!
Zasićeni smo do juče apsolutno dominirajućom paradigmom globalnog neoliberalnog narativa i zapovestima pisanih i podrazumevajućih zakona, koji su, između ostalog, patologiju, krivotvorenje i laž ustoličili u mišljenju, predstavama i svesti sveta kao prirodni poredak, u toj meri da je postalo normalno da se govori o „vremenu postistine“. Sada nanovo učimo da se snalazimo u stvarnosti koja istini daje šansu, a razumnom svetskom poretku mogućnost i važnost. Sričemo da je na krilima antiglobalističkog talasa, izvikanog navodnog jačanja populizma i desnice (u kontri „svetskoj levici“) moguće javno ispovedanje narativa koji do juče jednostavno nisu bili prihvatljivi, barem ne u pristojnom društvu koje je verovalo da mu pripada pravo da prosuđuje i razmešta pione na sceni celog sveta.
Sa ovim vrednim nasleđem prelomne i sudbonosne 2016, a na početku 2017. razumeli smo da je usred turobne i teške sadašnjice počela budućnost kojoj se nismo nadali? Gotovo da se pitamo hoće li nam ubuduće nedostajati ona sveta apostolska reč bogova neoliberalnog poretka koji su nam uređivali koliko javnu, toliko i ličnu i pojedinačnu svest, objašnjavajući šta je ispravno, a šta ne? Možemo li, i kako ćemo uopšte živeti bez zlatoustih analiza i glasova onih koji su nam gotovo do juče objašnjavali da je bregzit besmislica i da se jednostavno neće dogoditi, da će gospođa Klinton neminovno biti novi predsednik SAD, da je neizbežno da Asad ode i da će Rusija uz patnju i stradanje svojih građana i svoje ekonomije kapitulirati i dozvati se pameti, sve pod teretom kazne pravednih sankcija za ono što čini u Ukrajini ili u Siriji? Čini se da su sada ovi zlatousti nekako zaćutali.
Pitamo se još i hoćemo li se uopšte snaći u koordinatama novog narativa tako udaljenog od presvetle političke korektnosti? Umemo li da se orijentišemo u svetu u kojem je sve do ovih najnovijih događanja svaki kritički glas oglašavan ne samo nepoželjnim već i bolesnim, zlim, retrogradnim, ako već ne fašističkim, populističkim i desničarskim? Iskustvo dojučerašnje nas upozorava: usudimo li se da „mislimo svojom glavom“ – što je, prema običajima i pravilima poretka koji smo nevoljno usvojili onda kada nam je nametnut bez pitanja i bez mogućnosti da ga problematizujemo ili ne prihvatimo veoma nastrano i štetno – postajemo „pogrešni ljudi“. Autsajderi i luzeri, gubitnici i socijalno problematični! Prema pravilima i zakonima naprednog i idealno globalistički uređenog sveta, opredeljujući se za slobodnu volju i slobodu mišljenja, postajemo socijalno degradirani ljudi kakvim su označeni bili recimo onih čak 17 miliona Britanaca koji su glasali protiv EU. Ovo pitanje o pogrešnim ljudima i autsajderima postaje još značajnije u trenutku kada nastupajuća 2017. godina preti da će ih biti neuporedivo više, da će se ta mentalna greška slobodne volje i mišljenja, poput zaraze, širiti evropskim i drugim kontinentima.
Ako smete da kažete „ne“ svetskom, sada već pomalo demode poretku, a u ime najnovijeg poretka i njegovih drugačijih pravila, i pri tom to odbranite na sasvim moderan, drzak i kategoričan način, znači li to da ste samo ubogi kreten i beli bednik, ili pak da ste svesni kako ste usred sadašnjice u kojoj je počela budućnost kojoj se niste ni u snu nadali? Da ste razumeli da je na krilima antiglobalističkog talasa i navodnog jačanja populizma i desnice moguće javno ispovedanje narativa koji jednostavno nisu bili prihvatljivi, barem ne u pristojnom društvu koje je verovalo da mu pripada pravo da prosuđuje i razmešta pione na sceni ne samo kulture već i u društvu uopšte?
Analitičar Jafe Arnold nedavno je napisao: „Evropa i identitet njenih naroda su u krizi, što zaustavlja svaku mogućnost pozitivne konstruktivne promene. Neoliberalni ekonomski model EU – koji su ugradile SAD u periodu posle Drugog svetskog rata – stavio je ekonomske okove ponosnim evropskim narodima, koji se sada uvredljivo nazivaju ’periferija’ u odnosu na atlantistička uporišta u EU, a na kraju je čitavu Evropu učinio američkom kolonijom i predmetom hirova finansijske oligarhije.“
Čestitajući vam novu 2017. godinu i želeći vam sreću u njoj, mi sada odgovaramo, ne samo ovom analitičaru: Možda više nije, a ubuduće sigurno neće sve baš tako biti!
[/restrict]
